Tekst: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević i Jovana Živanović
ORIJENT DOZIVA
Počelo je kao detinja fascinacija koja je odzvanjala u glavi: Damask… Damask… Lorens od Arabije, kalifi, pijace i uske uličice, bagdadski lopov… Dobro, to nije iz Damaska, ali svejedno, to je iz nečega što LIČI na Damask, a u Bagdad nije zdravo ići ovih dana. Planirali smo put godinama, tražili najbržu i najjeftiniju verziju… Ali, što je jeftino, nije brzo i obratno.
Sve dok se magični sajt malev.hu nije pojavio sa svojim odličnim vezama za Bliski Istok, za put do Damaska ili Bejruta za 175€. 175? Prodato! S obzirom koliko malo sve košta u Siriji, ovo je bio odličan dil. Kupiš i Lonely Planet, ili ti ga, u skladu sa tvojim sirotanskim nepoštenjem, drugar pošalje na mejl besplatno, i spreman si za put.
Reč „Sirija“ ima onaj savršeni prizvuk od koga se pozitivno naježiš pre samog polaska. Prava putovanja se sastoje iz tri dela: prvi deo je tvoje maštanje o putovanju, „tripovanje“ kako će sve to izgledati dobro i savršeno. Drugi deo je istinsko putovanje, a treći je onaj kada se vratiš, skineš fotke sa aparata, i uživaš u proputovanom, pričajući anegdote. Mislim da su, kada je reč o magičnim mestima poput Bliskog Istoka, sva ova 3 dela putovanja podjednako značajna.
NOVI GRAD
Došli smo u Damask iz Libana, u drndavom taksiju sa gomilom disciplinovanih Arapa i ljubaznim vozačem. Udobnost nije bila jača strana taksija prijaznog deke koji nam je objašnjavao komplikovane granične procedure u vazda nemirnoj regiji sveta. Ali, bio je jeftin.
Dovezao nas je na stanicu Samarija, čvorište svih veza za Liban, Jordan i pola Sirije. Problem sa stanicom je što se nalazi daleko od grada, praktično u sred pustinje, i što treba biti tvrdoglavi bekpeker da bi se odupro najezdi sirijskih taksista, koji, kada vide evropsku fizionomiju, krenu sa frljanjem cenama. Cene nemaju puno veze sa realnom situacijom i kilometražom, već sa procenom „koliko mogu da zeznem naivnog stranca“. Pošto je ovaj stranac iz zemlje bogate skoro koliko i Sirija, i ima Lonely Planet sa sobom, nisu uspeli.
Otišli smo na najobičniji gradski autobus, koji je, očekivano, bio 20 puta jeftiniji od najpovoljnije ponude bilo kog taksiste. Svi gradski autobusi u Damasku su uglavnom lepi i novi (mada su stari tako šareni i drndavi i kul), država se trudi da sredi infrastrukturu, ipak je u pitanju polusocijalistička zemlja.
Damask je, shodno tome, negde na sredokraći Kaira i Moskve: široki bulevari, semafori koji rade, nadvožnjaci i podvožnjaci, visoki soliteri, moćne državne zgrade. Feels like home, zamalo. Duplo je veći i duplo sređeniji od Beograda, Da nema palmi i narandžastih planina koje se nadvijaju nad grad, bilo bi kao da si negde u ex-Istočnom bloku.
U autobusu je prijatno i puno je ljubaznih ljudi. I devojaka koje imaju sopstveno viđenje islamske mode: uske pantalone, uske bodi-majice, bezobrazne poglede sa žvakanjem žvake i osmesima i… maramom na glavi, valjda radi čednosti. Iako u drugim gradovima Sirije neokonzervativizam vlada mnogo izraženije, ovde je našao neku čudnu meru, i gotovo je pomodan.
Treba uzeti ho(s)tel u uličicama oko trga Merdže, jer em je to glavni trg Damaska, em je jako blizu Starog grada i lako se dolazi do svih zanimljivih mesta. Trg je pre 100 godina izgledao neuporedivno lepše, sa starim zgradama i bio je okretnica tramvaja.
Bio je prvi grad Turskog carstva koji je imao tramvaj uopšte, pre Stambola. Ali, modernizacija je sveprisutna. Od zgrada prijatnih za oko ostanu samo spomenici kulture. Nekoliko džamija i palata, neki golubarnici.
No, šarm islamskih zemalja i nije u savršenim zgradama. Tu je glavna reč „dinamika“: uvek se nešto dešava, uvek se nešto kupuje i prodaje, saleću te sa svih strana ljubazni prodavci. Ako si mislio da ti nešto treba, IŠTA, zgodno je da kupiš ovde: punjač za baterije, memorijska kartica (prepunićeš svoju postojeću slikama iz Sirije, previše je toga za slikanje), pantalone, štagod.
Odlično mesto za šoping, čak i ako si glupo muško koje u tome ne uživa previše. Ponajbolji su slatkiši: koje god voće da je u pitanju – orasi, bademi ili bilion drugih vrsta – sve je lepo zamočeno u šećer i osušeno i mami te da ga jedeš. Jedini suštinski problem kod posete Siriji je – kao se ne ugojiti. Ždranje svega i svačega, a posebno slatkiša, jeste zajednički imenilac svakog dana provedenog u Damasku. Ali, srećom, ima toliko da se hoda i da se ode na tolike ekskurzije, da se težina dovede u red.
STARI GRAD
Damask je oštro podeljen na dva dela: ovaj koji sam do sada opisivao, nije loš; onaj koji sledi, a to je Stari grad, apsolutno je svetsko čudo! U njemu, iako izgleda da je mesto isključivo obojeno islamskom arhitekturom i običajima, možeš naći sve: od Rimljana do hrišćana, od Arapa do Turaka. Sve u Starom gradu, sakrivenom iza zidina, jeste čista magija.
Ispred ulaza u Stari grad nalazi se ogromna statua Saladina i njegove prateće družine, kako pobeđuju članove grupe Krstaši & Co. Nema sumnje da je za Arape Saladin najveći heroj u istoriji, isto onoliko koliko ga hrišćani Bliskog Istoka ne ljube. Taman su se oslobodili, uz pomoć krstaša, vladavine muslimana, i pomislili da će tih par vekova islama biti neprijatna epizoda koja će se zaboraviti, kad eto ti Saladina, sa novom družinom, kako vraća Siriju, Liban i Palestinu pod vlast zelene zastave i polumeseca. U svakom slučaju, istorija ga pamti kao milosrdnog i plemenitog vladara koji se nije svetio. Srednjovekovni džentlmen. Fair enough, čije god vere bio.
Ulazak u glavnu, pokrivenu ulicu Starog grada nalazi se odmah pored. To je Suk Hamidija, od kog zastaje dah. Eto ga onaj čajdžija u narodnoj nošnji sa fesom što ima onu limenu kanticu na leđima, kako prodaje čaj i vešto ga sipa prolaznicima.
Eto desetine žena obučenih u verske haljine i majice preko svega, na kojima na albanskom piše „Hadžiluk Meka 2010.“ (prolaze turistički, na putu od Skoplja ka Meki i Medini). Evo prodavaca sladoleda, u radnji zvanoj Bekdaš – taj beličasti sladoled od neke vrste vanile sa nekom čudnom kremom nalik na puding, i pistaćima, teško je opisati. Dobiješ i čašu vode.
Moja saputnica elegantno odbija svaku vodu iz česme, a ja se setim da sam iz Novog Sada i da sam navikao na najlošiju vodu u ovom delu Evrope, i pijem svu vodu iz česme. Nosim se mišlju da mi ne može biti ništa gore nego kod kuće. Ispostavilo se da sam u pravu.
Zanimljivo je da stranaca nema toliko koliko sam ih očekivao, i koliko ih tumara ulicama Kaira ili Tunisa (možda ne baš ovih dana dok ovo pišem). Hamidija je zanimljiva kombinacija robne kuće, pariskog pasaža i muslimanske pijace. Radnje nemaju izloge ni vrata: samo se digne „poklopac“ i otvara se jedinstveni prostor nakrcan robom.
Ako si gledao „Zonu Zamfirovu“, setićeš se da ni kod nas nije bilo mnogo drugačije, a italijanski filmovi iz 60-ih svedoče da je i na hrišćanskom Mediteranu bilo isto. A sada nam je užasno egzotično. Eto i onih lutaka-manekena, zapravo, samo gomile ženskih glava, na koje su povezane raznobojne marame. To je za one fensi-muslimanke, dok za one konzervativnije stoji jedna glava (od 10) koja na sebi ima crnu maramu i feredžu. Neverovatan spoj savremenog marketinga i tradicionalnog stajlinga.
Na kraju ulice dolazi se do velikog trga sa novim zidinama i veličanstvenom zgradom u sredini: to je Omajadska džamija, jedna od najvažnijih u islamskom svetu. Kada su videli ovu bogomolju, koja je u vizantijsko vreme, dok su u gradu živeli isključivo hrišćani i Jevreji, bila crkva svetog Jovana Krstitelja, muslimani su rešili da otada grade svaku svoju bogomolju na ovaj način. Dakle, najuticajnija džamija, u umetničkom smislu.
Posle su Turci osvojili Carigrad, videli Svetu Sofiju, oduševili se njom i iskopirali je milion puta. 90% svetskih džamija danas liči ili na ovu u Damasku, ili na onu u Istanbulu. Za većinu hrišćana je iznenađenje je da je sveti Jovan Krstitelj veliki „igrač“ u islamu: nazivaju ga Prorok Jahija i unutar džamije se nalazi njegov grob i kapelica, i zanimljivo, mogu da mu priđu samo žene.
Da bi ušao unutra, ako si muško, moraš imati pokrivena ramena i noge, a ako si žena, imati maramu i pokrivene ruke.
Žene u tu svrhu dobijaju pomalo smešne mantilčiće sa kapuljačama nalik na male gnome. Zabavno je. Stvarno je ovaj spomenik kulture praznik za oči. Uđeš unutra, bos, i šetaš se i uživaš u miru. Toliko je džamija lepa da ću samo reći da je raznobojni mermer na fasadama poslužio kao uzor italijanskim arhitektima da naprave „cvetnu gotiku“ kojom je počeo evropski Novi vek i sve što sada poznaješ kao svoju civilizaciju. Omajadska džamija je jedna od 3 najvažnije na svetu: uz Meku i onu u Jerusalimu.
Prodavničice u Damasku su posebna priča: to je šarenilo boja, zvukova i frke u kojoj se niko ne ljuti i niko se ne oseća ugroženim, i niko ne prelazi liniju pristojnosti. Dobro, ne prelazi liniju orijentalne pristojnosti, koja je uvrnuta, navalentna i suzdržana u isto vreme, ljubazna i sklona podvalama pri cenjkanju.
Najbizarniji deo su čuveni „uzvici“ damaskinskih prodavaca. Iako ne znam arapski, rečeno mi je da su uzvici kojima prodavci „vabe“ klijentelu neki put poetski, neki put crnohumorni. Recimo, prodavac noževa se oglašava sa „Ko želi da ubije svoju svekrvu?“, prodavac kajsija će reći „Ja prodajem nežnost i slatkoću!“, a prodavac krastavaca će se poetski izraziti o svojim krastavcima na sledeći način: „Ko ima bazen da ove ribice-lepotane pusti da plivaju u njemu?“ (Arapi drže krastavce u hladnoj vodi da sačuvaju svežinu). Sve u svemu, luda kuća.
Koloplet ulica iz koga tek izviri neka džamija, neka medresa, neko dvorište u kome majstori kujundžije nešto kuckaju, ili prodavci opet nešto beskonačno nude. Sve mi ovo posle izvesnog vremena liči na onu priču o Asteriksu, gde su u nekom gradiću održavali ekonomiju tako što su samo trgovali: stalno su kupovali stvari jedni od drugih i tako je išao tok novca.
Čini mi se da u ovom gradu niko ništa ne radi, već samo jedni od drugih kupuju i prodaju. Naravno, to nije tačno. Radi se ovde puno, uglavnom u starim zanatima. Ljudi iz Novog grada rade u fabrikama pored grada. Ipak je 21. vek. Ali, prijatno je izgubiti se i u lavirintu ulica gde nema ničega, ničega, posebno posle zalaska sunca.
Zanimljive su suvenirnice u kojima možeš da se sretneš sa nepatvorenim arapskim nacionalizmom: svuda možeš da kupiš sirijske, libanske i palestinske zastave. Libanske, zato što je Liban bio deo Sirije, a palestinske, paaa… zbog neugodnog stanja u kome se nalaze palestinski Arapi. Možeš da kupiš tapiserije ili goblene sa nevešto prikazanom mapom Palestine kao države na teritoriji koju danas zauzimaju i Palestinska država-autonomija (šta već) i Izrael. Najzanimljivije je što na mapama nikad NEMA gradova nastalih posle 1947. a koje su sagradili Jevreji.
Mapa Palestine bez Tel Aviva, Herclije, Petah Tikve. „Kako se zove grad? Tel Aviv? Nikad čuo. Znam za Jafu. A pored nje je livada, zar ne?“ Otprilike je to rasuđivanje ovog tkača. Sirijska zastava jako liči na zastavu bivše SFRJ, samo što ima dve zelene zvezde u sredini, kao znak jednog od pokušaja arapskog „dvojnog ujedinjenja“ (sa Egiptom).
Ujedinjenje je prošlo gore i brže nego SR Jugoslavija. Inače, nigde ikonografije Jordana. ako se pitaš zašto, odgovor je zato što su ove dve zemlje po svemu različite i rivali: Sirija je republika, Jordan je kraljevina. Sirija je polusocijalistička i ima dobre veze sa Rusijom, čak i pomorsku vojnu bazu, a Jordan je kapitalistički i vezan je za Ameriku. Sirija mrzi Izrael, Jordan je potpisao sporazum o miru sa Izraelom i priznaje ga. Dovoljno da se san Lorensa od Arabije, koji je želeo Ujedinjenu Arabiju, slomi pod naletom uzajamnih surevnjivosti.
Hrišćanski Damask je, zapravo, ono što ljudi kod nas zamišljaju da je Orijent: ulice su šire, ali su i dalje uzane; restorani i suvenirnice su brižljivo uređene i renovirane kao da si u Španiji (u muslimanskim delovima vlada šarmantni haos), balkoni od drveta označavaju da je gazda prodao kuću nekom bogatunu i da je ovaj napravio skupi butik-hotel za probirljive turiste.
Crkve su na sve strane, i shvatiš da hrišćana ima od puno fela: Jermeni, Maroniti, pravoslavci, katolici, grkokatolici, Asirci i ko zna ko sve nije tu. Hrišćani su bogati trgovci. Vidi se, sve je ušminkano i bogato.
Nudi se na svakom ćošku čak i pivo, i rakija arak (kod nas poznata kao mastika, a kod Grka kao uzo) po sumanutoj ceni od 5 pepsi-cola. Odustajemo. Ali, u Hrišćanskoj četvrti i ima noćnog života, koji potpuno zamire posle 9 uveče u muslimanskim četvrtima. Tako pustinjski: živeti od izlaska do zalaska sunca.
Cenjkanje je deo mentaliteta. U gomili uličica koje te opijaju atmosferom ima poprilično kafea i čajdžinica, ali ne u onoj meri u kojoj smo očekivali.
Treba se cenjkati pre sedanja za sto: ovo je zemlja bez fiskalnih kasa u kafanama. Ima kafana u kojima se osećaš kao u „Engleskom pacijentu“: kolonijalno. Okružen strancima željnim avanture. Ima i onih u koje stranci ne zalaze. Sedamo u jedan takav, na kraju dana.
„Može dve kafe?“ Dečak od nekih 12-ak godina je konobar. „Može!“ Donosi ih i sipa iz fildžana orijentalnom strpljivošću. „Koliko košta?“ – pitam sa zakašnjenjem. Dečak se nasmeje, proceni naše evropske fizionomije i kaže: „50 funti po čoveku!“. Znam da je cena za Arape duplo manja. Nasmejem se i izvadim 100 funti. 180 dinara. Svi smo pobedili: on me je „zacenio“ duplo, a ja sam u jednom od najmagičnijih gradova sveta popio kafu za manje od evra, i ispao džentlmen kome „novac nije problem“. Smeškao sam se i dalje dok je počeo zov mujezina na džamiji u toploj novembarskoj noći.
Zahvaljujemo na realizaciji ovog putovanja Ambasadi i Ministarstvu turizma Sirijske Arapske Republike
Originalno objavljeno u CKM, 2011. Izdanje Color Press Group.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
