Razgovor vodio: Žikica Milošević
Antrfile: Novosadski bend dreDDup ove godine slavi 17 godina postojanja, a i dalje zvuči novo i aktuelno. Prošle godine su imali iznenađujući „hit singl” koji je završio na broju 1 top liste „Gruvanja”, pod imenom „Fire Up The Planet”, a njihova mračna i agresivna muzika je praćena vizuelno sugestivnim spotovima. Iako su jedno vreme odustali od nastupa u Srbiji, povratnički niz odličnih koncerata u našoj zemlji ohrabrio je ljubitelje dark industrial zvuka, koji nije preterano uobičajen na našim prostorima, tradicionalno zaglibljenima u reciklažu starih, ne-svetskih priča.
Kako ste nastali?
Bila je to ljubav na prvi pogled. Naši roditelji izašli su veselo iz bioskopa posle projekcije filma ’The Strange World of Planet X’, pogledali se, i istog momenta rešili napraviti članove benda koji će doneti balans univerzumu i vratiti gumene mede na njihov presto. Put je bio trnovit, čekalo se da članovi izrastu u pravilne harizmatične psihopate i ostave gomilu laktova, smešnih frizura i dečije delikvencije tamo iza. Isprva je moj bend gledao šta lokalni bendovi rade i upijao, zatim je shvatio da od ‘leba nema motike i rešio da zaore novu brazdu i krene u nešto nepoznato. Postali smo manijakalno opsednuti seksom, smrću i totalnom destrukcijom. Bila je to ljubav na prvi pogled, iskrena i nevina. Bend dreDDup rodio se 4. juna 1997. godine u mračnoj sobi ukrašenoj punk i hardcore plakatima, polugolim modelima i horor kadrovima. Sve je mirisalo na bombone sa napalmom i bilo detinje iskreno. Bilo je divno. Nismo znali svirati, znali smo da želimo da se deremo na ljude i da budemo glasni i energični. Želeli smo da pokažemo da smo živi i zdravi. Taj princip je zadržan do danas.
Šta te je inspirisalo na dark industrial?
Jedan dan sam sedeo I zamišljeno gledao puding koji se kuvao u šerpi – izbacivao je one gromuljice od vazduha i baš u momentu kad se činilo da će se skuvati konačno – nestalo je struje. Sve se prolilo po šporetu, pokipelo, seo sam i, pod svećom, gledao u fleku na ringli. Ringla je bila zarđala, a opet zanimljiva nekako estetski, i taj puding od jagode se nekako uklapao u njenu strukturu. Sve to sam posmatrao pod svećom i počeo okretati one potenciometre na šporetu ne bih li ugasio da ne dođe do požara, nažalost još davne 1986. su se obrisala slova i nisam znao da li isključujem ili uključujem, vrteo sam u nedogled opčinjen klang zvukom koji je proizvodilo. To mi se baš dopalo. Komšija, koji je živeo kuću pored, je počeo turirati sa svojim kamionom, imao je običaj to da radi i po sat vremena a ovaj zvuk klang mi se nekako super uklopio u taj od kamiona, počeo sam udarati u frižider nogom i davati ritam. Tako je nastao dark industrial momenat u mojoj muzici – tj. kuhinji. Posle sam počeo eksperimentisati, skeniranjem mačića, snimanjem kerova koji laju, snimanje šutanja korenja, razbijanje sijalica u kadi, razmišljanjem unazad, snimanje vozova ispod nadvožnjaka, zvuci bombardovanja, seksa, šerpi, lonaca, lomljenja akustičnih gitara, umiranje zvučnika sa najlona, lupanje po bubnjevima prekrivenim jorganima etc… svašta sam probao snimati mikrofonima. Zvuk i sam eksperiment sa zvukom su postali predmet moje pažnje još davne 1996. Volim zvukove lima, lomljenja, ženskog stenjanja, dranja, distorzije, destrukcije, jakih udaraca o burad, zvuk apokaliptične klavijature koja poziva na linč Sistema, brzih energičnih zvukova koji proleću po zvučnicima, zvuk električnih kola itd…. Ja sam to sam tako snimao u mojoj sobi godinama i eksperimentisao sa tim, nisam ni znao da gomila ljudi to radi u svetu već decenijama. Tek krajem devedesetih sam počeo otkrivati razne bendove koji su to sve odavno radili, bio sam srećan da postoje istomišljenici tamo negde. Upisao sam školu kod njih I slušao ih. Tek kasnije sam shvatio da to neki zovu musique concrete a neki industrial, a onda sam na sve to želeo ubaciti hardcore I pank zvuk I eto, ušli smo u industrial rock zvuk koji je prisutan kod nas i danas.
Zašto ime dreDDup?
Bili smo mladi, glupi i željni seksa. Želeli smo da ima veze sa strahom i da bude veselo a opet hardcorerski malo, želeli smo biti sa dobrim ribama – zvučalo je urbano. Kao što rekoh, mladi i glupi i ne najsrećniji u smišljanju imena za bend. U našem prevodu ta reč znači ‘pobeći od straha u sebi’ pa sad ti mozgaj dalje.
Kako nalaziš snagu da u zemlji u kojoj caruje folk rok vic u muzici i bendovi koj recikliraju stare stilove već 20 godina, radiš muziku koja je na tragu svetskih zbivanja?
Jednostavno sam vremenom izgradio jedan omotač, kao onaj oko Zvezde Smrti, i tu ništa od toga ne može proći a da ne bude nemilosrdno sprženo. Još kao mali sam skupljao ploče, kasete, diskove, omote, tražio uvek čudne bendove, što čudnije arhitektonike zvučne i zanimljiva zvučna rešenja. Uvek su me zanimali neki otpadnici, neki drugačiji i neki nenormalni ljudi, frikovi, horor estetika i svakako erotika – ovo što se na sva zvona reklamiralo mi je uvek bilo sumnjivo. Slušao sam i gledao mračne stvari, želeo videti koliko i do kojih granica to sve može ići. Otpadnici su imali pravo prvenstva kod mene a kako u našoj zemlji takvih bendova skoro da i nije bilo, lako sam preskočio celu tu neku scenu koju sam tek kasnije, mnogo kasnije preslušao i shvatio da sam kao mali dobro postupio. Svakako da bi razumeo pravu svetlost, moraš osetiti najveću tamu – time sam se uvek vodio. Taj, kako kažeš, folk rok i slični mongoloidni žanrovi prezentuju ljudima neku lažnu sreću, propovedaju mrsomudije i srozavaju muziku na nivo soundtracka prosečne kobasicijade ili rakijade. To su lude koje zabavljaju narod dok su vitezovi odsutni sa dvora. To đubre nema estetsku vrednost, pa čak nije ni na nivou treša koji u svojoj lucidnosti MOŽE biti simpatičan. Naš narod je izmučen, napušten i dezorijentisan. Naša nacija je postala haluciNacija – ljudi ne žive više ni u ovom vremenu ni u ovom prostoru, žive u bajci, realnost prolazi pored njih, bajka im se servira, žive u dalekoj prošlosti za koju misle da je bila duhovnija. Moja snaga što trajem sa bendom toliko dugo je svakako što kod mene ne postoji kompromis sa tim folk smećem, što ono zapravo uopšte ne postoji u mom univerzumu. Moj bend nije komercijalnog karaktera I ne želi da se dodvori ljudima, ja ne pravim muziku zbog drugih već ispiram iz sebe demone, nemir, vriske i ludilo, želim sebe učiniti boljim čovekom. Mi smo tu da ispričamo priču, da predstavim jednu zdravu energiju, jednu novu domaću strukturu inspirisanu elektronskim bendovima osamdesetih i sadašnjošću. Ukoliko neko nije prisutan i aktuelan sa vremenom u kojem živiš osuđen je na prošlost i beskrajni loop tog vremena. Mi nismo deo tog limba. Folk rok, koji se prezentuje mladima danas, je svakako dokaz da je druga strana pobedila – ta neka mračna strana domaće muzike, koja se propagira po splavovima, televizijskim emisijama koje mirišu na San Remo, balvanskim čoporima i zadimljenim mesnim zajednicama. Umesto da su postavili gard i odbili taj šund I kič od sebe, bendovi koji to sviraju, su asimilirali neprijatelja i srozali se na njegov nivo, plitkoumlje i balvanizovali sebe misleći da se radi o pukom humoru. To može biti smešno kao interni vic par meseci, ali posle 5-10 godina to postaje veoma zamorno i jezivo – a najgore o svega je što se mladima serviraju danas takvi idoli i takav ukus kao nešto normalno dok bi u naše vreme bilo gađano kamenicama I drvljem. Ne smem ni da zamislim gde će to odvesti mlade. Zar te bendove i ljude koji ih propagiraju nije sramota da mladosti daju takve poruke I takav saundrek života? Zar ne postoje neke lepe stvari kojima mogu oplemeniti mlade ljude? Očigledno su to ljudi bez imalo obraza i duboke unutrašnje religioznosti koji život posmatraju kao fast food pozornicu. Moj bend sa druge strane priča o totalnoj destrukciji na jedan humorističan način, poigrava se sa tabu temama i obožava da isprovocira samoprozvane intelektualce. Iz tog razloga ni ne želim da budem komercijalan – jer naš je nastup uživo direktan prenos iz pakla, nije podoban za svakoga, ne snalazi se baš svako dobro u susretu sa bolom. Ne možeš nikad na pozornici izlažirati unutrašnji krik – ili ga stvaraš ili si top shop proizvod na sniženju. Svom snagom sam oduvek bio I biću na strani mladih ljudi, novih ljudi i mislećeg humora. Sve ono što većina smatra kao normalno meni nije normalno i ne bih menjao svoju (ne)normalnost za delić sekunde njihove normalnosti.
Pošto si režiser video spotova, ko ti je tu inspiracija i kako definišeš estetiku?
Uvek sam gledao na video spotove kao na umetnička dela, koja mogu a i ne moraju biti u samoj strukturi muzike. Inspiracija su mi opet bili iščašeni i nekonvencionalni spotovi, sa čudnim kadrovima, bojama, prljavštinom stare filmske trake i svakako jakom dozom vizuelne erotike. Estetika je svakako nešto što mi je bitno u životu – to je svakako odelo moje zvukovne skulpture koju vajam a koja stoji sama na brisanom prostoru okružena hladnoćom. Moj je zadatak da je obučem u odelo koje najbolje oslikava njen unutrašnji život a da opet moja zvučna skulptura bude prepoznatljiva na kilometre i da korespondira sa okolinom, pa makar ona bila samo vetar, nebo I ispucala zemlja. Proučavao sam dugo estetiku, više od 15 godina i danas mogu estetski uraditi gotovo sve što zamislim i što je u mojim mogućnostima. Mogu prepoznati određeni kadar, određeni pokret i određeni rez koji video spot čini sklopom muzike za koju ga radim. Sa druge strane, spotovi su čistoću vode pesme nekako zaprljali tušem, nekada te linije tuša u vodi izledaju maestralno i atraktivno a nekada potpuno čistotu pesme pretvore u crnilo. Dešavalo mi se gomilu puta da uživam u numeri na samom albumu i onda pogledam spot koji moj doživljaj potpuno okrene i uništi mi sam ukus pesme, oboji ga određenim kadrovima I pokretima koje nisam ni vezivao za taj zvuk. To je poput knjige koju čitaš a potom pogledaš film koji imaginaciju I tvoj lični doživljaj ukalupljuje u lica glumaca i muzike koju je neko tako osmislio. Ljudi su počeli da zaboravljaju da je muzika ipak nešto nevidljivo, na sve tehničke načine je pokušavaju dočarati. Ja sam ipak pristalica da muzika nije film i da više volim posmatrati spot čisto iz filmskog doživljaja a ne spajati samu muziku i doživljaj sa onim što je u spotu.
Ko su ti bili uzori?
Moji uzori su uglavnom bili i ostali ljudi koji su išli do kraja i koji su ostali dosledni onome što rade. U mladosti sam slušao klasični rok i blues, zatim sam otkrivao pank i hardcore, trash i death metal i slične pravce koji su mi bili odličan izgovor za loše detinjstvo koje sam imao. Industrial i elektronika kao I eksperimentalna muzika su došli nekako prirodno posle toga. Uvek sam posmatrao bendove i umetnike koje slušam kao profesore i učio od njih, nisam želeo kopirati već učiti o strukturi pesme, ideji i svakako zvučnoj energiji. Kao mlad sam još počeo slušati sve žanrove, imao tu čast na vreme slušati neki zvuk, bend i svakako nastavio do danas slušati one koji me još uvek mogu naterati da budan sanjam. Ako bih trebao nabrajati neke ljude i bendove za moj zvučni orgazam u njemu bi se našli: [Haus Arafna], Killing Joke, Skinny Puppy, Eisenvater, A Place to Bury Strangers, Big Black, Morphine, Decree, Einsturzende Neubauten, GG Allin, Lightning Bolt, Jimi Hendrix, Borghesia, The Doors, Napalm Death, Refused, The Beatles, Satan Panonski, NoMeansNo, Suicide, The Stooges….
Šta očekujes dalje posle poslednjeg prošlogodisnjeg albuma i nedavnih svirki?
Očekujem da novi album, na kom trenutno radim, nadmaši prethodni. Svakako očekujem da imamo sve bolje i zanimljivije koncerte I da neka nova publika otkrije ono što radimo, mislim da smo mi redak bend koji šalje iskrenu energiju sa scene u publiku. Kod nas nema laži I nema prevare – I think therefore I scream. Svako ko dođe na naš koncert dobije od nas samo ono što sa sobom ponese. Nadam se još jednoj Evropskoj turneji i novim spotovima za koje već imam ideje.
Sumiraj karijeru dreDDup-a.
Počeli kao klinci, ostali mladi, ostali sveži, provodili se, ostali nenormalni. Od 1997. do danas promenilo se puno članova što je mahom usporilo napredak benda iako smo od početka bili zapaženi. Pojavili smo se nažalost u nesretno predratno vreme i svakako bili apolitični te nas nisu zvali na masovne partijske orgije ispred domova kultura u čast ovih ili onih. Kako vreme odmiče broj fanova dreDDup-a raste iz dana u dan, ljudi prepoznaju energiju i iskreno vole bend. Drago mi je da na naše koncerte dolaze i mladi ljudi i ljudi i 2 puta stariji od mene. Iza sebe imamo 5 albuma, jedan demo album i puno EP izdanja. Izdavani smo u preko 15 zemalja. Svirali smo sa najvećim zvezdama ovog žanra, sarađivali sa najvećima, proučavali najveće, muzika nas je poslala na put po Evropi, ljudi su čuli poziv za pomoć i odgovorili iz najčudnijih krajeva ove planete. Preko ove muzike sam upoznao gotovo sve drage ljude koje poznajem i to je svakako uticalo na mene da joj ostanem večno veran i da ne je ne izdam za novac ili još neku jeftiniju stvar. Ljudi koji su mi pomagali tokom godina su isto postali deo te cele priče, koju sam započeo pre 17 godina, i ostaju joj verni. Još uvek sam, nadam se, jedan od retkih koji idu do kraja u onome što rade, pa tako ne nameravam usporiti tempo. dreDDup je tokom godina prošao kroz razne žanrove, trenutno smo u nekoj masakr demonic electronic priči, videćemo gde će nas priča dalje odvesti.
Koliko je teško imati uigranu postavu u muzici koja ne donosi veliki novac ali ima kultne sledbenike?
Kao što rekoh – novac je jeftin. Da sam ikada želeo popularnost ili pare od ovoga što radim, zasigurno bih svirao za mediokritete i menjao se kako malograđansko-balvanoidni vetar duva. Naši fanovi su svakako posebni ljudi, u to sam se uverio u više navrata. Ima nešto iskreno, nešto neiskvareno u njihovim očima što me raduje, nešto što govori da shvataju o čemu se tu radi. Mogao bih svakako potvrditi tvoj opis „kultni”, jer oni jesu deo jedne vrste kulta, imam utisak da pijemo iz istog izvora prirodnu vodu a da flaširanu ostavljamo ovima koji vole jahati na talasima radijskih frekvencija. Zapravo ja sam za ovih 17 godina, koliko bend postoji, odavno shvatio da ne želim da budem deo ‘one scene’ što bi Atheisti rekli ‘pa da ti kažu pozdravi tatu’ i cele te priče. Nije lako izboriti se za bar malo medijskog prostora jer žutilo u ušima propovednika domaće scene se skorelo. Nekad nas neki dobri ljudi pozovu negde, nekada nemaju sluha za nas. Mi smo siromašni ljudi, imamo samo ove ruke, grla i umove, možda nije puno ali to nam je svakako dovoljno da pravimo muziku koju pravimo. Ona ne mora biti razumljiva i simpatična, ali svakako je tu i postoji a postoji. Teško je zapravo gledati sa strane kako neki automatoni i isprogramirani konji za utrku dobijaju medijski prostor i kako ih neko na sva zvona gura ljudima u uši. Tokom godina naučiš da živiš sa tim, naučiš i da te psuju I blate, omalovažavaju, ismevaju, ali ne posustaješ i ideš ravno. Ne postoji ta sujetna granata koja može razneti bend ovakvog spoja. Održava nas zdrav razum ivera u ono što radimo. Ko se zadesi na našem koncertu zna koliko postava daje sebe na bini i koliko je naša energija iskrena i vedra, oni koji nas nikada nisu čuli uživo svakako kroje mitove i legende o nama bez kvalitetnog zooma i autofokusa.
Zapravo si mnogo vedrija osoba od svoje muzike. Kako nikada nisi imao projekat koji je iskazao tvoju svetliju stranu, već samo onu mračnu koja neosporno postoji?
Dobro pitanje. Kažu da su obično najtužniji ljudi oni sa najvećim osmehom. Svakako je mrak koji sam doživeo tokom godina morao biti izbačen negde napolje iz mene da bih sačuvao svoj razum. Potrudio sam se da unutrašnji mrak zvučno materijalizujem i pošaljem dalje i ne želim ga natrag. Zanimljiva je i stvar recimo, koju malo ko zna, da ja posle završetka rada na nekom albumu, veoma retko slušam te pesme privatno. Naravno, sviramo ih na probi, ali onog momenta kad izađu iz mene, tamo su na brisanom prostoru, deo su mene samo na koncertu kada ih pozovem nazad samo za taj trenutak. Nikada nisam razmišljao o vedrijoj muzici, to me nekako nikad nije zanimalo, sve što je slatko i lepo uklopljeno mi je uvek bilo sterilno i nezanimljivo. Zato sam recimo pristalica toga da su osamdesete najgluplji period muzike koji postoji, sve je nekako lažno sterilno i svaka je emocija iskonstruisana da bude pitka i slatka. Ja jednostavno ne znam da napravim veselu pesmu, ne ide. Pokušavao sam nebrojeno broj puta, moj dnk to jednostavno ne dozvoljava I isprogramiran je drugačije. Sa druge strane, moj sarkazam, cinizam i mašta van same muzike idu do krajnjih granica ljudskog umiranja od smeha I neretko ljudi ne znaju da li sam ozbiljan ili totalno lud. U stanju sam da nasmejem i najtužnije ljude u svom okruženju I popravim im dan. Pristalica sam toga da ljudi koji se ne smeju jednostavno nisu ljudi već neka bića koja sui m preuzela tela. Život je svakako suviše kratak da bi ga proveli drveći da li je Raskoljnikov trebao ubiti babu zar ne?
Izvorno objavljeno na www.bravo.rs
