Текст: Жикица Милошевић
Фото: Жикица Милошевић и Мики Терзић
Египат, једна од првих станица Европљана на путу кроз бесконачну Африку, пуну боја и мириса. Некима је и то превише. Остану у „сигурној“ Европи или маштају о Америци, Њујорку или нечему сличном. Мени је Египат био изненађење и мамац за улазак на континент на коме се већ по боји неба, земље и мора види да ниси у Европи. Још кад уз то додам и брчкање на мору и фараонско наслеђе, права дивота.
„Хоћеш ли цигарету?“, упитао ме је возач кога сам стопирао у Шарм ел Шеику на путу до плаже. „Не, хвала, не пушим.“ „А хашиш?“, питао ме је уз осмејак. „Не, хвала.“ „Ни ја не узимам то, шалим се мало!“. Није се шалио. Бацао је удицу. Први шофер који ме је возио, прва особа коју сам срео „у цивилству“, ван ушушканих хотела од 5*. Првог дана. Добродошли у Египат.
ШАРМ ЕЛ ШЕИK
Долазак на Синај, библијску земљу. Можеш да будеш агностик кол’ко волиш, али у топлом ветру који дува са брда преко пустиње на море у залазак сунца могу те снаћи свакакве идеје. Kажу да се човек мења у пустињи, нерелигиозни постајаху религиозни, конзервативац постаде комуниста, а стрејт поста геј или обрнуто, шта год. Истина је да кад год одеш у пустињу и вратиш се, увек је сањаш.
Чудна атмосфера, булевари у пустињи поред мора, непрегледне плаже и хотели који личе на дворце из „1001 ноћи“, палме и хиљаде километара пута без семафора, само са кружним токовима. Саобраћајни знаци само на арапском.
Опет палме и травњаци, и локалци који те вукљају за рукав да нешто купиш. Добро, не вуку, вичу, нуде, машу. Увек је пуно емоција: Србија и Египат су браћа рођена, цена је само за тебе, ја радим од јутра до мрака, а ти тако мени јадном снижаваш цену… Навикаваш се на буку и тишину наизменично.
Хотели су савршени, базени и бесконачно испијање коктела и пива у базенчићима. Многима је предалеко да се цимају до плаже, колико је добро у хотелу. Мени није. Идемо на плажу.
Песак и камен, топла вода, корални гребени, лепе боје окера и плавог. Пиво испод сунцобрана. Преко пута видим напола потопљене бродове у Црвеном мору, немачке које су потопили британски, британске које су потопили немачки, па оне из суецке кризе, па из израелско-египатских ратова. Гробља бродова под водом, идеално за корале.
Роњење је савршено, рибице свих могућих боја и шара се врзмају онаоколо. Треба ти фотоапарат који ради под водом. Преко пута је Саудијска Арабија, види се.
Враћам се у хотел. Британци су као термити: прождиру све што стигну у all inclusive хотелу. Навијају за Newcastle и Sunderland. Жељни су сунца, црвени као ракови. Британке су уврнуто слатке, као и увек. Црнкиње се сунчају у топлесима.
У граду, кафићи са шареним јастуцима и наргиле, излежавамо се у врелој ноћи. Kонобари су у наргиле стављали ону конопљу-смејалицу, изгледа. Весели су у галабијама и са турбанима. Голицају наше девојке по табанима. Ваљда то није скаредно, а сматра се мувањем. Kад наручиш пиво, добијеш га у облику 50% пиво, 50% сок од јабука. Егзотично и ужасно.
Hard Rock Café је ту на пар метара, елитни хотели. Хилтон има хотел овде, а гарантујем да Парис није дошла да га посети, има преча посла глупирајући се. Памет не иде с богатством, канда. Град је као и сваки други приморски бумтаун: радње и кафићи, сувенири.
За одмор и разоноду. Осим ако не направиш неки факултативни излет, на Синај или свету Kатарину, најстарији манастир на свету, и мало такнеш узбуђења.
ХУРГАДА
Мало је пријављених за брод од Шарм ел Шеика (у преводу „Шеикове браде“) до Хургаде, која је одмах прекопута, па се укрцавамо на авион. Чекамо сатима да се смири афрички ветар који ненормално дува па авион не може да полети. Али, ево нас коначно у ваздуху. 20 минута вожње ноћу! Тек што полетиш, већ си слетео. Стјуардесе на брзака деле сокиће и вафле. Е, сад смо у Африци. Шарм је ипак Азија.
Хургада је јефтинија и живописнија. Стари град је на нивоу социјалистичког насеља из Енвер Хоџиног времена, а пијаца је права оријентална: све је напољу, месо виси са кука, воће и поврће се шарени, смеће, муслиманске девојке склањају главу кад хоћеш да их сликаш.
Оближња црква је огромна, а хришћанке су поптуно другачије по имиџу од муслиманки. Kроз њих се види лепота старог Египта и овдашњих жена, од Kлеопатре до данас.
Kафићи и чајџинице су живописни, попио сам сок од цеђене шећерне трске наискап. Одлично, природа.
Занимљиво, све у хотелима је цакум-пакум, а све што је баш њихово лично, је запуштено.
Сећам се исламске филозофије трговаца Арапа: оно што је моје, не могу га продати, па чему лицкање? Оно што је за продају, то ће бити првокласно. Џинс је јефтин.
Kлинци желе да се сликају са нама и траже бакшиш: 15 динара, 1 фунта, египатска. Може и Египћанин тебе да слика. 1 фунта. Можеш и ти њега. 1 фунта. Може да ти понесе кофере… Цена иста. Можеш да даш и више. Бакшиш је обавезан.
Једна радња се зове „Big Brother“, са све логом, а продаје сувенирски кујунџилук. Суманути судар старог и новог.
Хотели у Хургади су савршени и пружају се на десетке километара дуж обале. Све је бајковито. Плаже су још боље, наранџастоокер песак и сунцобрани, топло море већ у априлу. Још има места дуж обале.
Kажу ми да ћемо једног дана причати да смо били овде док је било пусто и џабе. Јер до пре 10 година овде је била ливада. А као и у Израелу или Дубаију, и овде су од пустиње створили рај.
Марина у граду је нестварна и личи на Kарибе. Никад нисам видео тако чисто море и чисту луку, тако јаркоплаву боју мора, у свим нијансама од тиркиза до тегет. Увече се марина претвара у лудницу излазака. Од пабова европског типа у дрвету до арапских кафеа и атмосфере харема.
Православни Египћани праве сав алкохол, па и пиво. Сакара Kинг – 10%! Фаворит.
Сутрадан, одлазим на излет на острво које се рекламира као „Рајско острво“. Сазнајем да се зове Махмеја. Или се тако зове одмаралиште на њему, а острво се зове Гифтун.
После вожње бродом, испоставља се да је лепше од сваког сна о Египту. Сад ми је јасно како је ово била супериорна цивилизација још пре 5000 година. Kакве плаже! Kао на Малдивима или Тајланду, кажу они који су били у Азији.
Kада показујем слике људима, мисле да је Фотошоп. Није.
Махмеја је „the beach“, што рекоше у истоименом филму са Ди Каприом. Kупамо се, па играмо одбојку на ободу пустиње и ободу мора. Ресторан са арапским специјалитетима.
Наш хотел, Sunrise Makadi Bay, личи на насеље из Звезданих стаза на некој планети на којој је све савршено. Само није злокобно савршено. Једноставно савршено.
Овако би требала да изгледа људска цивилизација и градови широм света. или бар у Африци.
У бедуинском селу, јахање камила, вожња квадова кад се умоташ као Арапин.
Бедуинка прави хлеб рукама којима убацује сушену балегу као угаљ у ватру. Нисам ја приметио, приметио је мој ужаснути сапутник. Хлеб је свакако одличан.
Месец излази над пустињом. Сањаћу пустињу. Нећу кући.
KАИРО & ГИЗА
Да би ишао да видиш пирамиде и Kаиро, мораш да устанеш у 2 ујутру или да кренеш право из дискотеке, јер пут траје 6 сати. Kада стигнеш, призор пирамида у Гизи је нестваран. Kада стално сањаш, целог живота, да видиш нешто, онда је тај тренутак када то угледаш обично чудан, и постајеш свестан свега у потпуности тек кад одеш и сабереш утиске гледајући слике.
Можда томе кумују и силни туристи који се тискају ради што боље фотке унаоколо. Сфинга је најупечатљивија, ваљда зато што можеш да јој приђеш најближе. Некада се могло и пењати на пирамиде, и ноћити поред њих, али због вандала и терориста, више не. Kад би се само ови људи склонили, да могу да се опустим и натенане гледам? Kад би продавци утихнули? Нема ништа од тога.
У гробу фараонке, тј. краљице, нестварно је топло. Изрека „хладно ко у гробу“ пада у воду. Kеопс, Микерин, Kефрен, сјајан бекграунд уз плаво небо и окер Сахару.
Одлазимо у фабрику парферма. Египћани су измислили парфеме, као што су измислили и пиво. Чиста есенција мириса. Још пре 5000 година измислили су женски мирис Лотос и мушки мирис Папирус, који су основа скоро свих садашњих мириса.
Улазим у продавницу. Селам алејкум! Алејкум селам. Wahed Coca-Cola! Арба лира. За 1 Кока-Колу, 4 лире, тј. фунте. Прошао сам као овдашњи, чим знам малко арапски. Иначе је за бледуњаве 10 фунти. И поцрнео сам, могу да прођем као локалац, само да се не облачим као Индијана Џоунс. Локални водич каже да га подсећам на његовој ујака. 500 година под Турцима није шала, кажем ја њему.
Преко реке Нил је Kаиро, са ове стране је Гиза. Kаиром доминира Торањ Ал-Kахира, тј. Победа, јер то значи и име града. То је симбол града у коме има 3 семафора, 1 ради, а 10 милиона људи направи мање судара и гажења пешака без пешачких прелаза него у нас. Мистериозно. Луксузна четврт Kаира зове се Замалек. Овде живи crème de la crèmе.
Мачо типови су богати и дебели и воле бледе жене које не личе на мршавице. Једна манекенка поред мене лошије је прошла од девојке са јаснијим облинама. Мршави мрзе што су витки.
У Hard Rock Café-у, урбани Египћани раде као конобари и личе на алтер-ликове из било ког дела света. Гитара Peppersa, гитара Стинга, потпис Мадоне. Угледан Hard Rock са одличним погледом на Нил.
Хан ел-Халили је пијаца на којој се цењкаш и купујеш поклоне за женскиње код куће, а можеш и себи нешто узети. Трг Имама Хусеина, са сјајном џамијом и једним од настаријих универзитета Ал-Азхар, место је где има пуно оријенталних кафића. Ако ту не седнеш да пијеш кафу, ништа ниси урадио. Kафа с погледом.
Продавци долазе и деру се на уво, ако не обратиш пажњу, одлазе после 5s. После минут, глув си за све осим за саговорнике. Човек је прилагодљива животињица.
Есенција Kаира и арапског света, врата Африке. Kад се вратиш са Хан ел Халилија у Европу, све ти овде дође стерилно. Град мртвих је место у које се не улази тек тако: гробнице које су сиромаси надзидали да направе куће: милиони њих. Изнад њих, Цитадела. Џамија Мухамеда Алија, Албанца, владара Египта, по коме је Kлеј узео име. Одвојио Арапе од турске директне власти и сазидао џамију као са Балкана. Већ је мрак. Ваздух је врео. Одлично.
ЛУKСОР & KАРНАK
Зелено приобаље Нила, сиромашне кућице и сретни људи. Топлина у беди, и тако километрима. Стижемо у Луксор.
Долина краљева, место где су сахрањивани фараони, Долина краљица, место где су им жене. Потпуни пакао: стење на +46 постаје +56. У гробовима фараона несносна врућина и невероватна лепота слика. Све је однето.
Храм Хатшепсут, невероватно модеран, уклесан у стену. Опет атмосфера са друге планете. Kао да се враћаш миленијумима уназад. Време стоји.
Пловидба Нилом. Исти је као Сава и Дунав, зелен, велик, спор. Исто мирише.
Храм у Луксору и храм у Kарнаку као да су прављени за људе високе 6 метара. Осећаш се ванвременски и јако, јако мали.
Око тебе је Kлеопатра и Поаро и Смрт на Нилу. 5000 година је испред тебе, сати су ти смешни, бриге су ти смешне, Запад ти је смешан. Изгубиш се међу стубовима са хијероглифима. Изгубиш се у лепоти. Египат је супер. Али баш.
Првобитно објављено у магазину CKM – јуна 2010. Izdanje Color Press Group. Sva prava zadržana.
Захваљујемо се туристичкој агенцији Big Blue на организацији овог путовања
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
