Једна ствар је знати географију онаааако, а друга ствар је знати је детаљно. Знали смо да је Таџикистан једна брдовита земља, и да је Горњи Бадахшан (аутономија која је већа од остатка неаутономне земље –хмм, или је макар исте величине) веома брдовит јер је ту Памирско горје, али и да је западни део земље, нарочито пут од Хуџанда (Александрије Есхате, или Најдаље Александрије) до престонице Душанбеа, толико брдовит и језив, нисмо знали. Али, ко нам је крив, незнање се плаћа језом дуж пута. Паметан човек би узео авион за који би возио неколико десетака минута, али међу 4 сапутника, није се такав нашао док није почео успон ка Душанбеу.
Лагана мајска вожња. Фото: Славко Матић
ЗАРАФШАНСКЕ ПЛАНИНЕ ЈЕЗЕ
Један од најјезивијих путева који сам видео је пут од Хуџанда до Душанбеа кроз Заравшанске планине, где се прелазе превоји и амбиси од преко 2000 метара. То је почетак онога што ће према истоку постати Хималаји. Хималаји? Да. Ваљало је мало читати атласе пре овога, али ко ће сад улазити у детаље да су овде Кина, Пакистан и Авганистан начичкани окои почетка Хималаја. Мисли смо да је Таџикистан више као авганистанске планине, Хинду Куш и слично, али отрежњење је дошло брзо. Срећом па су Кинези изградили тунеле и путеве па је како-тако безбедно, али још треба да се ради да се не буде овако језиво. Изашли смо да се сликамо у тачки на неких 2.300м висине, на превоју Зарафшон или Зарафшан, и видели планине које су баш баш високе, око 3.000-5.000 метара, и под снегом. Највиши врх Чатарга је на 5.489м и види се под снегом, иако је био мај. Двапут нам је падао снег успут (једном је додуше била више суснежица). Иако је био мај. Наш вицкасти шофер се поигравао својим животом на ивици провалије и смејао се пушећи цигарету. Када смо почели да се спуштамо према Душанбеу већ је био мрак али нам је пала каменчуга са срца. Око нас скијашки центри, места где је сниман Али-Баба и 40 разбојника (таксиста каже да је његов отац глумио као статиста) у време СССР… Свакако спектакуларно. Крећу виле богатих Душанбинаца (тако се каже) поред реке. У свакој земљи има елите. Али, ми смо опет мислили да је то у једној сиромашној земљи, али се испоставило сасвим другојачије.
Тројезичне табле на улицама. Фото: Жикица Милошевић
ДУШАНБЕ-БОЗОР ПОСТАДЕ МЕТРОПОЛА
У последњих 5 година, уз ослонац на Кину и бартер-трговину, Таџикистан је доживео прави бум, ни Википедија не може да испртати шта је све саграђено. За нас је то био шок пар екселанс. Долазак у Душанбе, престоницу Таџикистана, био је један од највећих шокова у историји наших путовања – очекивали смо најсиромашнију земљу Централне Азије а добили смо најнапуцанију. Очигледан је огроман уплив кинеског капитала – путеви су одлични упркос планинчинама, кола су скупа, а град је сређен уз уплив кинеске естетике.
Нови Душанбе, сјајан и са историјском наобразбом. Фото: Јована Живановић
Личи на комбинацију Кине, СССР, Дубаија, ислама, Скопља, наставите низ сами. Пуно пара је у овај град очигледно спуцано у последњим годинама, али као да је све уграђено не у “зли Дубаи” – неподношљиво пун бетончине, већ у совјетски зелени град по мери човека. Ако погледате на Википедију на свим језицима, она не може да ипсртаи нове грађевине, па онда – баталимо Википедију. Већ је ноћу изгледало да је нестварно лепо саграђено, и да је све ново, и успели смо много тога да видимо и прве ноћии, будући да смо имали пундравце када смо видели на шта је почео да личи Душанбе.
Социјалистичка зграда у нова, модерна аутобуска станица, тј. стајалиште. Фото: Жикица Милошевић
Улаз на Трг Независности (Майдони Истиқлол) са Проспекта Рудаки (Хиёбони Рӯдакӣ), који је био у непосредној близини нашег хостела, био је посебно упечатљив. На трг се улази преко својеврсне Тријумфалне капије, а центар је готово свемирски брод-светионик, где се, окружен енормним простором пуним цвећа и дрвећа, и брисаним простором толико типичним за социјалистичке земље, налази пластично приказана историја Таџика, од персијског и зороастријанског доба па све до председника Емомалија Рахмон(ов)а, чији је син градоначелник и од совјетског града срушеног грађанским ратом и претњама муџахедина, Рахмонов Јуниор прави светску метрополу.
Улаз у монументално осветљени нови трг Истиклол који слави Таџикистанску историју. Фото: Јована Живановић
Исто то дању. Фото: Славко Матић
Ујутро се опет суочавамо са невероватном љубазношћу Таџикистанаца, исхраном која личи на нашу за доручак, и крећемо на пут градом. Има ту и остатака социјализма, и љубазног ислама, али најупечатљивије су нове зграде окићене таџичком ћирилицом и кинеским словима, да се зна за кога се гради и ко гради, које начичкавају главни булевар, Рудакијев проспект. Све је на три језика, таџички, руски и енглески, аутобуси су сви кинески, аутомобили сви нови и из целог света.
Нови аутобуси и аутомобили крстаре булеварима са новим зградама и старим дрворедима. Фото: Жикица Милошевић
Дрвеће је монументално и ником није пало на памет да га посече, а и ко би га посекао у земљи где је лети 50 степени на сунцу.
Банке, хотели. Све ново. Фото: Жикица Милошевић
Стижемо до Парка учитеља Рудакија, и тамо поново огромна површина зеленила, тријумфална капија… Смишљамо пригодне доскочице типа «Душанбе, Душанбе, ти си ми најдражи, ти си моје цвеће, срце другог неће», или на македонском «Јас го сакам Душан, бе!» и јако нам је смешно.
Унутар парка, Споменик Исмаилу Сомонију – по њему је добио име новац Таџикистана, сомони (ово је било чист вишак, али да не испадне да се новац зове «исмаил»), а он сам је био родоначелник династије Саманида која је основала државу персијских народа у Централној Азији. Живео је крајем 8. и почетком 9. века.
Споменик Исмаилу Сомонију, митском „оцу Таџика“. Фото: Жикица Милошевић
Национални је херој Таџика, који су персијски народ. Сматрају га родоначелником Таџика. Нека врста Стефана Немање, а династија је „Саманиди“ јер га тако знају у свету, будући да Таџици воле да говоре О уместо А, што је персијска особина. Ако сте чули Иранце, знате да говоре Ирон уместо Иран, а Таџици зову своју земљу Тоџикистон.
Упознавање са таџикистанском девојчицом. Фото: Славко Матић
РУСКО-СРПСКИ ЈЕЗИЧКИ ГУЛАШ И СВЕ СЕ РАЗУМЕМО
Једемо ујгурске ражњиће, сви говоре руски па се и чланови екипе који не говоре руски сналазе српско-руском салатом од језика. Налазимо европеизиране кафиће, пиво. Младих има и умотаних и не, и о сви говоре два језика, а највећим делом и три.
Улична мода шмекера од малих ногу. Фото: Славко Матић
Под трећим мислим на енглески. Иначе, Душанбе је био село, под називом Душанбе-бозор (бозор је базар, а душанбе је понедељак), што значи да се овде одржавала пијаца понедељком.
Бандера са таџичким бојама. Фото: Жикица Милошевић
Временом је ово „пијаца“ отпало, а град је наставио да се зове само Понедељак. И сада је милионски град. Позоришта, библиотеке, луткарска позоришта, универзитети.
Совјетска монументалност какве мало где има. Живи и у новим урбанистичким подухватима. Фото: Славко Матић
Држава даје пуно на образовање. Све је ново и монументално. Кажу локалци, хоћемо да постанемо средиште бизниса и образовања.
Огромни нови Парк учитеља Рудакија. Фото: Славко Матић
Таџички је толико сличан персијском у Ирану да једни слушају другима ТВ и радио.
Колико је сати? У Србији је рана зора, нама пржи сунце. Фото: Жикица Милошевић
Још мало поштовања старог на нови начин. Фото: Славко Матић
Још једна, мало већа бандера. Све је занатски перфектно до краја. Фото: Жикица Милошевић
Таџички је толико сличан персијском у Ирану да једни слушају другима ТВ и радио. Ако је неко сморен иранском дисциплином, дође у Душанбе и за месец дана може да студира или нађе посао, јер је разлика углавном у позајмицама из руског. И у нагласку.
Гушти су гушти, ма боље ме пушти. Фото: Жикица Милошевић
Воле цвеће и поклоне, има страшно пуно радњи баш за то. И дају их женама. Има их пуно са цвећем у рукама. Сви су насмејани кад их нешто питаш. Нека тако и остане, и још богатије. И мирније.
Совјетска чајхана. Данас споменик. Фото: Славко Матић
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
