Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Stefan Ćulibrk, Robert Čoban
Sic transit gloria mundi! Tako su stari Latini uzvikivali kada vide da je nešto, što je nekada bilo veliko i moćno, postalo malo i slabašno. Tako je i nama došlo da uzviknemo kada smo videli u šta se pretvorila srednjovekovna prestonica Litvanije, dični Trakaj, nekada najveći grad na dane jahanja unaokolo. Ali, Trakaj (u prevodu: „Proplanci“) i nije prošao tako loše: ostao je lep, malen, ušuškan, spokojan. Seoce sa šarmom, zamkovima i dahom srednjevekovlja koji vas obuzima dok njime šetate…
Sve je u Litvaniji zeleno: zelena im je i zemlja, puna jezera i reka, zelene su planine, prekivene travom i šumama… Nije ni čudo što im je i zastava zelena (dobro, jednu trećinu) i što im je to boja nacionalnih dresova u svim sportovima. Zaista, i u samom Vilnjusu, gradu na brežuljcima, koji je „otimao slavu Rimu“ i pomenutim brežuljcima i desetinama bogomolja, dominira zeleno.
A kako je tek zagasito kada se odmaknete od grada! Naročito u proleće. Možda se, ruku na srce, mi ne bismo ni odmakli od grada da se u neposrednoj blizini Vilnjusa, na svega nekoliko desetaka minuta vožnje autobusom ili vozom, ne nalazi njegov „rival“, bivša prestonica Litvanije, drevni Trakaj.
Trakaj je kvintesencija, ako tako može da se kaže, istočne Evrope, i njenog srednjevekovlja. Kućice od drveta ofarbane u žive boje još uvek su na svakom koraku, jezerca i reke, ostrvca i šume, trska i ravnica, crkve i zamkovi. Ni traga euforiji velegrada, ni pomena XXI veka i konzumentskog društva.
Nije ni čudo što je Trakaj mesto na koje se sele umetnici, vajari, slikari i njima slični, da bi ovde osnovali svoje ateljee i pronašli mir i tišinu, inspirativnu neužurbanost. A kada im nešto zatreba, eto Trakajaca za tili čas u prestonici, u baroknoj Evropskoj Uniji.
Ruku na srce, Trakaj me je više podsetio na sela u centralnoj Rusiji ili u Finskoj, nego na srce užurbane Unije. Ali, takvi su svi gradići ovde, od Poljske do Urala: male, savršene razglednice davno prohujalih doba.
Do 1940. godine, Trakaj je kod nas bio poznat kao Troki, ili Novi Troki, po slovenskom nazivu koji i danas koriste Rusi, Belorusi i Poljaci, u čijem sastavu je ovaj gradić na 28 km od Vilnjusa i bio, između dva rata. Zašto Novi? Pa, da bi se razlikovao od Starih Troka (danas zvanično Senieji Trakaj), još manjeg sela pored današnjeg poznatijeg imenjaka.
Zapravo, prestonica Litvanije ili Litve, kako smo je mi nekada češće zvali, i nalazila se u Starom Trakaju, 4 km jugoistočno, i nju je osnovao knez Gedimin krajem XIII veka. Teško je danas stvoriti sliku da je ovo minorno seoce između 1316. i 1323. bilo sedište Litvanije, ali ukoliko imate živahnu maštu, pokušajte.
Ništa nije ostalo od stare slave, budući da je Stari Trakaj, gde je Gedimin posle jednog uspešnog lova uočio debelu hladovinu i udobni brežuljak za odmor, uništen u ratovima sa zloglasnim Redom Tevtonskih vitezova, grupom nemačkih ratnika koji su uobrazili da je njihova božanska misija na ovoj zemlji da započnu takozvane Severne krstaške ratove, kojima će osvojiti sve nekrštene zemlje severoistoka Evrope i ognjem i mačem naterati mnogobošce da poštuju jednoverje.
Dakle, neki krstaši su voleli da idu na jugoistok, a neki, opet, na severoistok. Tevtonci, poklonici ovog drugog puta, nosili su zastrašujuće i grafički upečatljive uniforme bele boje sa crnim krstom, i bili su strah i trepet Baltika, od Pomeranije do Estonije. Pomenuti Gedimin je 1316. prebacio prestonicu iz Kernave u Trakaj, pa posle i Vilnjus, od koga je izrastao ogroman i živopisan grad.
Godine 1391. je njegov sin Kejstut odlučio da sazida novi dvorac u Novom Trakaju, malko dalje, jer je od ovog starog ostao samo prah i pepeo posle izvesnih nesuglasica sa Tevtoncima. Posle niza građanskih ratova, nemira i kojekakvih vojvoda i vlastodržaca, tipičnih za Srednji vek, 1440. godine veliki litvanski knez Vitovt daje gradu samoupravu oličenu u tzv. Magdeburškim pravima, i počinje prosperitetni Novi vek, zajedno sa gotikom, gradskim zanatlijama, trgovinom, veselim krčmama, muzikantima, oslobođenjem velikog broja kmetova, i svim ostalim čarima ovog doba, uključujući i pacove i kugu, na žalost.
No, još tada se videlo da će grad, zbog svog položaja (stišnjen između jezera Galve, Luka i Totiriškes) imati problema sa širenjem, i da će izgubiti značaj. I tako, u 17. veku, sada već maleni grad, doživljava krajnji udar: opljačkan, spaljen, sa srušenim zamkovima, postaje zabačeno seoce za koje se, do ere romantizma, nije zanimala ni litvanska, ni poljska, ni ruska elita, ni pesnici. Grad je ostao „zamrznut“ u vremenu, i takav je, na našu radost, ostao do danas.
Od autobuske stanice u Trakaju, pa do zanimljivog, starog dela grada vodi, bukvalno, samo jedna krivudava ulica duž jezera: duž nje se nižu drvene kućice živih boja, mala i lepo uređena dvorištanca, bogomolje raznih veroispovesti (katoličke, pravoslavne, jevrejske), i minijaturne „javne zgrade“, poput pošta, biblioteka ili škola. I ni po čemu ovo usnulo seoce ne bi bilo interesantno da se na poluostrvu usred jezera Galve ne nalazi velelepni zamak od crvenih cigala. Ali kakav je to samo prizor, kada iz „glavne ulice“ Vitauto izbijete pravo na jezero i pred vama blesne velelepni prizor crvenog zamka na plavo-zelenoj zagasitoj podlozi!
Da, drugi put spominjem reč „zagasito“, i to sa razlogom: plavetnilo vode i neba i zelenilo šuma može se po jačini boja porediti sa onima u tropima, samo što ovde obe boje imaju neku hladnu, pomalo jezovitu nijansu. Dakle, Ostrvski zamak je bio završen 1409. i bio je najlepši od svih u Velikoj Kneževini Litavskoj. I ne samo to: bio je i najnepristupačniji od svih u istočnoj Evropi – nikada u istoriji se nijednom neprijatelju nije posrećilo toliko da ga je zauzeo! Kada su manje-više svi u komšiluku već primili hrišćanstvo, što milom, što silom, Tevtonci su rešili da to nije dovoljno i rešili su da vojno nastupe protiv Litvanaca i Poljaka.
U bici kod Grinvalda Tevtonci su razgromljeni i više se nikada nisu oporavili. Litvanci mesto Grinvald (Zelena šuma) nazivaju Žalgiris, pa otud i mantričko ponavljanje imena ovog „litvanskog Kosova“ u imenima svih sportskih društava širom zemlje.
No, posle Grinvaldske bitke 1410, naš Trakaj nije imao vojnog značaja. Tada je postao nešto kao današnji džet-set rizorti, gde su poslanici i visoki gosti, a često i krunisane glave, koje su dolazile iz cele Evrope, voleli da prave pirove koji su zasenjivali svojom slavom bilo koji „parti“ Starog kontinenta tog vremena.
Naravno, bilo je to vreme kada „nije bilo“ Amerike i kada atlantske zemlje, poput Engleske, Portugala, Španije ili Francuske nisu imale nikakav strateški značaj, a one koje su ležale blizu Hanze ili Puta svile bile su sedišta bogatstva i zabave. Na žalost Trakajaca, Kolumbo se uputio na zapad, otkrio Bahame, nazvao ih Zapadnom Indijom, i sve je krenulo u drugom pravcu. Svet je krenuo u drugom pravcu, ostavljajući Trakaj kao egzotično ostrvo u beznačajnom zelenilu nekih-tamo-istočnoevropskih-šuma. Trgovački putevi skreću oko Troka, i stanovnici odlaze.
Zamak postaje tamnica, a u vreme rata između Poljsko-litvanske unije i Rusije, zamak je uništen. Temelji uništenog zamka polako su se urušavali. Gradić u kome je živelo mnogo nacija u slozi, od Poljaka i Litvanaca, do Rusa, Karaimaca, Tatara, Belorusa, Nemaca i Jevreja, pada u zaborav.
Ali, u XIX veku dolazi do fascinacije romantičnom prošlošću, srednjevekovljem, vitezovima i junačkim poemama… Bajron, Puškin, Ljermontov i hrpa slikara oživljavaju interes za urušene zamkove širom sveta, pa i masa turista po prvi put posle stotina godina, počinje da mili po svim ruševinama zamkova Evrope, a slikari ih ovekovečavaju, dok gospoda u njihovoj blizini piknikuje sa savršenim pogledom.
U vreme carske Rusije, počinju planovi za obnovu zamka, koji se 1901. intenziviraju. No, prava obnova zamka počela je tek 1939. kada je Trakaj predat SSSR-u, tj. Sovjetskoj Socijalističkoj Republici Litvaniji, novoformiranoj federalnoj jedinici. Pošto je Trakajski zamak bio mnogo više prirastao srcu Litvancima no Poljacima, ovi prvi su počeli da ozbiljnim rekostruktivnim radovima, pod vođstvom arhitekte Borovskog.
Konačno, posle prekida zbog II Svetskog rata, 1949. godine, postavljen je i krov. Od 1955. do 1961. Stanislovas Mikuljonis i njegova ekipa obnavljaju sve bočne kule i zamku je vraćen izgled iz XV veka. Konačno, Trakajski zamak je vaskrsao, crven i velelepan.
„Da li je Trakajski zamak podignut tek tako, po divljoj romantičarskoj mašti nekog restauratora, ili je poštovan prvobitni izgled koji je repliciran? I ako je repliciran, kako su restauratori u vreme SSSR-a znali kakav je izgled zamak imao u XV veku? Sigurno ne sa fotografija.“ – bilo je pitanje jednog člana naše ekipe.
Odgovor kustosa je bio detaljan, a mogao se i naći (nešto kasnije smo ga i našli u grafičkom obliku) unutar zamka, u muzeju sa odličnom kolekcijom. Odgovor je glasio: znali smo kako je zamak izgledao preko starih gravira iz Srednjeg i Novog veka. Ne samo da je repliciran, repliciran je veoma dobro i precizno.
Zanimljivo, sasvim je jasna razlika između originalnih zidina koje su u donjem delu (tamno su crvene boje) i novih, „dvadesetovekovskih“, koje su svetlije crvene. Inače, ovaj sistem rekonstrukcije istorijskih dvoraca i zamkova potekao je, kažu, iz Španije: tamo su po prvi put počeli da cene više rekonstruisane dvorce u punom sjaju od „autentičnih“, gde vam je potrebna živa mašta da dokučite šta je to nekada bilo.
S obzirom da se u Ohridu isto desilo sa Samuilovom tvrđavom, a da se prave planovi za rekonstrukciju Golubačke tvrđave u nas, a možda i Bačke, možda će i Srbija imati niz velelepnih „Trakaja“ za pokazivanje, i tada će i kod nas doći kolone disciplinovanih Japanaca da škljocaju svojim aparatima i uče o istoriji krupnookih rozikastih vitezova koji su nekada sekli glave jedni drugima u danas veoma romantičnim građevinama.
A kako izgleda zamak? Pa, glavna kapija ima kulu donžon, koja je imala most koji se, kao u crtanim filmovima koje smo toliko voleli, diže i spušta po potrebi. Osim tog puta, drugih nije bilo, osim ako vaš konj nije znao veoma vešto da pliva, ili ste se upuštali u avanturu prilaska zidinama čamcem (u oba slučaja bili ste laka meta braniteljima, te se niko nije upuštao u tako glupu varijantu napada). Danas je donžon kapija kroz koju se ulazi u spoljno dvorište, a sada je tu blagajna gde se kupuju karte.
Neprijatno iznenađenje: Litvanci ne priznaju popuste ni za studente, ni za novinare, ni za penzionere. Ali, ljubazni su i nasmejani, i ne može im se zameriti: njihove cene su višestruko niže od zapadnoevropskih, a ima šta da se vidi. Prolaskom kroz kapiju sa ulaznicama ulazimo u Spoljašnje dvorište, iz koga se vide sve zidine. U centru dvorišta nalazi se sprava za mučenje, baš ona kroz koju se proture glave i ruke na istoj razini, pa se u tom neprijatnom i neprirodnom položaju čeka satima i danima da se okaju gresi, dok vas lokalno stanovništvo velikodušno zasipa trulim povrćem i raznoraznim fekalijama.
„Ušao sam“ u spravu. Posle 2 minuta, neprijatan bol u svim mišićima učinio je više za moj prezir prema zločinu nego sve serije na televizijama. Nije lepo biti kažnjen. Ni tada, ni sada. Mogu misliti šta se dešavalo sa onim jadnicima koji su još i polivani i gađani smrdljivim supstancama.
Zidine su moćne, visoke i široke. Očigledno je ovde mogla da se smesti povelika vojska. Vode je bilo dovoljno, a i civila, koji su snabdevali zamak hranom. Nedaleko odatle, eto malog travnjaka u senci kula gde vam ljudi obučeni u litvanske vitezove pokazuju kako gađati iz originalnog luka. 5 strela – 5 eura. Osećaj je moćan, a strele su brze i nimalo bezazlene. Dobijamo osećaj ratovanja pre ovih novotarija zvanih vatreno oružje. Centralni deo zamka je Vojvodina palata, koja ima i unutrašnje dvorište, sa drvenim galerijama. Neumitno razmišljate o viteškim turnirima, caru Lazaru i Obiliću, krstašima i životu pre paradajza, kukuruza, krompira, kafe, čokolade i lekova. Izgleda nezamislivo i surovo.
Vojvodina palata je jedna od najvećih u Evropi, i ima deo originalnog dekora. Zanimljiva je postavka muzeja: moguće je videti štošta o viteškoj istoriji, zastavu Litvanske kneževine sa propetim jahačem na crvenom, postavku u Karaimcima, malo poznatom narodu koji opisujemo u posebnom boksu, i o družbi naroda i kolopletu jezika koji su vladali ovim živopisnim seocetom kada je bilo istinski kosmopolitski velegrad Srednjeg veka. Zamak je građen u osnovi od crvene gotičke cigle, ali tu su i elementi od paljene cigle ili stakla. Kako je zamak dugo građen, na njemu su evidentni tragovi romanike, gotike i rane renesanse. Čudesna mešavina.
Unutar palate ima puno dojmljivih kutaka, ali ih je teško ovekovečiti. Na sreću, tu su Japanci, uvek ljubazni i zaljubljeni u fotografije. Učiniće sve što je neophodno, klečaće, čučaće, posvetiće i po 2 minuta, samo da vama ispune želju i naprave savršenu sliku. Naravno, jer kada se vrate na daleka azijska ostrva, sve što će im ostati biće slike, za koje se i sami trude da budu savršene, pa razumeju i vašu želju za perfektnom uspomenom. Jedino što je potrebno je u ovom kolopletu ograda, kovanog gvožđa, cigala i lavirinstkih balkona i terasa, hodnika i sala, pronaći pravi ugao. I nikada fotografija neće biti tako lepa kao što će biti lepa slika u vašem umu. I srcu.
Na kraju, pri odlasku, kupujemo ćilibarski nakit kao poklon. Pogled nam pada na razrušeni, drugi zamak, ovaj put na poluostrvu. Nije obnovljen, a sačuvana je samo jedna kula. Eto zašto treba obnavljati srušeno, i to ne samo ono što je srušeno u II Svetskom ratu, ili novijim ratovima, poput Mostarskog mosta. Treba obnoviti sve. Jer mašta nije dovoljna. U karaimskom restoranu probamo specijalitete koji imaju turska imena, a mnoge od njih i znamo. Najpoznatiji je kibin, nekakav križanac mekike i kiflice. Karaimci još žive ovde, kao i Rusi i Poljaci. Stara socijalistička samousluga sada je tržni centar, tipičan za bilo koji grad na svetu. Srećom, to je jedna od retkih građevina-novotarija, uz par stambenih zgrada koje liče na predgrađe Bora ili Subotice. Ovde su sačuvali duh prošlosti, obnovili istoriju, poštovali prirodu i voleli multikulturalnost kao veliko blago. I isplatilo im se. Turisti dolaze u Trakaj, ma kako on bio malen. Kada smo odlazili na autobus za Vilnjus, shvatili smo da smo imali jedan od najprijatnijih izleta u životu. A to se može desiti samo u zemljama i gradovima koji vole svoje poreklo dovoljno da od njega naprave zalog za sadašnjost i budućnost.
KARAIMCI
Posebna atrakcija gradića su Karaimci, narod turkijske grupe, srodan Tatarima, Turcima, Azerima ili Uzbecima, pa opet, nemuslimanski. Iako su im narodne nošnje potpuno turkijske, jela potpuno azijatska, i fizionomije identične ljudima u, recimo, Azerbejdžanu, Karaimci su – jevrejske vere! Nekada su živeli blizu Crnog mora, a u Trakaj ih je preselio u XIV veku veliki knez Vitovt (Vitautas). Nekada su bili sjajni prevodioci. Oni su jedan od dva naroda koji je prihvatio judaizam, pored Hazara, i izbegao islamizaciju i hristijanizaciju, postavši jednobožački. Njihovo ime potiče od hebrejskog „kara“ – čitati i sufiksa –im, koji tvori množinu.
Dakle, „Karaim“ su oni koji čitaju. Njihova vera, karaizam, predstavlja ogranak judaizma, a sledbenika ovog jevrejskog ogranka ima i na Bliskom Istoku i u Egiptu. Mole se u kenasama, koje su nalik sinagogama. Jednu od njih možete videti i u Trakaju. Za vreme II Svetskog rata, nacisti su ih analizirali i odredili „da žive“, jer „nisu bili semitskog, već azijatskog porekla“, što je tačno. No, oduvek su meta raznih paranoika: često ih, uz Hazare, spominju kao ljude koji su svojom konverzijom u judaizam stvorili današnje Aškenazije, što je, izučavanjem gena u poslednjih desetak godina, opovrgnuto.
Pa opet, mnogobrojni antisemiti se drže ove teze, i u Evropi i u arapskom svetu, da bi mogli da „dokažu“ da Aškenaziji nisu potomci „istinskih“ Jevreja iz Palestine, već judaizirani Turci, i da kao takvi, nemaju pravo na teritoriju države Izrael. Karaimci se na to ne obaziru: nasmejani su, crnokosi i krupnooki, pomalo kosooki. Mada, ima li šta egzotičnije nego biti Turčin jevrejske vere i pritom živeti na zelenim proplancima kraj jezera severne Evrope, u Litvaniji, i jesti sarmu, koja je njihov dragoceni specijalitet? Evropa je puna neotkrivenih bisera.
Tekst originalno objavljen u časopisu Travel Magazine, u novembru 2010. godine, izdanje Duke & Peterson, sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
