Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Tajland je nekako postao sinonim za greh, Bangkok je sinonim za pogrešne odluke i čudne stvari, weirdo stanje uma, Indokina je sinonim za avanturu. Prva poseta Tajlandu bila je kratka i… fensi. No, dovoljno da se zagrebe, za prvi pogled.
„Reka Mekong može da vam pojede noge za mesec dana. Zato menjajte čarape! Nemojte da budu mokre!“ rekao je Poručnik Dan u Forestu Gampu svojevremeno. Mislio je na Vijetnam i na vlagu koja izjeda stopala očas posla. Posle jedne kiše u Bangkoku kada su mi patike ostale natopljene ceo dan u šetnji, noge su mi bile pojedene dve nedelje posle toga. Poprilično. I to samo od jedne kiše, bez Mekonga. Indokina opasno i podmuklo može da ti se učini pitomom i prijateljskom, a da te nema za minut. Dobrodošli na Tajland. Krećemo iz mirnog dela.
ČA-AM
Ča-Am je mestašce koje je kao iz snova, uspavano i sa bungalovima pored mora. Čudne poplave svuda na putu. Šta li se desilo? „Prošao je tajfun Haijan, onaj što je poharao Filipine“, kažu nam Tajlanđani. Nema veze, odosmo na večeru pored reke. Mačke nam se vrzmaju između nogu i jako su mršave, kao i samo Tajlanđani. Šta ti čini jedenje ribe svaki dan. Ali imaju oni ovde i svinjokolj. Jedu budisti (Tajlanđani su budisti) sve živo: i svinjetinu i govedinu.
Svuda u okolini neko nešto ne jede, hunduisti ne jedu svete krave, muslimani ne jedu svinje, a istočna Azija jede „sve što se kreće: pliva, leti ili hoda“. To će kasnije uključiti i insekte ali o tom potom. Kupujemo u lokalnom minimarketu „7 Eleven“ kojih ima kao pečuraka posle kiše.
A neobično je tiho i mirno, i ulice su zapravo proseci između neke poludžungle. A u tim prosecima ima svega: restorana, kuća, prodavnica. Samo što izgleda kao da će za 24č zarasti i ponovo postati šuma. Tropi. Nemamo pojma šta piše na čemu, pa se kupuje šta stigne: čips sa ukusom morske trave (ispostaviće se da nije tako skandalozan), pivo od pirinča (ispostaviće se da jeste skandalozno), pivo od ječma i hmelja (ispostaviće se da je odlično).
Žurka pored bazena. „Nemojte da se kupate u moru, mutno je i tajfun je odneo plažu!“, kažu oni. Nije nego. Kupamo se odmah kako je čuvar otišao. Plaže jeste od mulja, gacamo. Voda je pretopla. U daljini sevaju munje i vide se Filipini. Ne vide se, daleko je, ali tamo su. Kupamo se 10 minuta i automatski se i meni i mom drugari na ustima pojavi ista rečenica: e ovo je kao kad si sa nekom ribom 10 minuta pa možeš da je ubeležiš u notes, iako je krajnje neslavno.
Super, još jedno more u kome smo se kupali! Koje je ovo more, uzgred? Nemam pojma, videćemo sutra. Videli bismo sutra da tajfun nije odneo i internet.
OK, to je Tajlandski zaliv, deo Tihog okeana. Overili smo okean, malo li je! Tu je i Mič Bjukenon spasavao cice u istom okeanu, al malo dalje.
Pivo od pirinča je posebno grozno, izgleda kao da piješ neko najgore belo vino koje je moguće popiti, i to u flaši od 6 dl. Ljubazno sam ponudio sve drugare da probaju i sami se uvere koliki sam heroj što ću ga popiti. Platio sam te, popiću te, đubre jedno!
Posle toga, možeš da naneseš ljige od puža na lice, to je sada hit tamo, ima u kesici ko majonez da se kupi. Maskara.
U svojoj sobi našao sam jednog gekona i nazvao prigodno Gordon Geko. U mom kupatilu iz slivnika je, zgrožena sapunom, izašla mala vodena zmija i u grču se patila dok sam se tuširao. Tropski kraj, hotel sa 4 zvezdice, 100 evra noć. Vrelina da ne možeš da dišeš.
Ujutro vidimo da je tajfun izlomio palme, odneo pesak, ostavio stenje, naneo granje. 3 dana ranije i odneo bi i nas. Šta ti je tajming. Kad mi je bivša objašnjavala „da nam nije bio tajming“, ja sam bio besan zbog objašnjenja, a sad kad sam opet „promašio tajming“, sad sam srećan.
Odlazimo na večeru pored reke, a naše fensi prijateljice su “skandalizovane” opuštenom atmosferom: oko nogu se vrzmaju mačke, ništa 5 zvezdica i slične fore. Nama je smešno i zadirkujemo ih. Kada se vratimo u hotel, idemo, po običaju, između bambusovih šuma koje su sa obe strane puta koji je kao nekakva stazica u beskonačnom zelenilu koje jedva čeka da proguta tragove ljudske delatnosti. I to je pomalo zastrašujuće – pitoma priroda koja je toliko jača od tebe.
KAO-VANG
Odlazak u Kao-Vang, grad gde je kraljevska palata na vrhu brda sa gomilom super budističkih hramova. Buda pokraj puta je normalna stvar. Majmuni su normalna stvar. Molim?
Da, oni isti kao u „Mamurluku u Bangkoku“, kao onaj što diluje drogu. Majmuni su sveti ovde i uvek su sakupljaju pored hramova. Mažnjavaju sve što nije zakucano za patos, pa se ne smeš usuditi da nešto jedeš ili piješ, a fotoaparat držiš čvrsto.
Svi smo oprezni, a majmuni nas gledaju sa otvorenim prezirom što niko ništa ne jede da mu otmu. Super iskustvo. Kupujem tamne naočare, 20 bata. 55 dinara. Pivo je sinoć bilo 100 bata. Čudan odnos robe i novca. Dobro, trajale su malo duže od piva.
Dole nas dočekuje vatromet reklama i Bude na svakom koraku, šarenilo tipično za Aziju.
Phra Nakon Kiri, što je pravo ime kompleksa, znači „sveto gradsko brdo“, ali meštani ga bolje znaju kao Kao Vang, što znači „brdo sa palatom“. Park se sastoji od tri grupe zgrada na tri vrha brda od 95 metara.
Na zapadnom vrhu nalazi se palata sa susednim objektima. Na srednjem ili centralnom vrhu nalazi se veliki čedi pod nazivom Phra Tat Čom Phet.
Na istočnom vrhu nalazi se Vat Phra Keo, kraljevski hram, izgrađen slično Vat Phra Keo u Bangkoku. Čitav kompleks je izgrađen kao letnja palata od strane kralja Mongkuta, a izgradnja je završena 1860. godine. Toliko o informisanju pre penjanja.
A onda kreće penjanje uz brdo, kroz sparinu koja se lepi za kožu kao produženi julski dan na Balkanu. Samo što ovde, umesto mirisa mora ili roštilja, osećaš tamjan i zvuk malih zvončića koji se sudaraju na povetarcu.
Gore, na samom vrhu, otvara se onaj čuveni pejzaž — bela palata koja izgleda kao da je teleportovana iz nekog alternativnog univerzuma gde su Sijam i Austro-Ugarska rešili da zajedno prave letnji dvorac.
Spoj je neverovatan, kao da se Beč i Bangkok pozdravljaju preko oblaka.
Unutra — hramovi, stupe stubovi, spomenici, sve u nekom nenametljivom, ali vrlo prisutnom blistavilu.
Turisti šapuću, lokalci prolaze sa osmehom, a sve vreme osećaš da si na mestu koje ima dugačak, kraljevski pedigre.
Palata je nekada bila letnja rezidencija kralja Mongkuta — da, onog iz “Kralj i ja”. Kad znaš tu sitnicu, sve dobije filmsku notu. Očekuješ da iza nekog ugla izleti dvorska svita i započne mjuzikl.
Kao-Vang je zapravo, kako rekosmo, kompleks od tri brda, povezanih vijugavim stazama koje izgledaju kao da su ih crtali budistički arhitekti sa smislom za humor: taman kada misliš da si stigao, otvori se još jedan nivo, još jedna terasa, još jedan pogled koji vredi svakog znojnog koraka.
I svaki put — majmun. Nekad samo sede, kao penzionisana mafija u parkiću, nekad jure niz stepenice kao da kasne na posao. J
edan mi je prišao toliko blizu da sam pomislio da će da mi traži pasoš. Nije — samo me procenio i otišao dalje, verovatno razočaran nepostojanjem hrane.
Sa prezirom na licu koje “neprijatno liči na naše”, kako je rekla onomad kraljica Viktorija.
A iznad svega — tišina. Ona posebna tišina jugoistočne Azije koja ne znači odsustvo zvuka, već sklad svega što čuješ: bubnjeva iz dalekog hrama, ptica koje prave kratke grafite zvukom po krošnjama, i vetra koji nosi sočnu mešavinu toplote i istorije.
Kao-Vang je jedan od onih kompleksa gde shvatiš koliko je Azija majstor za dualitete: grandiozno, a skromno; ogromno, a nenametljivo; sveto, a svakodnevno.
Sve se meša i ukršta kao na pijaci u Phetčaburiju, gde posle možeš da pojedeš najluđi mango stiki rajs, da opereš utiske i zaboraviš koliko si puta izbegao majmunski napad.
Spuštanje nazad je kao povratak na Zemlju. Sa visine istorije, kraljevskih palata i zlatnih krovova, silaziš među štandove, skuter-motorčiće i prepodnevni haos.
Na jednoj tezgi prodaju iste one naočare kao moje, ali za 15 bata. Naravno. Tajland te uvek podseti da je život igra u kojoj se uvek možeš ponegde zeznuti — srećom, za sitne pare.
Ali u Kao-Vangu, sve i da si prevaren, opljačkan od strane majmuna i pregrejan na suncu, osećaš da si dobio nešto veće: malu porciju tajlandske magije koja te drži i kad si daleko, negde u avionu ili kod kuće, i pričaš svima da “nije normalno koliko je dobro tamo gore”.
Zahvaljujemo se NTO Tajlanda na ovom putovanju
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
