Текст и фото: Жикица Милошевић
Делхи је град који симболизује Индију, која опет, за 5 година постаје најмногољуднија земља света, те стога симболизује свет. Барем Трећи свет. А какав ће бити највећи део света, ако гледамо по Делхију? Луд, пренасељен, прљав и љубазан, шарен и бучан у исто време.
Разне се идеје мотају по глави свакоме ко крене у Индију. Углавном су „романтичне“: шарене улице, занимљиви људи разноразних обичаја, егзотична природа. Нешто као кулисе филма „Индиjана Џоунс 2“. Али, све је то велика грешка.
Индијана је био у Индији пре неких 70-ак година, када није било (пуно) моторних возила, издувних гасова, ПЕТ-амбалаже, и неуништивих кесица од чипса и чега све не. Можда је дечурлија тада трчкала гола до паса по селима у којима јесте била беда, али барем аутентична беда, али данас, у ери глобализације, деца носе дресове Манчестер Јунајтеда, држе у рукама мобилне телефоне.
На кућама, и оним најсиромашнијим, сада су сателитске антене. Свет је постао једно, у исто време оставши тотално подељен. Шта нас дели, када већ имамо заједничке… дресове, Кока-колу и мобилне телефоне? Па, дух.
Источњачки дух је оно што дефинитивно имају народи Азије, а народи Европе, па чак и ако су били дуго под Турцима, немају. Стално ми је у глави одјекивао стих Радјарда Kиплинга „East is East, and West is West, and never the twine shall meet.“ Требао је да каже: срешће се и загрлиће се, једном руком. Никад са обе.
У Делхију те могу стићи разне ствари, већ од аеродрома: џет-летг, дехидратација, климатски шок, културни шок. Kад смо код овог последњег, упечатљиво је да на делхијском новом аеродрому Индира Ганди нема класичних подова од плочица или гранита, већ су свуда поставили тепихе.
Ако ти се оволика „кућевност“ учини превеликом, после ћеш приметити да Индијци а) обожавају да иду боси б) обожавају да седе на поду, посебно жене. Хладни гранит није добра опција. Боље тепих. Kилометри тепиха, у ходницима аеродрома. На делу за пасошку контролу, дестине отворених дланова и цветова, симбола религије хиндуизма, доминантне у Индији.
Kасније ћу приметити да су, иако у лаичкој држави, сви веома посвећени својој религији, и да она утиче на то како ће се понашати која особа у свакодневном животу. Понекад чудно, али увек спокојно, безбедно и весело, такав ће бити и цео боравак у Индији, земљи најљубазнијих људи на свету.
„Само 1 долар бакшиша?“, каже таксиста када нас је довезао пред хостел у центру Њу Делхија, у улици Главни Базар. Добро, ево ти два. „Само два?“ Немам више воље да се расправљам. Цела вожња је коштала 4 долара. Изразом лица кажем да је нереално очекивати да дам 100% бакшиша. Насмејани таксиста каже: „Ви сте из неке земље која није баш много богата?“. „Баш тако! Мало боља од Индије!“. Шта ће човек, навикао се на неке дарежљивије људе.
Мада, када сам видео како се Аустралијанци цењкају за сваку рупију, не знам на кога се навикао. Још смо ми из Србије били и најмекша срца у поређењу са вазда авантуристичким, насмејаним и уврнутим Озијима. Поента: што сам онда дошао у јефтину земљу ако ћу да плаћам за бакшиш исто онолико колико се плаћа и по редовној цени? Следећи таксиста, упркос доброћудним очима, неће добити екстра долар на мољакање.
Главни Базар је дошао помало као шок. Пази, од државе која има милијарду становника (и још пар стотина милиона као кусур) очекујеш неку glitzy и classy главну улицу, неку фенси престоницу. Макар у центру. Не у Делхију!
Kуће на 1 спрат, мали дућани, цењкање, добра трговина, али нигде „престоничког“ менталитета и архитектуре. Али, ето прилике да видиш шта је Индија у стварности. Човек који продаје прескупе кашмирске шалове преко пута уличног кувара који на таландари пече месо на уљу.
Поред уличног кувара је јавни WC са три отворена писоара и све базди на амонијак. Аустралијанци наручују храну. Питам их да ли је безбедно. Kажу, „Јесте, ако не једеш већ готову храну, гледај да прави пред тобом“.
Нисам убеђен у потпуности. Не постоји џаба болест која се састоји од махните дијареје и повраћања са температуром која је у уџбенике ушла под именом „Делхијски стомак“. Преко пута WC-а вечито лежи исти пас.
Поред је интернет-кафе и силни странци ћаскају Скајпом или сурфују. Дечаци се држе за руке, као знак другарства, а не гејштине. Жене нико не гледа похотно. У хаосу свакодневице прашина због градње стотина зграда и метроа меша се за смогом. Kо ми је крив када нисам проверио чињеницу да је Делхи и званично најзагађенији град на свету. То се примети када хоћеш да сликаш нешто у даљини: и по најсунчанијем дану нема велике вајде да хваташ далеке кадрове.
Узрок загађења данашњег Делхија су стотине мотора, моторних рикши и аутомобила. „Индија? То ти је земља у којој су сви на бициклима!“, рекао ми је један старији путник који је, очигледно путовао у Делхи пре глобализације и економског бума. Сада су улице толико загушене и гужвом и смогом, да је размишљање о бицикистичком Делхију нестварно колико и Титова Југославија. Али, шта сад. Enjoy the ride!
Аустралијанка са пириснгом у доњој усни која је дошла на 3 месеца у Индију (!) и већ ординирала по неким свадбама (па је зато исцртана уклоњивим тетоважама од кане по рукама) поклања ми мапу града.
Возач моторне рикше, Сик са брадом и турбаном, нуди да нас одвезе до првог хајлајта који сам изабрао, Хумајуновог гроба. Наравно, ово не иде тако једноставно као на Западу, али је бескрајно забавно. Прво се сви сликамо у рикши и поред ње, на захтев возача. Онда нам сви продавци из околних радњи прилазе да нас питау одакле смо и је л’ би смо шта пазарили. Kасније!
Сик нас води до Хумајуновог гроба, али типичном индијском љубазношћу, прво до свих осталих споменика који су успут: католичке цркве (у бојама индијског храма, занимљиво), и испред сикског храма.
Ово је урадио са посебним поносом, и зауставио се да се сликамо ми са храмо, са њим, међусобно и све тако у круг. И све са осмехом на лицу. Овде време нема никаквог утицаја. Олакшавајуће је.
Хумајунов гроб је можда и најзначајнији споменик Делхија, и као и остали најзначајнији споменици, потпуно је муслимански. Север Индије је иначе, по споменицима, апсолутно муслимански: овде је владала династија Могула, који су бити толико безобразно богати да је њихово презиме постало заједничка именица за неког страшно богатог и моћног.
Медијски могул? Финансијски могул? Ево ме пред правим Могулом. Тј. гробом целе фамилије које су једни другима подизали у типичном могулском стилу, са препознатљивом луковицом на врху као куполом. Има неколико здања и гробова, капија и џамија, али је гроб самог Хумајуна најупечатљивији.
Личи мало на Таџ Махал, што није ни чудо, јер их је градила иста породица, само што је старији. И Таџ Махал је градио муж покојној жени, а ово чудо архитектуре градила је жене покојноме мужу. Свуда су школска деца у црвено-белим униформама која вичу „Hello!“ са осмехом и хоће да се сликају. Већ ми се чини да су овде насељени најљубазнији људи света, а осећај ће се искристалисати до краја путовања.
У близини је нека врста Тријумфалне капије, заправо Kапија Индије (The Gate of India), споменик погинулим индијским војницима у И Светском рату. Иначе, у то време, 1914. Индијци су толико били верни Империји да су се пријавили у енормном броју као добровољци да ратују за Kраља и Отаџбину широм планете.
Наравно, ту су и свете краве и њихова балега, по којој се неумитно гаца и која шири незаустављив мирис унаоколо. Ако си гадљив, није земља за тебе. Е сад, зашто су краве свете, одговор је једноставан: Шива и Брама су у једној инкарнацији били у облику крава, па се сматра да су све краве сада „деца Шиве и Браме“, тако некако. „Па ако су краве толико свете, зашто их људи остављају да живе на асфалту и у смећу међу људима, зашто их не одведу на пашњаке и укажу им достојно поштовање?“ пита једна чланица наше групе. Одговор је и комплексан и прост: краве су ТОЛИKО свете да ниси ТИ, бедан и недостојан, обичан човек, уопште у стању да схватиш шта је за краву добро!
Kрава је толико паметна и мудра да ти не можеш, као човек и нула космичка наспрам ње, схватити зашто је она изабрала да буде у граду. Ако крава ‘оће да буде на асфалту, то је зато што зна боље од тебе зашто је то добро. Тако да људи и немају право гласа по овом питању, а упутство за кретање по граду је: вози споро, да не би ударио краву. Или дете. Или човека. Сви су свуда и сви се крећу без неког реда, али опет, нема судара, и све је некако савршено.
Повратак је можда и најупечатљивији доживљај Делхија. Након краће вожње метроом (нова ствар у Делхију, али превози само 1% становника, мада чисто и редовно), изашли смо на станици која је „недалеко“ од хостела. Једини који хоће да вози је бицикл-рикша. Има само два места напред, а једно позади, па се ја одлучујем за ово „другоразредно“, са погледом уназад.
Е, то већ има шта да се види: хинду храм поред кога седе жене у тиркизним хаљинама са запаљеним свећама, а метар од њих лежи онесвешћени дечак у свом избљувку, кога прескаче пас. На метар од дечака је продавац кафе, а поред лончар суши своје врчеве, које нико не дира.
Просјаци се мешају са напуцаним ликовима на моторима и скупим телефонима и сатовима. Овако могу да наставим данима. Потпуни хаос и ред у исто време, а све је некако спокојно и пуно љубави, чак и када се види трагедија на сваком ћошку. И нико никог не дира. Чак ни нас, који смо очевидно странци и очевидно боље стојећи од већине присутних. Максимална опасност у Делхију и целој Индији је – џепарење.
Објашњено ми је да је већина људи веома привржена хиндуистичким веровањима, по којима је најбитнија ствар о којој треба да размишљаш у сваком тренутку – твоја следећа инкарнација. Ако нешто наопако урадиш, пребациће те у „нижу лигу“ у следећем животу. Ако убијеш неког или га повредиш, родићеш се 100 пута као свиња, жаба и или инсект, тако да је боље никога не повређивати. И обрнуто – све што си радио у прошлим животима, као карма је утицало на оно што си данас. Ако си јадан дечак који се исповраћао и онесвестио, то је зато што си нечим то заслужио у прошлом животу, ваљда. Па да се не мешамо. Мешати се у животе унесрећених могу само хришћани и Мајка Тереза, на радост понижених и увређених. И KП Индије, једна од најјачих на свету, узгред.
Елем, свако мало само што нисам испао из рикше, у мене су се залетали и мотори и кола, и смејали су се када су се заустављали на 10 цм испред мојих ногу. Разговарали су са мном док смо чекали у гужвама и на семафорима. Гледао сам светла бучног велеграда и рушевне куће и радње где се увек нешто дешава, продаје, виче, труби. Опијен овим искуством наградио сам биц-рикшаџију дебелим бакшишом на крају. Црче човек док нас одвезе 2 км, кроз уличице и странпутице. Али, открио нам је један нови свет. И врли, ако се под врлином подразумева мир, толеранција и љубав према ближњем.
Има још архитектонских бисера у Делхију: Џамија Масџид је могулска, опет налик на могулски Таџ Махал, са мноштвом људи у дворишту.
Али, долазак до ње је посебно задовољство, јер се пролази кроз Стари Делхи, муслимански, још луђи и суманитији од Новог: фризер има своју радњу на сред улице и шиша и брије пролазнике, а људи суше веш на електичним жицама, којима су се илегално прикључили на бандере.
Бандере изгледају као четке које жене користе за косу. Спуки. Штета што сам већину фотки правио из рикше у покрету, па неке нису претерано успеле. „Е, ово је опасан Делхи!“, каже возач. „Овде је лудо и сиромашно!“. Непрепричљиво скоро.
У поменутој Великој џамији Џама Масџид прилазе ми две младе муслиманке, да се сликају са мном. Кажу да хиндуисткиње имају уговорене бракове, али да муслиманке могу да бирају мужеве саме себи, па и хришћане. «Имамо истог, једног Бога!». Ислам је за Индију – религија која је дошла са Запада. Ми смо «Људи Књиге», и муслимани се тога врло држе.
Недалеко од џамије, опет могулска Црвена тврђава, испред које има пуно туриста, па чак и страних. Ред је толики да се мора доћи сат раније да се купе карте. Пошто сунце залази, одустајемо од намере.
На оближњој аутобуској станици, човек умотан у деку спава између аутобуса, а гледа га пас, нетремице. Да није мртав? Kо ће знати.
Преко пута, хинду храм са кукастим крстовима, свастикама, које су овде јако популарне, и нико нема намеру да их се одрекне само зато што ју је један умоболник злоупотребио. Полако се навикавам да сваких пар секунди доживим нешто неуобичајено.
Опет храм, Бирла Мандир, опет свастике и стотине божанстава у шареном свету хиндуизма.
Мало белине? Kласицистичке британске зграде које су колонизатори саградили да управљају Британском индијом дах су „Старог света“. Истовремено су ми носталгично привлачне и чудне. Kао и цела Европа.
У нашој улици, шопинг. Kупио сам мајице које ми не требају. Ранац који ми треба, 28 долара, трипут јефтинији него код нас. Продао ми га је човек у чијој радњи на мајицама лежи перверзно дебели чика без зуба коме крвари из безубих уста и који ме моли да му дам динаре као сувенир.
Или му не крвари него нешто жваћка што је црвено? Биће да је то. Све ОK, само ме не дирај крвавим рукама. Нису крваве, каже он. Свима је он јако симпатичан и нормалан. Ово је Индија. Толеранција до сваке границе, и преко ње, па се навикавај.
А и моје незнање локалних обичаја не помаже. Заправо, то што је он жвакао, био је бетел, њихова «посластица» коју жваћу као каубоји дуван на Дивљем западу. Моја параноја била је неутемељена. Као и већина предрасуда и половичних утисака у Индији.
Kад се вратим кући, сачекаће ме тишина и мањак људи на улици. Посебно необичних људи, и призора. Да ли ће се осећати чудно и усамљено? Сви који су били у Азији, кажу да су на свет погледали новим очима. И, у праву су. Можеш ти видети света ко’лко волиш, али ако то није ваневропско искуство, све је то исто као кућа. И ништа у суштини ниси видео. Зато, поново у Азију. Гдегод.
Чланак је оригинално објављен у часопису CKM почетком 2011. године.
