Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Breša nije grad koji vam izlazi u susret. Ona ne maše, ne namiguje i ne trudi se da vas zadrži. Ako ste došli jer ste na putu za Milano, Veronu ili jezero Garda – u redu. Ako ste došli namerno, to je već vaš problem. Breša nema ambiciju da bude turistički hit. Ona ima istoriju, industriju i stav. I to smatra dovoljnim.
Arhitektura je slojevita, ali bez (za Italijane tako čestog) narcizma. Rim, Srednji vek, Austro-Ugri, industrijski dvadeseti vek – sve je tu, ali ništa ne «viče».
Kastelo di Breša (Castello di Brescia), na brdu iznad grada, ne služi kao romantična tačka za zalaske sunca, već kao podsetnik da je moć uvek bila stvar pozicije, a ne emocije. Sa njega se grad ne posmatra – on se nadgleda. I nema puno turista, iako zaslužuje, ali je savršen za odmor od turistički nakrcanih komšija.
USPUT OD BERGAMA DO MILANA
Zapravo, za sve je opet «kriv», odnosno, «zaslužan» WizzAir, tj. njegova nova linija za Bergamo, iz Beograda. Sletevši u Bergamo tog sunčanog novembarskog dana, morali smo dati «svoje oči i prste Velikom Bratu», ali sve se završi brzo, i onda sam, razmišljajući šta mi je činiti, rešio da odem do Milana – preko Breše.
Jer, iako je industrijski grad, Breša je i rimski grad, i italijanska lepotica, kao i gotovo svi gradovi na Apeninskom poluostrvu (iako je Breša tehnički u Lombardiji, pa nismo sigurni gde počinju Apenini, jerbo nije tako lako odrediti kao Balkan ili Pirineje).
Na stanici u Bergamu, voz za Brešu je već stajao na koloseku, i bio je pun-puncijat, budući da sam saznao da gomila ljudi zapravo živi u Breši, i da putuju poslom ili školom u Milano, jer za 53 minuta ste u srcu Milana, na stanici Milano Centrale, za svega 5,50€.
U vozu nema interneta, tako da se stranci prepoznaju po tome što ne bulje u telefon nego čitaju novine, časopise, knjige ili zveraju oko sebe, dok Italijani, kao sav pošten svet, skroluju do u besvesti. Mojoj saputnici preko puta upao je u oči ćirilični natpis POLITIKIN ZABAVNIK koji je ceo put pokušavala da protumači, ne znam sa koliko uspeha.
U starostavno doba grad se zvao Briksija (Brixia), što je očito keltsko ime, jer je ova regija bila poznata kao Cisalpinska Galija (Galija s ovu stranu Alpa), pa je onda u vreme vulgarnog latinskog postao Briššja, pa Brešša, kako se sad izgovara ime Brescia, sa dva Š. Na italijanskom. Lokalci kažu Bresa ili Breha. Na lombardskom.
Mada, neki kažu da je grad osnovao Herkul lično u pauzama svojih poduhvata, a jedan drugi mit pripisuje njegovo osnivanje beguncu iz opsade Troje, koji je grad navodno nazvao Altilijum („drugi Ilijum“, tj. “Druga Troja” jer je Ilijum ili Ilion bilo ime za Troju).
Prema drugom mitu, osnivač je bio kralj Ligura, Cidnus, koji je napao Padansku ravnicu u kasnom bronzanom dobu. Kole Čidneo (Colle Cidneo, Cidnusovo brdo) je dobilo ime po toj verziji i to je mesto srednjovekovnog zamka. Čini se da ovaj mit ima zrno istine, jer su nedavna arheološka iskopavanja otkrila ostatke naselja koje datira iz 1.200. godine pre nove ere, za koje naučnici pretpostavljaju da su ga izgradili i naseljavali narodi Ligura (to su oni iz Đenove po kojima je nazvano Ligursko more).
CENTRALNI TRGOVI
Breša je poznata po tome da liči na „mali Milano“ jer je arhitektura nepodnošljivo utilitarna, a cene garderobe i obuće besramne (u visoku stranu), dok im je stil, naravno, besprekoran.
Zanimljivo je da grad čini gomila gotovo međusobno povezanih trgova, što nisam video od Krakova, ili od Sremske Mitrovice, gde se jedan trg redovno „uliva“ u drugi. Možda su to neke rimske smicalice koje smo svi nasledili od Carstva (ne ti, Krakove, samo mi!).
Elem, ada dođete u Brešu, vidite niz trgova koji su povezani prolazima, i to vam se dopadne. A jedan od njih je “moderan”. Ali, krije strašnu tajnu.
U prevodu, izbio sam na Trg Pobede (Piazza della Vittoria), koja me je odmah podsetila na jedan zanimljiv period ljudske i italijanske istorije poznat po tome da su se njegovi ideolozi zalagali za tezu da je jedan štap može lako slomiti, a da se snop štapova ne može slomiti – te smo zajedno jači. Pošto je jedan štap na italijanskom „fašo“ (fascio), cela ideologija je postala poznata kao fascismo – „snopizam“ ili ipak, prepoznatljivo – fašizam.
Naravno, taj trg je em fašistički, em je Musolini rešio da ga napravi u sred srednjovekovnog grada, koji je demolirao da bi pokazao da je fašizam stvar budućnosti i da nosi “čistotu” i linija i morala i života, ali i veći standard.
Ali, Italijani skoro da ništa nisu učinili da sakriju poreklo trga. Čak i zvanični turistički vodič kaže da je to „amblematični prostor fašističkog urbanizma“, iako Vikipeđani kažu da je to „italijanski racionalizam“ 🙂 i da je trg građen između 1927. i 1932. a da ga je projektovao „racionalista“ Marčelo Pjačentini. OK. Pjaca je nosila gomilu fašističkih elemenata koji su skinuti nakon Drugog svetskog rata (nisu svi!).
Trg je nastao rušenjem drevnog srednjovekovnog naselja Peskeri, koje je izgledalo kao Firenca ili Rim, imalo je uske uličice, neke široke samo dva metra, oivičene srednjovekovnim zgradama koje su dostizale visinu od dvadeset pet metara. Glavne komercijalne aktivnosti naselja – riba, sir, meso i žitarice – učinile su ga važnim komercijalnim centrom “starog kova”. To se nije dopadalo fašistima.
Ako nešto vole totalitarne ideologije, vole da sruše staro i naprave novo, ružnije, i da kažu da je to progres. Sa severne strane nalazi se Palata PT (nije PTT jer nije bilo telefona još), odnosno Palata Pošte i telegrafa.
Odmah pored je i prvi neboder u Italiji, 60 metara visoki Il Torrione, koji kombinuje crvene cigle i rimske lukove.
Tu je i stanica metroa (sa oko 200.000 ljudi Breša ima jednu liniju metroa – vreme je da se Novi Sad malo probudi, a ne bi bilo loše ni Zagrebu ni Ljubljani), ali i Arengario, zanimljiva gomila crvenih kamenih kocaka koje predstavljaju istoriju Breše – ima tu i Rimljana, i Lombarda i čega sve ne, ali…
Tu je i nešto što je onako «laganini» ostavljeno da stoji, usprkos kriku Italijana koji glasi: «Posle 1945. sklonili smo sve spomenike fašizmu!» Da li baš? Na bareljefu koji prikazuje istoriju Italije u segmentima i dalje je poslednji “kvadrant” kao u stripu posvećen čoveku koji ima fašističku uniformu, kapu i vodi omladince sa fašističkim pozdravom, dok mu otpozdravljaju na isti način a sa desne strane pored nogu je SNOP (FASCIO) po kome je ceo pokret dobio ime. Takođe, jesu “sklonjena” slova koja kažu FASCISMO ali se jasno vidi gde su bila i može se pročitati reč jer niko nije išmirglao kamen.
Kroz Kvadriportik idemo do drugog trga – kad ono – u njemu visi nosorog. Naime, „Viseći nosorog“ u Breši je savremena umetnička instalacija pod nazivom „Težina zaustavljenog vremena“ umetnika Stefana Bombardijerija. Bronzana skulptura prikazuje nosoroga okačenog kao na nosilima, a njeno značenje je metafora za „težinu“ ljudskog života, kao i za napetost i neizvesnost.
Umetničko delo je inspirisano scenom iz filma Federika Felinija „I brod plovi dalje“. Da li je bezbedno? Jeste! Nisu gradili srpski “podizvođači”. Srećom.
Dolazimo na drugi, ipak neuništeni i stariji trg, Trg Pavla VI, i na njemu mi padne jedna misao. Breša je grad kakav je Novi Sad bio nekad, pre mahnite izgradnje kvadrata (koja će definitivno dovesti do pucanja mehura kao 2008. u SAD i kasnije u Libanu, i do pojave gradova-duhova kao u Poljskoj).
No, nezavisno od prenaduvanog broja kvadrata i naselja okolo, Breša je malo poznata turistima iako je jako zanimljiva – recimo na glavnom trgu (baš Pavla VI) su dve katedrale jedna pored druge – stara, Rotonda (koja više nije katedralna crkva), i nova, barokno-klasicistička, ili ono što se kod Habzburga nazivalo copf stil.
Brešanima je bilo žao da ruše Rotondu da bi sagradili novu, pa su novu, veću (Cattedrale di Santa Maria Assunta), stavili između Gradske kuće i Rotonde, pa su sad u nizu.
Izlazim iz Katedrale i mimoilazim se sa sveštenikom i jedan drugom govorimo «Buongiorno!”, sa diskretnim osmesima. Na trgu svi piju kafu i jedu specijalitete. Opuštena Italija.
Breša je takođe bila pod Austrijom, pa je zanimljivo razmišljati kako smo mi i Breša i Milano, i Lavov u Ukrajini i Krakov, Kotor i Transilvanija bili u istoj državi i to se jasno vidi i sada. Skoro na svakom koraku, na ovom trgu.
Da sve ne bude srednjoevropski, tu je i stara Gradska kuća, kako već rekosmo, pod nazivom Broleto (Broletto) i tu osetim glas Umberta Eka i čujem latinski iz “Imena ruže“.
RIMSKA BRIKSIJA
U Italiji, zemlji gde i najobičnija raskrsnica ima svoju legendu, Breša deluje gotovo nepristojno normalno. Njen rimski forum – jedan od najbolje očuvanih u zemlji – nije ograđen beskrajnim redovima suvenira, niti praćen dramatičnim narativom u audio-vodičima. Stoji tu, masivan i miran, kao da poručuje: „Ako ti znači – gledaj. Ako ne – nastavi dalje.“
Kao i u Puli ili Taragoni, spomenici su u centru grada jer nijedna velika reka nije stigla da 2000 godina nanosi mulj kao u Mitrovici (pa i u Veroni, recimo). Kapitolij, koji je dao izgraditi 73. godine nove ere car Vespazijan, stoji tiho na malom trgu na kome je teško naći prolaznika da vas slika.
Kapitolij je zamenio raniji skup hramova, „Republikansko svetilište“, koje se očigledno sastojalo od četiri zasebna hrama podignuta oko 75–90. godine pre nove ere, a obnovljena tokom vladavine Avgusta.
To što nema mulja i reke ne znači da je bio bezbedan od napadaja prirode: bio je skoro u potpunosti zatrpan klizištem sa brda Ćidneo, i ponovo je otkriven 1823. godine. Rekonstrukciju je ubrzo nakon toga izvršio Rodolfo Vantini. Tokom iskopavanja 1826. godine, u njemu je pronađena bronzana statua krilate Pobede, verovatno sakrivena u kasnoj antici kako bi se sačuvala od pljačke.
Tu je i šarmantna crkva Svetog Zenona na Forumu, a dalje je kompleks rimske Breše zaštićen UNESKO-m, sa ostacima palata na kojima su srednjovekovne palate, na kojima su renesansne palate, na kojima su barokne palate…
Pa opet, grad ne živi od turista i to se oseća u svakom koraku.
Niko ne glumi autentičnost – ona se ovde podrazumeva.
Vreme u Breši ne usporava zbog vas; vi ste ti koji moraju da uspore. I to je odlično.
LOKALNE SMICALICE
Pauza za ručak – i to mora biti nešto lombardijsko.
Recimo, kazončeli. Lombarđani ne vole i ne jedu maslinovo ulje – oni jedu maslac, odnosno puter.
Više vole palentu od paste, ali pasta punjena šunkom i sa mnogo putera – e to su Casoncelli alla bresciana. Teoretski, to je predjelo, ali sasvim je OK da budu i glavno. 12 evra.
Konobarica je žena od preko 60 godina sa osmehom, i kaže, uz ovo ide pivo. U redu. Iz restorana u samom centru čuje se The Smiths, REM, The Cure. Ovo je severna Italija, vidi se. Konobarica kaže, sledeći put palentu, i vino frančakorta! Važi, nasmejem se ja.
Trg Lođa je treći iz „velikog Trojstva“ trgova. Ima Lođu, naravno sa velikim italijanskim zastavama – sasvim prigodno – ali najzanimljivije je ono preko puta.
Tu je palata sa satom koji će nam pomeriti poimanje stvarnosti i merenja vremena, jer se 1540. kada je sve to napravljno, vreme drugačije merilo. Prvo: brojčanici satova su dizajnirani na osnovu znanja o kosmosu koje su diktirale geocentrične teorije astronoma Ptolomeja. Sunce nije u sredini našeg sistema, već Zemlja.
Drugo: skala datuma sata svedoči o julijanskom kalendaru koji je bio na snazi u vreme izgradnje, pri čemu je prolećna ravnodnevica predstavljena 11. marta, a ne 21. marta. Desetodnevno kašnjenje akumulirano tokom vekova ispravljeno je 1582. godine reformom i uvođenjem gregorijanskog kalendara.
Treće: brojčanici sata su dizajnirani prema „italijanskom“ vremenskom sistemu, koji je 24 sata definisao kao zalazak sunca, kraj dana i početak novog dana. Dvadeset tri sata se nalaze na desnoj strani brojčanika. Sa ovim sistemom, zrakasto lice sunca, pričvršćeno za kazaljku sata, reprodukovalo je svojim kretanjem putanju sunca dok ono izlazi na istoku (levo, 12 sati), putuje duž dnevnog luka i zalazi na zapadu (desno, 24 sata). Gornji polukrug krune je stoga odgovarao danu sa suncem iznad horizonta, donji noći sa suncem ispod horizonta. Ova šema je važila samo za vreme ravnodnevica i zahtevala je da se sat kontinuirano podešava na promenljivo vreme zalaska sunca tokom cele godine.
Četvrto: nakon reforme merenja vremena iz 1786. godine, bez ikakvih promena na dva brojčanika, sat je podešen na „francusko“ vreme koje je i danas na snazi, sa 24 sata fiksiranim na ponoć. Mi danas koristimo “francusko” merenje a da ni ne znamo koliko je to “novotarija”.
Peto: sve je u to doba – astrologija. Polazeći od centra glavnog brojčanika, postoje tri rotirajuća dela koncentrično raspoređena oko centralnog osovinskog mehanizma koji predstavlja Zemlju. Prvi deo je deo Meseca, zatim deo Sunca, a najudaljeniji deo je deo Zodijaka. Brojčanik u celini pokazuje lunarne faze i astronomske uslove koji se odnose na položaj i uglove između Sunca i Meseca, sa Zemljom u njegovom vrhu, u kontekstu zodijaka, pogodnog za astrološko „čitanje“. Ova informacija se smatrala važnom za razumevanje da li su zvezde povoljne za produktivne aktivnosti i odnose među ljudima.
Puno priče oko jednog sata, ali pre svega 200+ godina stvarni uopšte nisu bile kakve su sad, što nas dovodi do zaključka da će svedočanstva o nama biti sasvim egzotična oko 2250. godine. Ako to ikome išta znači.
TVRĐAVA ZA KRAJ
E sad, ovde nam ide zajedničko habsburško nasleđe – nakon Napoleonovog poraza, Breša je postala deo Kraljevine Lombardije i Venecije, koja je bila u sastavu Austrije od 1815. Tvrđava na brdu iznad Breše opet nema puno turista, a nosi pečate Mletačke republike i Austrije.
Breša je zbog ustanka protiv Austrije dobila ime „Lavica Italije“, a u tvrđavi je i prigodan muzej koji slavi Garibaldija.
Nešto mi se više sviđa zajednička istorija nego ujedinjenje Italije, pa izvini, Đuzepe, gari, odoh. Lep pogled sa tvrđave koja opet ima „životinjski nadimak“ – Soko Italije. Kod nas je to voz, pomislim, ali nema veze, lepo zvuči.
Breša je i grad „Mille Miglia“, trke od hiljadu milja, kako joj ime kaže, od Breše do Rima i nazad. Počelo je sve 1927. a traje i danas (možete videti sve i svašta u prigodnom muzeju).
Breša je i grad studenata i pozorišta, šetača i biciklista, sa puno mladih.
I KONAČNO, ZAŠTO BREŠA?
To je grad koji zna da je bio važan, koji još uvek nešto proizvodi i koji nema vremena da se izvinjava što nije „dovoljno lep“. Ona nosi tu industrijsku težinu – fabrike koje nisu nestale, radničku logiku dana, osećaj da se ovde živi od nečega stvarnog, a ne od priče o sebi.
Gastronomija to samo potvrđuje. Ovo nije Italija instagram tanjira. Ovde se jede teško, ozbiljno i bez dekoracije. Palenta, meso, puter – kalorije kao ideologija. Hrana nije spektakl, već gorivo. Frančakorta, penušavo vino iz okoline, pije se bez uzdaha i ceremonije.
Breša je grad rada, i to ne krije. Industrijska prošlost nije pretvorena u romantičnu priču o „kreativnim habovima“, već i dalje funkcioniše kao ekonomska osnova. Zato je grad prizeman, pomalo grub, ali stabilan. Nema tu iluzije da je kultura zamena za proizvodnju – one koegzistiraju, ali se ne mešaju.
I upravo u tom odsustvu želje da se dopadne leži njena najveća ironija: Breša je sve ređi tip evropskog grada. Grad koji nije brend. Grad koji nije pozornica. Grad koji ne moli za pažnju.
U vremenu kada evropski gradovi sve više liče jedni na druge – sa istim kafama, istim „autentičnim kvartovima“ i istim narativom o sebi – Breša deluje kao tihi otpor. Kao neko ko je odlučio da ostane normalan, iako to više nije moderno. A to je, danas, prilično radikalan stav.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
