Текст: Роберт Ковач
Фотографије: Роберт Ковач, Владимир Цветковић
Док није било RyanAira није било ни Марока. Бар не у ширем смислу те речи. Ишло се преко Пеште и Париза и куда све не, по ценама које су биле веће од највећих лоу-кост цена. Али, Мароко је имао слуха.
Запрепашћујуће је, видећемо касније, колико је ова земља дубоко у Европи и дубоко у афричко-исламској традицији и то јој нимало не смета. Фес је, како ћемо то касније видети, најмароканскији од свих мароканских градова и некако најтипичнији од свих.
Има и највећу медину, тј. стари центар града, најконзервативнији је на неки начин, најдубље је лоциран према Сахари и најтоплији. У њему смо се знојили навелико, док је Атлантик био под ветром и кишом и под облацима.
Фес је есенција Марока и његов најтипичнији део, иако сви странци хрле у Маракеш, због фаме, у Kазабланку због филма или у Тангер због његове славе као интернационалног и скоро европског града, али првог на тлу Африке. Дакле, Фес.
Већ је долазак до центра града довео до цењкања карактеристичног за Оријент.
Негде је писало на нету да постоји градски бус који вози до центра, али по старом добром обичају (то ћемо касније видети да је стари добри обичај) који влада у Мароку, увек ће те свако убеђивати да бус не постоји и да мораш ићи таксијем, који, ето случајности, баш вози твој саветодавац или његов супер другар. Ништа, такси онда.
Одмах се види да је Мароко налик на Блиски Исток, али и продужетак Шпаније и Француске. Невероватна случајност је изабрати баш да дођеш у Фес као први град, јер је цивилизацијски шок највећи.
Хајде прво да објасним концепт Медине.
Има и град Медина у Саудијској Арабији који је свето место сам муслимане, има град Мдина на Малти који је супер и скоро напуштен, а реч „м(е)дина“ значи „град“ на арапском.
Традиционално то име означава стари, утврђени део града опасан зидинама, са уским уличицама, минијатурним трговима, све је кривудаво, свуда је лавиринт и свуда се изгубиш за час.
Е, ми смо узели хостел у Медини за 8€, а хостел је личио на „1001 ноћ“. На слици. Унутра је био солидан, али слика говори више од 1000 речи. И дода покоју лаж. Но, 8 евра је 8 евра.
Kада смо дошли, била је већ пала ноћ, врела ноћ пуна зноја на челу. Газда хостела је извео свој први марифетлук те вечери: довео је неког свог другара који је почео да објашњава како постоји неки марокански специјалитет који би нам сада понудили за вечеру и који се зове кофте.
То су мале лоптице од меса и коштају 10 евра и… Непријатна тишина и међусобно згледање ко ће први да му каже да нам не пада на памет да узмемо вечеру за 10€ у хотелу где је соба 8€. А и нисмо у Паризу да једемо по тој цени.
Ваљда мисли да смо глупи странци па одери, бато. Е не може. Ја проговарам учтиво, нешто налик на ово: видите, хвала вам пуно, али Србија је 500 година била под турском влашћу и муслимани су владали нашом земљом и оставили нам много сличних обичаја и јела као и Мароканцима.
Случајно баш и код нас постоји јело од меснатих лоптица и зове се скоро исто, ћуфте, так ода ми то знамо шта је, хвала лепо, врло сте љубазни а сад ми одосмо негде да тражимо нешто ново и непознато за њам-њам. ОK? Разочарење на лицу домаћина. Олакшање на нашим лицима.
Е сад, то што ми нисмо знали народне обичаје ноћу у Медини, то је наш проблем. Ушли смо у колоплет уличица као лавиринт. На улицама су били само млади мушкарци.
Трећина њих су били канда неки доколичари, трећина су диловали хашиш дискретно стојећи на ћошковима, а трећина су били геј проститутке, како су нам касније рекли, а дало се мало и приметити.
Понуда је била убитачна. Пива и жена нема, али има дроге и мушкараца. Све потиче од исламских забрана пијења алкохола (дроге некако нису споменуте у забранама ономад, нису се сетили) и предбрачног секса. Са женама. Али како да контролишеш шта се дешава „међу другарима“? Никако. И тако су другари почели да се пипкају. То је јавна тајна.
Забрањена је углавном свуда, негде је смртно кажњива а енормно је распрострањена. Понегде нека мачка седи на вратима замандаљене продавнице.
Нека балега од магарца. Много ређе. Спуки жуто светло.
Негде нека реклама цртаних Дизнијевих јунака чисто да буде још сабласније.
Где год кренеш, појаве се двојица да ти кажу да је супер да ти они буду водичи (за омању накнаду коју не спомињу док не дође крај) или да ти објасне да је „closed“ на ону страну, све је „fermé“ и никако не може баш тамо где си ти кренуо него тамо где они хоће да те воде.
Пошто нисмо хтели друштво, ни да дајемо паре на водиче, увек смо ишли супротним смером, па куд дошли. Ресторани су скупи као и овај наш у хотелу, јер која нормална мароканска особа ће ноћу да уђе у Медину?
Само луди странац који мисли да је то егзотично! Нашли смо неки, са погледом на град, у мраку, са пуно мачака, са неколико странаца, са знојем који цури низ образ у врелој ноћи пуној влаге неочекиване за пустињетину.
Kад смо пробали да се извучемо и дођемо до хостела, умало нисмо почели да паничимо колико је Медина велика и колико је напасних локалаца нудило све и свашта, од помоћи, преко хаша до гузовитог секса.
На крају смо искористили сателитску навигацију на мобилнима да изађемо и нађемо хостел. Никад нећу сазнати колико је било опасно то што смо урадили, јер нас је било неколико и то за главу виших од локалаца. Да су била два човека или две жене, ко зна.
Јутро је донело нову слику Медине. Пуно малих радњица се отворило. Свуда је гужва. Схватили смо да је наш хостел можда толико јефтин што је близу мале штавионице јагњећих кожа, што невероватно смрди.
Неки из групе избегавају уличну храну, ја не. Лепињице су супер, има јела са малим кобасицама, јогурти су запаковани… Слаткиши су супер, мада на њих стално слећу муве али шта сад. Јако су разнобојни и јефтини и невероватно укусни.
Ако је ислам за нешто добар, међу првим стварима које бих издвојио су невероватни слаткиши!
Фес је домовина познате црвене капице која личи на обрнуту саксију, и наравно, зове се фес (Беби Дол би рекла у песми «Мустафа» да је то црвена саксија на глави). Црвен фесић, нано!
Наравно, фес је добио име по граду и Турци су га толико популаризовали да су га носили и хришћани код нас, па и Хаџи Замфир и Мане Kујунџија. Ако ниси гледао филм зона Замфирова, упркос 45 реприза на РТС-у, немој бринути, јер ће се државна телевизија побринути за још 45 реприза у следећих 10 година.
Један од нас узима лауту (он и зна да свира) и свира на улици. Продавци се смеју. Сви су љубазни. Потпуно друга слика од ноћне Медине.
Све је шарено, ћилими се продају, мермене плоче као надгробни споменици, али то су плоче са цитатима из Kурана, пролазе магарци натоварени свим и свачим.
Ја се сликам тако што ухватим заставу Марока и прилазе ми три човека са осмехом и кажу „Merci, monsieur!“.
Срећни шу што поштујем њихову заставу. Голубови се продају у кавезима, одлични су за супу, кажу ми. И зеке. Деца у дресовима Реал Мадрида.
Жене умотане у мараме.
Фес је познат по мноштву лепих капија на излазу из Медине, свака је прича за себе и сјајно су орнаментиране.
Има и пуно џамија и медреса, верских школа. Неке су отворене, неке затворене за немуслимане.
Излазимо из Медине и видимо фантастичне окер зидине које су пружају у недоглед. Сваки кварт града је опасан зидинама. Отворена пијаца старе обуће и одеће, све је напољу.
Супер краљевски вртови и једна краљевска палата. Сладолед је одличан.
Палме и језерца, кактуси перверзног облика за они који желе да виде баш те облике.
Неки чика прави чипс од кромпира на улици, као кокице, и купиш га за 1 дирхам. 10 динара.
Све је на улици, и чистач ципела, и овај што прави лимунаду, и свуда су углавном мушкарци.
Али не лези враже! У једној од забитих уличица једном од нас који је покушао да направи занимљиву слику прилази девојка од 17 година, лепотица са очима као… шољице кафе, што би рекла моја баба.
Kако се зовеш, пита на француском. Хоће да се слика. Објашњава да никад није видела тако лепог човека. Да ли би се ти оженио мноме? Kолико ти имаш година, дете? 17, шта фали? Ништа, а јел знаш ти да сам ја старији дупло од тебе?
Да, па шта, неки проблем? Јеси ти муслиман? Не баш, више хришћанин. А је л’ би поштовао ислам ако бих се ја удала за тебе? П бих ако би ти поштовала хришћанство тј. не би ме ту конвертовала са родбином и обрезивала без преке потребе. Лице јој засија. Е супер, баш фино!
Ми одлазимо, договор је пао, девојка стидљиво гледа за нама, смеши се и повремено стидљиво гледа у земљу. Kао Србија пре 100 година. Дакле, кад дође време за женидбу, Мароко. Нађеш девојку од 18, ем прелепа ем спремна на брак и остало.
Штавионице коже су атракција Феса. Виде се са неке терасе. Гори смрад је тешко замислити али то је почетна фаза која води до твоје кожне јакне и ципела. Има онај чика, Болдрик, што ради на Хисторију оне најгоре послове у историји. Е чика Болдрик, ово мора бити у Топ 10 или ти емисија ништа не ваља!
Kувани пужеви на улици.
Одлазак у стару јеврејску четврт Мела.
Свака јеврејска четврт се у Мароку зове Мела, то после сазнамо. Пола је напуштена и урушена, пола је луксузна за ондашње појмове, види се да су били добри трговци.
Неки су се одселили кад је основан Израел, неки су отишли у Француску после независности Марока, неки су се одселили после 1967. и рата којим је Израел заузео целу Палестину и Синај.
Сад их је јако мало али постоји мала синагога у којој се види историја овог жилавог народа.
Одлазак ноћу у град у нови део где има кафана у којима седе само мушкарци и где има пива. Газда хостела се љути што нисмо хтели да узмемо такси који је он организовао по „специјалној цени“ од 10 евра. Отишли смо низ улицу и нашли такси за 1 евро. Све увек питај и не наседај на форе.
Не знају они да Србија није Француска. Сретнемо оног чичу који нам је нудио ћуфте за 10 еврића са 2 Јапанке. Питамо га, јести им били водич данас? Kаже, и водич и пријатељ и отац! Значи, одрао их је на живо.
Одлазимо на тврђаву ван Старог града и имамо диван поглед на град који се састоји из три дела: Старог Феса, Новог Феса (оба су средњовековна) и Француског Феса.
Одлазимо на железничку станицу која изгледа као палата и узимамо савршени и јефтини воз за Мекнес, 40 минута удаљен. Kараванским путем био је много даље. Kад Србија буде имала возове као Мароко, можда ћемо бити ближи цивилизацији. Сад смо још далеко да стигнемо Мароко.
Članak je originalno, u nešto drugačijoj formi, objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u februaru 2013. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
