Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Miloš Grubješić i Raimo Herttua
Nezagađena priroda, gradovi kao “utopljeni u šume”, reke pune ribe i raj za lovce… S druge strane, tihi razvoj visoke tehnologije i gradovi koji liče na mešavinu ruskih carskih gradića iz 19. veka i spejs-šatlova… to je Botnija, pokrajina na severu Evrope podeljena između Švedske i Finske. Ispod prividnog mira i kulerskog raspoloženja Severnjaka krije se ludilo koje izbija na svakom koraku. Ne moraš slušati Him, Nightwish ili ludog Günthera da bi znao da ovdašnji znaju da se manijakalno zezaju i padaju u duboku depresiju, naizmenično.
THE MOBILE COUNTRY
Kada je Mihail Gorbačov, prvi i poslednji predsednik SSSR, iskoristio mobilni telefon u gradu Ouluu, prestonici Istočne Botnije, da bi se javio kući u Moskvu, bilo je to kao predskazanje. Nije prošlo dugo, a pomenuti Oulu i ovaj kraj Finske postali su tehnološka prestonica Evrope. Vodeći centar mobilne telefonije u zemlji mobilnih telefona. Nokia, sinko, Nokia.
Ovde se plaća telefonima, kupuje preko komunikatora, ali se i mnogo druži, ludački mnogo pije i bizarno mnogo smeje… Ovo je mesto mladih i obazovanih, koji uživaju u svojoj severnjačkoj ulozi lidera, i to onih iz senke, za koje malo ko zna. Pogledaj u atlas Evrope, i fiksiraj pogled na sam vrh karte, na deo Baltičkog mora na severu, poznat kao Botnijski zaliv.
Sa njegove istočne strane, nalazi se pokrajina istorijskog imena Istočna Botnija (na finskom Pohjanmaa, na švedskom Österbotten), dok je sa švedske strane Zapadna. Jeste da sam mnogo bolje upoznao Istočnu Botniju (posredi je bila praksa u Nokiji, btw.), ali videh i Zapadnu, tek za nijansu drugačiju. Zato jedna priča o dve zemlje.
OULU + ISTORIJA BOTNIJE, ČISTO REDA RADI
Oulu je osnovao, pod jezikolomnim imenom Uleoborj (Uleaborg) švedski kralj Karlo IX, baš prekoputa tvrđave Linasari (Linnasaari), na samom ušću reke Oulujoki u Baltičko more. Poenta i jeste u tome što je Šveđanima bilo preteško da izgovore “oulu” (inače, na laponskom jeziku, ova reč znači “voda koja plavi”), pa su izgovorili “uleo”, a ono “borg” je najobičniji “grad”. Dakle, “grad na vodi koja plavi”.
Sama činjenica da je ime izvedeno iz laponskog jezika dovoljan je dokaz da je Laponija nekada bila mnogo veća nego što je to sad, i da su Laponci bili mnogo značajniji narod u prošlosti. Inače, Finci su zanimljiva mešavina raznih naroda: ne samo što su asimilovali Laponce, već su od svog dolaska u ove krajeve uspeli da asimiluju i Germane i Slovene: oni ponosno dele brošure u kojima objašnjavaju svoju svetlu put i svetlu kosu.
Naravno, pitanje je kako je neki ugro-finski narod (originalno crnokos i crnook) postao najsvetliji narod na svetu? Kažu da će, ako izumru plavokosi ljudi, tamo, za 200 ili 300 godina, poslednji plavokosi muškarac i poslednja plavuša biti baš iz Finske. Elem, oko 1/3 Finaca je originalnog, azijskog porekla, a čak 2/3 su Sloveni i Germani koji su primili finski jezik. Tako je i danas. Finci su uvek radi da nekoga prime u svoju zemlju, a spomenike koje su dobili od Šveđana i Rusa ljubomorno čuvaju, kao svoje. Kao i mi Petrovaradin ili Kalemegdan, uostalom, šta nas briga što su ih gradili Austrijanci i Turci, je l’ da?
Cela Istočna Botnija i uopšte zapadna Finska puna je Šveđana, i švedski je obavezan jezik u školama, to je drugi zvanični jezik ove tolerantne zemlje. Dakle, ako vam kažem da će Oulu napuniti svoj 500. rođendan baš ove godine, jasno vam je da je osnovan 1605. a prestonica Severoistočne Botnije postao je 1776., baš kada je nastao i Sidnej, recimo.
No, vredno je zabeležiti da Oulu i nije bio mnogo više od običnog sela kada ga je Karlo IX osnovao. Manje od 1000 kuća ispod ledenog neba. Ali, zanimljivo, pošto u okolini nije bilo nijednog drugo vrednog pomena naselja, a i pošto se nalazio na strateški dobrom mestu, gde se reka uliva u more, postao je neka vrsta lokalne metropole. Tržnica u Uleoborju postajala je živo mesto leti, a drva su se valjala rekom do luke, kao danas na Aljasci, recimo (vidi film: Insomnia, na primer). Naravno, novac pokreće svet, pa je tako grad naglo buknuo u rusko carsko vreme, kada je grad postao zona bez poreza. Iz tog doba tu su mnoge kuće koje nas danas podsećaju na vreme Dostojevskog i Ljermontova, recimo.
Drvene, živih boja, sa rezbarijama iznad vrata… Kul. Ogromne ledenice više i po metar i dva sa drvenih zabata, pa stalno imaš trip da će ti nepto proburaziti lobanju i… zdravooo… Srećom, ništa se ne dešava i slikamo se sa pitomim ledenicama.
E, istorija. Povremene epidemije malarije i požari uništavali su ljudske napore da se ovde razvije veliki grad. Interesantno, finski jezik nije bio baš popularan u to vreme ni među samim Fincima: većina je, osim seljaka, govorila švedski, nemački ili ruski, ali i grčki i engleski su bili popularni…
Finski jezik će tek u Velikom ruskom vojvodstvu Finska dobiti pravo građanstva… No, ova multijezičnost je i danas evidentna. Skoro svaki građanin Oulua govori bar jedan strani jezik, najčešće engleski, tako da sporazumevanje sa njima nije nikakav problem (naravno, ako znaš engleski). Veliki procvat Finska je doživela kada je dobila “svoju državu” po prvi put u istoriji, kada je Rusija oduzela od Švedske, i poklonila joj status autonomnog vojvodstva sa svojim zakonima, valutom i jezikom.
Oulu je od uspavanog švedskog gradića na periferiji postao “ruski prozor na zapad” i važna carska luka. Građevine u luci koje su preživele požare svedoče o elegantnim vremenima od pre 1918. godine… Međutim, strašni požar koji je praktično uništio većinu drvenih kuća u gradu izbio je 1882. godine, a njegove posledice su vidljive i danas. A što nisu uništili plameni jezici tada, uništili su Nemci u povlačenju: u besu što su Finci prešli na stranu Sovjeta pred kraj rata. Staljin, bato, nije šala…
Rekao je Fincima da će ih poštedeti ako pređu na stranu Saveznika, a ovi odmah rekli Hitleru da se spakuje, i da povuče vojsku pod hitno. Hitler se povukao, ali za osvetu sve, ali baš sve spalio, kao Varšavu u filmu “Pijanista”. Rovaniemi je postao pepeo, kao i 90% Oulua. I danas je, na taj način, većina zgrada u gradu “čista novotarija”, nalik na high-tech arhitekturu svuda u svetu.
KAKO ŽIVE I ŠTA RADE…
Oulu je danas šesti grad u Finskoj, gledajući po broju stanovnika, ali je u ekonomskom i kulturnom smislu praktično odmah ispod Helsinkija. To je najveći grad severa zemlje, najveći univerzitetski centar, i ponosan je na to što jeste. Obrati pažnju na sledeće štreberske podatke: nekoliko muzeja je posvećeno nauci, a grad je i dom Naučnog Centra Tietomaa, koji treba posetiti “pod obavezno”, jer je zaista kul mesto. Ima mnogo parkova i čak i golf terena (šta je tu čudno? Finska je jedna od najzelenijih i najtravnatijih zemalja na svetu!).
Za bicikliste, ovo je pravi raj, jer u gradu postoji neverovatno razvijena i ekstenzivna mreža biciklističkih staza, a interesantno je i to što Finci globalno preferiraju bicikl u bilo koje doba godine, pa i zimi! Vrlo je neobično videti na ciči zimi, usred februara, ispred svake robne kuće ili institucije, na desetine parkiranih dvotočkaša (Mirko Alvirović me zarazio „točkašima“).
Razloga su barem dva, kako su mi objasnili: jeste da Finci vole “ekstremne sportove”, kakva je i vožnja biciklom na -30, ali je i drugi vrlo bitan: karte u gradskom saobraćaju su prilično skupe, a Finci su veoma štedljiv narod. Znam, znam… Sad me pitaš kako je moguće da ljudi koji imaju toliki standard (jedan od najviših na svetu) toliko škrtare kad je u pitanju gradski autobus… Odgovoriću ti bosanskom narodnom: “Ne bi beg bio beg da nije bio cicija.” Ili tako nekako. Toliko.
Ali, kada se spomene pijanka i pivo ili votka, e tu cicijašenja već nema. Tu se novčanici otvaraju, i prave se velika veselja. Finci možda nisu toliko “kafanski ljudi” kao Srbi, ali su vrlo blizu. Par stotina godina pod Rusijom donelo im je malo slovenske duše, tako da su Finci vrlo daleko od sterilnih Severnjaka (kakvima oni smatraju Šveđane, uzgred budi rečeno!). Veseo narod sa veselim veseljima (pleonazam).
Mnogo puta u gradu, koji je izuzetno živ (ne bi to očekivao od Severnjaka) možeš sresti vesele ljude koji u piću pronalaze radost, ali na neki pozitivan način, neće da se „tepaju s tebe“, nego se smeju i brbljaju na finskom nešto, a kad se sa glupim omehom izviniš i kažeš da nemaš pojma o čemu je reč, počne dobroćudni pijanac da frflja na „broken English“-u, pa se ti snađi sad… Kažu da su ovde, na severu, ljudi tihi, da mnogo ne pričaju.
Kada se dva prijatelja posvađaju u Finskoj, način pomirenja je sledeći: onaj koji želi da se izvini, donese litar vodke na kućni prag uvređenog. Uvređeni ga uvodi u kuću i počinju da piju. Kada popiju celu flašu, bez reči, stvar je izglađena. Toliko o mentalitetu. Još da napomenem da prosečan Finac napravi najmanje gestova rukama dok govori, na svetu, statistički. A sad ću da pređem na neformanliji govor i životnije teme. Bilo mi je bitno da znaš o čemu pričam kad govorim o Botniji.
OULU PARTY TIME
Šetamo se mi sa Fincima centrom grada… Pokazuju oni nama neke tamo tržne centre, u pravom maniru eks-sirotinje koja je srećna što ima hipermarket. Ja zevam, i kao najnadrkaniji član višenacionalne postave, budući da sam sa Balkana, kažem lepoj i zbunjenoj Marianni (svi imaju po neko duplo slovo u imenu i ono se zaista i izgovara!): Marianne, ja nešto… gleduckao atlas, pa video da se Oulu nalazi na obali Baltičkog mora, pa ako možeš da nam pokažeš malko to more…
Ona začuđena, kaže, pa, da… ali nema šta da se vidi, to more je zaleđeno sad, zima je. Zaleđeno more? Neverovatno! Vodi nas odmah! Svi dreknemo u isti mah. Finci nas gledaju kao da smo nenormalni, šta ima da se vidi na zaleđenom moru? Livada. Ali, ja, poput prvoklasnog PR-a naše malene grupice, kažem: Lutko, sva mora koja sam video u životu su tečna, a ovo je prvo koje je zaleđeno, kontaš?
Superica, skakli smo po zaleđenoj obali mora i slikali se sa nekim blesavim stubovima od leda koji vire iz leda i uživali u činjenici da pravimo Sneška Belića nasred mora. Strava. Nedaleko je Stara Tržnica (Kauppatori), sa svojim starim crvenim, plavim i žutim drvenim zgradama, još iz vremena švedske vladavine, takvih zgrada u Evropi nema.
Bili su to hangari, skladišta soli, ali sada su to moderni, a ipak starinski restorani i kafići.
Uobičajeni zaštitni znak tog vremena, je Pijaca (Kauppahalli), iz 1901. godine, koja je, naravno, od bordo cigala i zatvorena i predstavljala je pravo čudo u to vreme, jer se u njoj moglo trgovati i po najvećoj zimi…
Ispred Pijace nalazi se i neobična statua debelog pijačnog policajca (Toripolliisi). Tvorac ove statue je izvesni Kaarlo Mikkonen, 1986. godine, a odakle mu ideja da izvaja ogromnog gradskog debelog pandura, ko će znati. Anyway, zabavno je.
Idemo na žurku da se zagrejemo. E, da. Kućna žurka na Severu. Počinje kupovinom ogromnih količina piva, a naravno, kaucija postoji i za staklenu ambalažu i za limenke. Ima čak i neka mašina u hipermarketu i u svakoj prodavnici u koju ubacuješ limenke i ona ti da po 10 centi za svaku.
Nosimo čitave vreće praznih limenki i dobijamo oko 5 evra za sve njih i kupujemo čak dva nova piva. Fasciniran sam štedljivošću Finaca. Malo se bude u stanu, a malo se silazi u podrum zgrade, gde se, u svakoj zgradi, nalazi sauna. U sauni se nastavlja pijanka, i pevaju se glupe pesmice o tome kako su Šveđani svi gej, a Finci supermacho.
Pitam, je l’ se sme piti pivo u sauni, a oni će meni, pa naravno! Stranci su nam pokvarili običaje! U sauni se loče! Aha. A nije loše za srce? Ne! Neznalice dođoška. A ovo je super za srce i pluća, kaže jedan od njih i sune pola piva na užareno kamenje u peći. Sauna se ispuni zagušljivim mirosim aprženog hmelja i alkohola. Uhh, izdržaćemo. Začudo, posle prvog puta nije strašno. Pitam, zašto se pevaju pesmice da su Šveđani gej, a Finci macho? Pa, Šveđani su miroljubivi i ženskasti i veseli, a Finci su besni i prgavi i kad se napiju bodu čakijama, to su ti Bosanci Skandinavije. Stvaaarno? Besni Finci. Haha.
Imaju i viceve, svi okolni narodi, o glupim Fincima. Zanimljivo, isti stereotipi svuda, samo druga imena. Kažu domaćini, ‘ajmo sad napolje iz saune, u sneg! Mooolim? E, neće moći, ima da dobijem srčku. Nećeš, hajde sa nama! Ja krenem stidljivo, i počnem da se mažem snegom po celom telu kao kad ulaziš u hladnu vodu…
A posle mi se omili i počnem da se bacakam (stage-diving) u smetove. Skroz go, naravno, kao i svi. Zaboravio sam reći da se sve to dešava ispred same zgrade, na ulici. Nas 10 golih tipova i riba iskačemo na sneg nasmejani, pravo na ulicu, pred druge ljude u bundama i sa kapama, a ovima natrontanima sve je to normalno. Vraćamo se na žurku. Ja eskiviram pivo, ne mogu više, danima se pije bez prestanka.
Gazda žurke me zaustavlja: Žika, daj mi pokaži svoju ruku! Zašto? Hvata me za ruku sa paničnim izrazom lica. Žikaaa, nešto nije u redu s tvojom rukom! Šta nije u redu s mojom rukom (sad ni meni nije svejedno!)?? Janne, domaćin, prevrće moj dlan sa zabrinutim, doktorskim izrazom lica. Odjednom, iza leđa vadi novo pivo i stavlja ga u moj dlan i stišće mi ruku oko piva. Nasmejan, kaže, Žikaa, sad je sve u redu sa tvojom rukom! Ja se nasmejem. On namigne i kaže, nemoj da te vidim još jdnom da zabušavaš, jasno? Motrimo te! Kraj večeri se naslućuje…. Ima i gora i luđa i veselija zabava od ove, a to je da se iznajmi sauna na obali reke Oulujoki i da se iz Saune uleže u ledenu vodu. Ajaaaoj.
Uveče, nekog drugog dana, odlazimo u diskoteku. Ispočetka, ništa posebno, osim što je iznenađujuće veliki broj prirodnih plavuša oko tebe. U skladu sa teorijom o „poslednjoj plavuši koja će biti Finkinja“, ovde ih ima najviše. Kao lutke, barbike. Pitam drugara, Raima, hoće li se ovde zakuvati? Kažće, utorak je, sigurno hoće! (??) Prilaze mi dve devojke i hvataju me oko struka i kažu, Ćao, i počinju da igraju sa mnom smejući se. Kažem i ja, Ćao. Počinju da igrajhu neki „prljavi ples“. šta li, i koriste moje noge kao šipke za striptiz. Hm. Zakuvalo se. Ja pokušavam da izvučem situaciju na duhovitost, i kažem, uz osmeh: „Oh, I already like Finland!“, a ona lepša od njih, plavuša, kaže mi na uvo, seksi šapatom, „Oh, I KNOW you do!“. Đavo je odneo šalu. Kažem ja njoj, slušaj, mala, kako se već zoveš, Kajsa, e, tako, ajd sad da se dogovorimo, ja imam devojku i ne bih da pravim brljotine, ali imam jednog mog druga koji je isto iz Srbije i lud je za Finkinjama i nema ribu, OK? Te ja fino upoznam? Kaže ona, važi. Upoznam ja nju sa njim.
Fino, rešeno. Dolazi on, a bio mi je cimer u Finskoj, panično, posle 45 minuta, i kaže, pa ova riba je nenormalna, ona je biseksualka, pričala mi da je upravo raskinula sa nekom devojkom! Šta da radim sad, muka mi je od svega? Ja, mudrošću Sokrata, kažem, slušaj, prijatelju, u stranoj zemlji si, sviđaš još se. Ako možeš da ne misliš na tu neprijatnu činjenicu da (je) tvoja devojka ima(la) devojku, samo napred. Ako ne, reci joj. Nije mu smetalo. u njemu su se pobila dva Balkanca: homofobični Balkanac i napaljeni Balkanac, i ovaj drugi je odneo pobedu. Sutra se dotična Kajsa ponašala kao devojčica koja je jaaako stidljiva i skoro da se ponovo upoznala sa nama. Obojicom! Ovu zgodu navodim kao ilustraciju kako se psiha severnjaka menja pod dejstvom cuge.
KEMI
Idemo na maleni izlet na sever. Dolazimo na grad skoro na granici sa Švedskom, zove se Kemi. u njemu se nalazi najveći ledeni dvorac na svetu, a zove se Lumilinna. Linna je „tvrđava“ na finskom. Neverovatna stvar! Ima i restoran, i bar, i crkvu!
Kapela sa klupicama i oltarom i orguljama. Hotel koji je istovremeno i grad. Kul. I doslovno. Unutar hotela je temperatura oko minus 3, a možeš fino da sedneš i piješ pivo, votku, čaj, slušaš protestantske propovedi, jedeš roštilj, spavaš u sobama… od leda. Kako spavaš na -3 C? Imaš specijalne krevete i specijalne ultratople vreće za spavanje!
Neverovatno. Imaju čak i mini reklame i bilborde od leda! Ima reklama sa natpisom, recimo, Nokia, urezanom u led, i tako nekoliko njih, ledene table jedna iza druge… Ceo dvorac, zaista! Doduše, svake godine se istopi i sruši, i svake godine izgleda drugačije, jer ga nanovo sagrade, ali je neverovatna atrakcija. Nije za plačip**ke i upišljive mamine sinove i slinave mamine ćerke. Botnija je zemlja za jake.
HAPARANDA I DALJE…
Kemi je inače, veličine Kostolca, i osim dvorca-hotela i nema šta da se vidi, osim prirode, naravno. Mada, istraživanje dvorca je definitivno nešto što traje par sati… Odlično. Dolazimo u grad Tornio, a to je, zvanično, „dvograd“ sa švedskim gradom Haparanda, koji se nalazi na drugoj strani reke Torniojoki. Jedan grad u dve države? Ima i to.
Otkako su uninuli granice, ostala samo tabla u nekoj ulici, kao.. Švedska. To je to. Kao Zemun i Novi Beograd. Ne znaš gde počinje jedan a završava drugi. Dobro, znaš po valuti, jedino. U Švedskoj se plaća krunama i evrima, a u Fisnkoj evrima. I krunama. Ako nemaš evre. U Švedskoj govore švedski i finski, a u Finskoj finski i švedski. Slikovito sam opisao. Dakle, razlike su minorne. Haparanda je bila veliki grad nekada, i imala je prugu i železničku stanicu, koja je sada centar omladine… Bilo je to vreme drvoprerađivačke industrije, rudarstva… O čemu svedoči i veliki hotel nalik na neku palatu, potpuno neuklopljen u belo nebo i belo tlo…
Gospode, kakav kraj sveta! Ovde je svaka kuća priključena na ultrabrz net, a kako i ne. Ovde se živi pola na www-u, pola utopljen u alkohol.
Ovde rečenica: ja volim svoj računar, zato što svi moji prijatelji žive u njemu, dobija novo značenjo. Istinsko. Nekoliko slika i dalje… Dalje. Kiruna je grad za koji kažu da je noćni provod među najzanimljivijima u Evropi, uz Talin u Estoniji i Rejkjavik na Islandu, sam što ovde ima mnogo više meleskinja i sličnih stanovnika juga naše planete.
Ne vredi trošiti reči na nove anegdote, slične su prethodnim. Jedina zamerka mi je na švedsko pivo. Dok se u Fisnkoj pivo deli na 4 klase, svaka se beleži nekim rimskim brojem, od bezalkoholnog (I), do 5,1% alkohola (IV), Šveđani su još strožiji pa je njihovo najjače – trojka! Užas, em skupo, em ne ‘vata.
Najbolje je pivo Blå, a čita se „blo“ (piše se sa onim kružićem na A) i znači „plavo“. Pakuje se u plave limenke i izaziva smeh svih ne-Šveđana, jer kad se naređaju limenke piva Bla, dobije se niz limenki ili flaša koji čini divan niz… bla-bla-bla-bla… Detinjasto, ali zabavlja nas…
POVRATAK U OULU + SUMMA SUMARUM
‘Ajd da sumiram. Skandinavci vole šarene kuće. Trend živih boja skandinavskih drvenih kuća preneo se i na solitere – plavi, žuti, crveni, zeleni, tirkizni, jedan pored drugog… Dočaravaju duh ovdašnjih stanovnika, koji se bore protiv beline. Oulu je centar industrije mobilnih telefona Nokia, kao i mnogih drugih firmi visoke tehnologije. Broj mladih ljudi je iznenađujuće veliki. Mladi se doseljavaju sve više u ovaj deo sveta, koji je dinamičan i energičan. Tehnopolis, prvi skandinavski naučni grad sa podružnicama firmi u okviru njega, otvoren je 1982. godine, i od tada ga mnogi kopiraju…
Duh ovih ljudi, tihih i dobrih, dočaraću sa samo još nekoliko rečenica. U Finskoj ima najmanje korupcije na svetu. Finska i Švedska imaju najviše mobilnih telefona po glavi stanovnika. Oni svoje automobile priključuju na parkinzima kao mobilne telefone, na punjače, da se ne bi smrzli. Oni uživaju u lovu, ili samo u posmatranju losova, sobova, medveda, zečeva. Uživaju u prirodi i puno putuju. Tihi su i melanholični, ali ipak vrlo žilavi. Tu se ljudi čak mnogo više druže nego u Srbiji, stalno idući u saune i klubove (Klub inženjera, Klub novinara, lekara, studenata… klubovi svega mogućeg i nemogućeg!), igrajući neke društvene igre i pijući… Verovatno zbog zime i mraka, koji kada počinje da pada, u decembru se ne diže i po 20 sati dnevno. A sve je to, ipak, sever Finske, sever Švedske, mračan spolja ali svetao u duši (malo poetičnosti). High-tech gradovi usred zelenila i zimskog belila… Botnija, hm. Iznenađujuće mesto za iznenađujući odmor. Sa iznenađujućim ljudima. Izvanrednim ljudima. Uvek se najbolje provedem na najneizvikanijim mestima. Postaje pravilo već.
Šta pojesti i popiti u Botniji?
Obavezno traži od domaćina da idete na neko mesto gde se služi meso losa, ili pravilnije, soba. Ćevapi od soba, gulaš od soba, može i šnicla od ovog ogromnog jelenovog rođaka. Malo je žilavo i kiselkasto, kao i svaka divljač, uostalom, ali je neponovljiv doživljaj. Probaj i njihove slatkiše: omiljene su im krofne zamočene u mnooogo šlaga i prelivene crvenim sirupom od ribizli ili jagoda, uz filter kafu. Finsko slatko je neobično i nesvakidašnje. Uzmi sve lokalno. Šta misliš, koliko li je egzotično jesti i piti na samom kraju sveta? P.S. Ne pričaj im pritom naše viceve, neće ih razumeti, suviše su bukvalne dobrice. Nasmejaće se samo Slovenci i Rusi.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u januaru 2009. godine. Sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
