Једна ствар је знати географију онаааако, а друга ствар је знати је детаљно. Знали смо да је Таџикистан једна брдовита земља, и да је Горњи Бадахшан (аутономија која је већа од остатка неаутономне земље –хмм, или је макар исте величине) веома брдовит јер је ту Памирско горје, али и да је западни део земље, нарочито пут од Хуџанда (Александрије Есхате, или Најдаље Александрије) до престонице Душанбеа, толико брдовит и језив, нисмо знали. Али, ко нам је крив, незнање се плаћа језом дуж пута. Паметан човек би узео авион за који би возио неколико десетака минута, али међу 4 сапутника, није се такав нашао док није почео успон ка Душанбеу.
Lagana majska vožnja. Foto: Slavko Matić
ЗАРАФШАНСКЕ ПЛАНИНЕ ЈЕЗЕ
Један од најјезивијих путева који сам видео је пут од Хуџанда до Душанбеа кроз Заравшанске планине, где се прелазе превоји и амбиси од преко 2000 метара. То је почетак онога што ће према истоку постати Хималаји. Хималаји? Да. Ваљало је мало читати атласе пре овога, али ко ће сад улазити у детаље да су овде Кина, Пакистан и Авганистан начичкани окои почетка Хималаја. Мисли смо да је Таџикистан више као авганистанске планине, Хинду Куш и слично, али отрежњење је дошло брзо. Срећом па су Кинези изградили тунеле и путеве па је како-тако безбедно, али још треба да се ради да се не буде овако језиво. Изашли смо да се сликамо у тачки на неких 2.300м висине, на превоју Зарафшон или Зарафшан, и видели планине које су баш баш високе, око 3.000-5.000 метара, и под снегом. Највиши врх Чатарга је на 5.489м и види се под снегом, иако је био мај. Двапут нам је падао снег успут (једном је додуше била више суснежица). Иако је био мај. Наш вицкасти шофер се поигравао својим животом на ивици провалије и смејао се пушећи цигарету. Када смо почели да се спуштамо према Душанбеу већ је био мрак али нам је пала каменчуга са срца. Око нас скијашки центри, места где је сниман Али-Баба и 40 разбојника (таксиста каже да је његов отац глумио као статиста) у време СССР… Свакако спектакуларно. Крећу виле богатих Душанбинаца (тако се каже) поред реке. У свакој земљи има елите. Али, ми смо опет мислили да је то у једној сиромашној земљи, али се испоставило сасвим другојачије.
Trojezične table na ulicama. Foto: Žikica Milošević
ДУШАНБЕ-БОЗОР ПОСТАДЕ МЕТРОПОЛА
У последњих 5 година, уз ослонац на Кину и бартер-трговину, Таџикистан је доживео прави бум, ни Википедија не може да испртати шта је све саграђено. За нас је то био шок пар екселанс. Долазак у Душанбе, престоницу Таџикистана, био је један од највећих шокова у историји наших путовања – очекивали смо најсиромашнију земљу Централне Азије а добили смо најнапуцанију. Очигледан је огроман уплив кинеског капитала – путеви су одлични упркос планинчинама, кола су скупа, а град је сређен уз уплив кинеске естетике.
Novi Dušanbe, sjajan i sa istorijskom naobrazbom. Foto: Jovana Živanović
Личи на комбинацију Кине, СССР, Дубаија, ислама, Скопља, наставите низ сами. Пуно пара је у овај град очигледно спуцано у последњим годинама, али као да је све уграђено не у “зли Дубаи” – неподношљиво пун бетончине, већ у совјетски зелени град по мери човека. Ако погледате на Википедију на свим језицима, она не може да ипсртаи нове грађевине, па онда – баталимо Википедију. Већ је ноћу изгледало да је нестварно лепо саграђено, и да је све ново, и успели смо много тога да видимо и прве ноћии, будући да смо имали пундравце када смо видели на шта је почео да личи Душанбе.
Socijalistička zgrada u nova, moderna autobuska stanica, tj. stajalište. Foto: Žikica Milošević
Улаз на Трг Независности (Майдони Истиқлол) са Проспекта Рудаки (Хиёбони Рӯдакӣ), који је био у непосредној близини нашег хостела, био је посебно упечатљив. На трг се улази преко својеврсне Тријумфалне капије, а центар је готово свемирски брод-светионик, где се, окружен енормним простором пуним цвећа и дрвећа, и брисаним простором толико типичним за социјалистичке земље, налази пластично приказана историја Таџика, од персијског и зороастријанског доба па све до председника Емомалија Рахмон(ов)а, чији је син градоначелник и од совјетског града срушеног грађанским ратом и претњама муџахедина, Рахмонов Јуниор прави светску метрополу.
Ulaz u monumentalno osvetljeni novi trg Istiklol koji slavi Tadžikistansku istoriju. Foto: Jovana Živanović
Isto to danju. Foto: Slavko Matić
Ујутро се опет суочавамо са невероватном љубазношћу Таџикистанаца, исхраном која личи на нашу за доручак, и крећемо на пут градом. Има ту и остатака социјализма, и љубазног ислама, али најупечатљивије су нове зграде окићене таџичком ћирилицом и кинеским словима, да се зна за кога се гради и ко гради, које начичкавају главни булевар, Рудакијев проспект. Све је на три језика, таџички, руски и енглески, аутобуси су сви кинески, аутомобили сви нови и из целог света.
Novi autobusi i automobili krstare bulevarima sa novim zgradama i starim drvoredima. Foto: Žikica Milošević
Дрвеће је монументално и ником није пало на памет да га посече, а и ко би га посекао у земљи где је лети 50 степени на сунцу.
Banke, hoteli. Sve novo. Foto: Žikica Milošević
Стижемо до Парка учитеља Рудакија, и тамо поново огромна површина зеленила, тријумфална капија… Смишљамо пригодне доскочице типа «Душанбе, Душанбе, ти си ми најдражи, ти си моје цвеће, срце другог неће», или на македонском «Јас го сакам Душан, бе!» и јако нам је смешно.
Унутар парка, Споменик Исмаилу Сомонију – по њему је добио име новац Таџикистана, сомони (ово је било чист вишак, али да не испадне да се новац зове «исмаил»), а он сам је био родоначелник династије Саманида која је основала државу персијских народа у Централној Азији. Живео је крајем 8. и почетком 9. века.
Spomenik Ismailu Somoniju, mitskom „ocu Tadžika“. Foto: Žikica Milošević
Национални је херој Таџика, који су персијски народ. Сматрају га родоначелником Таџика. Нека врста Стефана Немање, а династија је „Саманиди“ јер га тако знају у свету, будући да Таџици воле да говоре О уместо А, што је персијска особина. Ако сте чули Иранце, знате да говоре Ирон уместо Иран, а Таџици зову своју земљу Тоџикистон.
Upoznavanje sa tadžikistanskom devojčicom. Foto: Slavko Matić
РУСКО-СРПСКИ ЈЕЗИЧКИ ГУЛАШ И СВЕ СЕ РАЗУМЕМО
Једемо ујгурске ражњиће, сви говоре руски па се и чланови екипе који не говоре руски сналазе српско-руском салатом од језика. Налазимо европеизиране кафиће, пиво. Младих има и умотаних и не, и о сви говоре два језика, а највећим делом и три.
Ulična moda šmekera od malih nogu. Foto: Slavko Matić
Под трећим мислим на енглески. Иначе, Душанбе је био село, под називом Душанбе-бозор (бозор је базар, а душанбе је понедељак), што значи да се овде одржавала пијаца понедељком.
Bandera sa tadžičkim bojama. Foto: Žikica Milošević
Временом је ово „пијаца“ отпало, а град је наставио да се зове само Понедељак. И сада је милионски град. Позоришта, библиотеке, луткарска позоришта, универзитети.
Sovjetska monumentalnost kakve malo gde ima. Živi i u novim urbanističkim poduhvatima. Foto: Slavko Matić
Држава даје пуно на образовање. Све је ново и монументално. Кажу локалци, хоћемо да постанемо средиште бизниса и образовања.
Ogromni novi Park učitelja Rudakija. Foto: Slavko Matić
Таџички је толико сличан персијском у Ирану да једни слушају другима ТВ и радио.
Koliko je sati? U Srbiji je rana zora, nama prži sunce. Foto: Žikica Milošević
Još malo poštovanja starog na novi način. Foto: Slavko Matić
Још једна, мало већа бандера. Све је занатски перфектно до краја. Фото: Жикица Милошевић
Таџички је толико сличан персијском у Ирану да једни слушају другима ТВ и радио. Ако је неко сморен иранском дисциплином, дође у Душанбе и за месец дана може да студира или нађе посао, јер је разлика углавном у позајмицама из руског. И у нагласку.
Gušti su gušti, ma bolje me pušti. Foto: Žikica Milošević
Воле цвеће и поклоне, има страшно пуно радњи баш за то. И дају их женама. Има их пуно са цвећем у рукама. Сви су насмејани кад их нешто питаш. Нека тако и остане, и још богатије. И мирније.
Sovjetska čajhana. Danas spomenik. Foto: Slavko Matić
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
