Tekst:
Žikica Milošević
Nakon pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, javnost je naglo izgubila poverenje u građevine sa skorijim datumom izgradnje ili rekonstrukcije. Nažalost, projektanti i građevinci umeju da naprave ili greške, ili da počine svestan javašluk kojim ugrožavaju bezbednost građana. A neki put ih doslovno i – ubiju. Ovo je lista četiri najpoznatije katastrofe nastalih zbog građevinskih i projektantskih propusta (bez nekog određenog redosleda).
Foto: Wikimedia/Dr. Lee Lowery, Jr., P.E
01 Kolaps nadzemnih šetališta u hotelu Hyatt Regency u Kanzas Sitiju (1981)
Tragičnog letnjeg dana, 17. jula 1981. u Kanzas Sitiju u državi Musuri, dve nadzemne pešačke staze (šetališta) su se sručile na glave nesretnih gostiju hotela i hotelskog osoblja, „iz čista mira”. Bilans je bio poražavajući – 114 mrtvih i 216 povređenih! Nažalost, u trenutku rušenja, na ovim nadzemnim šetalištima nalazili su se ljudi koji su pravili hotelsku žurku, a sve se sručilo na glave onih koji su bili na istom partiju u lobiju – u pitanju je bilo takmičenje u plesu sa puno gledalaca. Ova katastrofa je bila toliko velika da je tek u napadu na Kule bliznakinje STC u Njujorku 11. septembra 2001. godine poginulo više ljudi u kolapsu neke građevine. No, ako su Kule bliznakinje srušene udarom spoljne sile, ovde je uzrok bio sasvim drugačiji – istraga je otkrila da su promene u dizajnu šetališta u poslednjem trenutku značile da su spone i potporne grede prinuđene da izdrže težinu prolaza na drugom spratu i na četvrtom spratu. Dodatna težina ljudi na šetalištu bila je jednostavno prevelika da bi spojnice i grede izdržale. Žrtvama i njihovim porodicama dato je 140 miliona dolara odštete iako su tražene milijarde, što je bio najveći odštetni zahtev do tada. Kolaps je rezultirao pravnim istragama i reformama gradske uprave.
Da bi sve bilo gore, problem je bio sličan kao onaj u Novom Sadu – prebrza gradnja i slaba kontrola. Hotel je sagrađen samo nekoliko godina ranije, tokom velikog talasa „brzogradnje” (smislio sam ovu reč po analogiji sa „novogradnjom” ili „niskogradnjom”) širom SAD, uz smanjen i relaksiran nadzor i tolerisanjem velikih strukturnih grešaka koje niko nije proveravao ni pre izgradnje, a ni posle nje. Loše osmišljeni projekat visinskog šetališta vremenom je progresivno degradirao a niko nije obraćao pažnju na to – preduzeće koje je gradilo hotel zanemarilo je upozoravajuće znake. Istraga je zaključila da bi se šetalište obrušilo čak i da je imalo 30% težine koju su te noći činili učesnici ovog događaja, iako je u dopisu bilo napisano da može da izdrži i veći broj ljudi od onoga koji se nalazio na njemu, budući da su spone i ankeri bili nedovoljne snage, utvrdilo je veštačenje.
Foto: Wikimedia/Sean Robertson
Osuđena za grubi nemar, nedolično ponašanje i neprofesionalno ponašanje, inženjerska kompanija je izgubila licencu i sve inženjerske dozvole u četiri države, ali je, paradoksalno oslobođena krivične optužbe. Vlasnik kompanije inženjer Džek D. Gilum je na kraju preuzeo punu odgovornost za kolaps i njegove očigledne manjkavosti u projektu koje niko nije prekontrolisao, ali pazite sad ovo – nije osuđen, nego je postao – predavač za inženjerske katastrofe! Kao Džordan Belfort u „Vuku sa Vol Strita”, koji je postao predavač, ili lik istog glumca, Frenk Abignejl, koji je postao agent za sprečavanje falsifikata. Amerika!
02 Kolaps Rana Plaze, Bangladeš (2013)
Često se ova zgrada sreće i pod imenom “Zgrada Savar”, ali je njega sudbina bila zaista tragična, a broj umrlih neverovatno veliki. Godine 2013. osmospratna zgrada Savar se srušila i poginulo je čak 1.134 osobe! Zgrada je prvo izgrađena neovlašćeno, bez dozvole, a zatim joj je namena promenjena pretvorena iz komercijalne u industrijsku upotrebu. Naime, dograđena su tri sprata bez dozvole i korišćen je ispodstandardni građevinski materijal. Posle 19 dana iz ruševina je izvučeno još 2500 ljudi koji su radili u fabrici tekstila koja se nalazila u Rana Plazi.
Foto: Wikimedia/Facebook/Sharat Chowdury
Strukturalna greška je bila u tome što je prvo zgrada napravljena na tlu koje je bilo isušena močvara, bez dodatnog učvršćivanja temelja, 2006. godine, a zatim su dodatni spratovi sagrađeni bez potpornih zidova, i na njih su postavljene teške tekstilne mašine sa stotinama radnika na svakom spratu. Dan pre kolapsa, 23. aprila, otkrivene su velike napukline na zidovima zgrade, te su se prodavnice i banka na nižim spratovima odmah zatvorile i evakuisale, ali je vlasnik fabrike tekstila naredio radnicima da se pojave ujutro na poslu ili će dobiti otkaz. U 9h ujutro sledećeg dana desila se tragedija. Sud je optužio čak 38 ljudi za ubistvo, uključujući i samog Sohela Ranu, vlasnika i graditelja ove monstruozne zgrade, koga su uhvatili posle 4 dana potere na granici sa Indijom. Na sudu je tvrdio da „nije kriv”. Inženjer koji je vršio inspekciju, Kabir Hosein Sardar, potpisao je uz mito, da je zgrada bezbedna. Posle toga je u Bangladešu nastao toliki bes prema investitorima i korumpiranim inspektorima, da je država donela poseban zakon da se naročito tekstilne fabrike kontrolišu nezavisnom inspekcijom da se utvrdi da ne postoje greške u projektovanju.
Foto: Wikimedia/Sean Robertson
03 Kolaps Hotela New World, Singapur (1986)
Građevinska katastrofa koja se dogodila u Singapuru 15. marta 1986. godine u Hotelu New World urušila je šestospratnu zgradu, zarobivši 50 ljudi ispod ruševina. Poginule su 33 osobe, a spaseno je 17 ljudi. Veštačenjem su istražene različite dogradnje zgrade nakon njene početne izgradnje. A bilo ih je mnogo. Naime, na krovu zgrade su ugrađeni sistemi za klimatizaciju, banka koja se nalazila u zgradi je dodala veliki i teški sef, a na spoljašnjost zgrade su postavljene keramičke pločice, što je značajno povećalo težinu zgrade. Ali, na iznenađenje veštaka, utvrđeno je da je težina ovih dodataka bila nebitna: problem je bio što je prvobitni konstruktor napravio grešku u proračunu konstruktivnog opterećenja zgrade.
Foto: Singapore Atrium Sale, izvor nepoznat
Građevinski inženjer je izračunao živo opterećenje zgrade (težinu potencijalnih stanovnika zgrade, nameštaja, pribora i armatura), ali je sopstveno opterećenje zgrade (težinu same zgrade, mrtvu težinu) potpuno izostavio iz proračuna. To je značilo da zgrada jednostavno nije mogla da izdrži sopstvenu težinu, nezavisno od dodataka! A bilo je i ovde znakova upozorenja – tri noseća stuba su otkazala u danima pre katastrofe, a drugi stubovi – koji su preuzeli dodatnu težinu koju više ne podržavaju pokvareni stubovi – nisu mogli da podrže zgradu.
Naslovnica novina The Straits Times, 16. marta 1986.
Da stvar bude crnja, celu zgradu projektovao je nekvalifikovani građevinski crtač (dobro ste pročitali, tehnički crtač!) umesto profesionalnog građevinskog inženjera. Istražitelj je otkrio da je ovaj laik precenio samu težinu koju bi stubovi i zidovi mogli izdržati. Ovaj crtač koji je uradio nacrt zgrade bez izračuna statičkih opterećenja je na sudu tvrdio da ga je vlasnik zgrade Ng Hong Lim (koji je na kraju i sam poginuo tokom rušenja!), imenovao da projektuje zgradu, ali da je sam Ng rukovodio tim građevinskim radovima – a ni Ng nije bio inženjer. Istražitelj je takođe otkrio da je Ng tražio da graditelji koriste jeftine i nekvalitetne materijale za izgradnju zgrade kako bi smanjio troškove – što ga je na kraju koštalo njegovog života, u nekakvom bizarnom natupu poetske pravde. Nažalost, ubio je još 32 nevinih.
04 Urušavanje robne kuće Sampung, Seul, Južna Koreja (1995)
Možda vam se čini da je Južna Koreja država solidnih građevina, ali 29. juna 1995. Robna kuća Sampung u Seulu, Južna Koreja, srušila se zbog konstrukcionog previda i tada su poginule 502 osobe, a povređeno je 937, što je najveća mirnodopska katastrofa u istoriji Južne Koreje. Gradnja robne kuće je trajala od 1987. do 1990, a kompanija Vusung koja je prvobitno sklopila ugovor za izgradnju robne kuće se povukla nakon što je predsednik građevinskog odeljenja Sampung Grupe, Li Džun, lično od projektanata zahtevao izmene na betonskim potpornim stubovima što je dovelo do strukturalnih problema. Džun je samoinicijativno izabcio niz potpornih stubova da bi stvorio mesto za liftove. Pošto niko nije hteo da preuzme odgovornost za gradnju ovako promenjenog i sumnjivog rešenja – Li Džun je izabrao “najbolje rešenje” – genijalnim potezom je uposlio svoju kompaniju da završi njegov falični projekat.
Veštaci su otkrili da su specifikacije stubova bile potpuno netačne i preslabe za projekat ovakve zgrade, a sve zbog ušteda. Završena zgrada je bila konstrukcija bez poprečnih greda ili čeličnog skeleta, što je praktično značilo da nije bilo načina da se opterećenje prenese preko podova. Da bi se maksimizirao podni prostor, Li Džun je naredio da se podni stubovi smanje na 60 cm debljine, umesto minimalnih 80 cm u originalnom nacrtu koji je bio potreban da bi zgrada bezbedno stajala, a stubovi su bili razmaknuti na čak 11 metara jedan od drugog kako bi se maksimizirao maloprodajni prostor, odluka koja je značila da je na svakom stubu bilo više opterećenja nego što bi bilo da su stubovi bili bliže zajedno. Sprat restorana na petom spratu imao je zagrejanu betonsku podlogu koja se naziva ondol, kroz koju prolaze cevi za toplu vodu; prisustvo ondola debljine 1,2 metra je u velikoj meri povećalo težinu i debljinu ploče. Dodat je peti sprat koji uopšte nije bio u originalnom planu, a da nisu promenjene nosivosti stubova niže.
Tri klime od 15 tona u prodavnici su postavljene na krov što je dovelo do većeg strukturalnog opterećenja. Pukotine u stubovima su se pogoršale jer stubovi koji nose peti sprat nisu bili poravnati sa onima koji nose donje spratove, što je dovelo do toga da se opterećenje petog sprata prenosi kroz ploču. Kroz zgradu je dnevno prolazilo 40.000 kupaca, tako da je pravo čudo što nije bilo više stradalih. Džun je osuđen na 10 i po godina zatvora, a glavni građevinski inspektor za tu oblast, Hvang Čol-Min, proglašen je krivim za primanje mita od 12 miliona vona od Džuna i osuđen je na 10 godina zatvora. Izbili su veliki protesti u Koreji i doneti su strožiji zakoni o gradnji i protiv korupcije u građevinskom sektoru.
