Tekst: Robert Kovač
Fotografije: Robert Kovač, Vladimir Cvetković
Dok nije bilo RyanAira nije bilo ni Maroka. Bar ne u širem smislu te reči. Išlo se preko Pešte i Pariza i kuda sve ne, po cenama koje su bile veće od najvećih lou-kost cena. Ali, Maroko je imao sluha.
Zaprepašćujuće je, videćemo kasnije, koliko je ova zemlja duboko u Evropi i duboko u afričko-islamskoj tradiciji i to joj nimalo ne smeta. Fes je, kako ćemo to kasnije videti, najmarokanskiji od svih marokanskih gradova i nekako najtipičniji od svih.
Ima i najveću medinu, tj. stari centar grada, najkonzervativniji je na neki način, najdublje je lociran prema Sahari i najtopliji. U njemu smo se znojili naveliko, dok je Atlantik bio pod vetrom i kišom i pod oblacima.
Fes je esencija Maroka i njegov najtipičniji deo, iako svi stranci hrle u Marakeš, zbog fame, u Kazablanku zbog filma ili u Tanger zbog njegove slave kao internacionalnog i skoro evropskog grada, ali prvog na tlu Afrike. Dakle, Fes.
Već je dolazak do centra grada doveo do cenjkanja karakterističnog za Orijent.
Negde je pisalo na netu da postoji gradski bus koji vozi do centra, ali po starom dobrom običaju (to ćemo kasnije videti da je stari dobri običaj) koji vlada u Maroku, uvek će te svako ubeđivati da bus ne postoji i da moraš ići taksijem, koji, eto slučajnosti, baš vozi tvoj savetodavac ili njegov super drugar. Ništa, taksi onda.
Odmah se vidi da je Maroko nalik na Bliski Istok, ali i produžetak Španije i Francuske. Neverovatna slučajnost je izabrati baš da dođeš u Fes kao prvi grad, jer je civilizacijski šok najveći.
Hajde prvo da objasnim koncept Medine.
Ima i grad Medina u Saudijskoj Arabiji koji je sveto mesto sam muslimane, ima grad Mdina na Malti koji je super i skoro napušten, a reč „m(e)dina“ znači „grad“ na arapskom.
Tradicionalno to ime označava stari, utvrđeni deo grada opasan zidinama, sa uskim uličicama, minijaturnim trgovima, sve je krivudavo, svuda je lavirint i svuda se izgubiš za čas.
E, mi smo uzeli hostel u Medini za 8€, a hostel je ličio na „1001 noć“. Na slici. Unutra je bio solidan, ali slika govori više od 1000 reči. I doda pokoju laž. No, 8 evra je 8 evra.
Kada smo došli, bila je već pala noć, vrela noć puna znoja na čelu. Gazda hostela je izveo svoj prvi marifetluk te večeri: doveo je nekog svog drugara koji je počeo da objašnjava kako postoji neki marokanski specijalitet koji bi nam sada ponudili za večeru i koji se zove kofte.
To su male loptice od mesa i koštaju 10 evra i… Neprijatna tišina i međusobno zgledanje ko će prvi da mu kaže da nam ne pada na pamet da uzmemo večeru za 10€ u hotelu gde je soba 8€. A i nismo u Parizu da jedemo po toj ceni.
Valjda misli da smo glupi stranci pa oderi, bato. E ne može. Ja progovaram učtivo, nešto nalik na ovo: vidite, hvala vam puno, ali Srbija je 500 godina bila pod turskom vlašću i muslimani su vladali našom zemljom i ostavili nam mnogo sličnih običaja i jela kao i Marokancima.
Slučajno baš i kod nas postoji jelo od mesnatih loptica i zove se skoro isto, ćufte, tak oda mi to znamo šta je, hvala lepo, vrlo ste ljubazni a sad mi odosmo negde da tražimo nešto novo i nepoznato za njam-njam. OK? Razočarenje na licu domaćina. Olakšanje na našim licima.
E sad, to što mi nismo znali narodne običaje noću u Medini, to je naš problem. Ušli smo u koloplet uličica kao lavirint. Na ulicama su bili samo mladi muškarci.
Trećina njih su bili kanda neki dokoličari, trećina su dilovali hašiš diskretno stojeći na ćoškovima, a trećina su bili gej prostitutke, kako su nam kasnije rekli, a dalo se malo i primetiti.
Ponuda je bila ubitačna. Piva i žena nema, ali ima droge i muškaraca. Sve potiče od islamskih zabrana pijenja alkohola (droge nekako nisu spomenute u zabranama onomad, nisu se setili) i predbračnog seksa. Sa ženama. Ali kako da kontrolišeš šta se dešava „među drugarima“? Nikako. I tako su drugari počeli da se pipkaju. To je javna tajna.
Zabranjena je uglavnom svuda, negde je smrtno kažnjiva a enormno je rasprostranjena. Ponegde neka mačka sedi na vratima zamandaljene prodavnice.
Neka balega od magarca. Mnogo ređe. Spuki žuto svetlo.
Negde neka reklama crtanih Diznijevih junaka čisto da bude još sablasnije.
Gde god kreneš, pojave se dvojica da ti kažu da je super da ti oni budu vodiči (za omanju naknadu koju ne spominju dok ne dođe kraj) ili da ti objasne da je „closed“ na onu stranu, sve je „fermé“ i nikako ne može baš tamo gde si ti krenuo nego tamo gde oni hoće da te vode.
Pošto nismo hteli društvo, ni da dajemo pare na vodiče, uvek smo išli suprotnim smerom, pa kud došli. Restorani su skupi kao i ovaj naš u hotelu, jer koja normalna marokanska osoba će noću da uđe u Medinu?
Samo ludi stranac koji misli da je to egzotično! Našli smo neki, sa pogledom na grad, u mraku, sa puno mačaka, sa nekoliko stranaca, sa znojem koji curi niz obraz u vreloj noći punoj vlage neočekivane za pustinjetinu.
Kad smo probali da se izvučemo i dođemo do hostela, umalo nismo počeli da paničimo koliko je Medina velika i koliko je napasnih lokalaca nudilo sve i svašta, od pomoći, preko haša do guzovitog seksa.
Na kraju smo iskoristili satelitsku navigaciju na mobilnima da izađemo i nađemo hostel. Nikad neću saznati koliko je bilo opasno to što smo uradili, jer nas je bilo nekoliko i to za glavu viših od lokalaca. Da su bila dva čoveka ili dve žene, ko zna.
Jutro je donelo novu sliku Medine. Puno malih radnjica se otvorilo. Svuda je gužva. Shvatili smo da je naš hostel možda toliko jeftin što je blizu male štavionice jagnjećih koža, što neverovatno smrdi.
Neki iz grupe izbegavaju uličnu hranu, ja ne. Lepinjice su super, ima jela sa malim kobasicama, jogurti su zapakovani… Slatkiši su super, mada na njih stalno sleću muve ali šta sad. Jako su raznobojni i jeftini i neverovatno ukusni.
Ako je islam za nešto dobar, među prvim stvarima koje bih izdvojio su neverovatni slatkiši!
Fes je domovina poznate crvene kapice koja liči na obrnutu saksiju, i naravno, zove se fes (Bebi Dol bi rekla u pesmi «Mustafa» da je to crvena saksija na glavi). Crven fesić, nano!
Naravno, fes je dobio ime po gradu i Turci su ga toliko popularizovali da su ga nosili i hrišćani kod nas, pa i Hadži Zamfir i Mane Kujundžija. Ako nisi gledao film zona Zamfirova, uprkos 45 repriza na RTS-u, nemoj brinuti, jer će se državna televizija pobrinuti za još 45 repriza u sledećih 10 godina.
Jedan od nas uzima lautu (on i zna da svira) i svira na ulici. Prodavci se smeju. Svi su ljubazni. Potpuno druga slika od noćne Medine.
Sve je šareno, ćilimi se prodaju, mermene ploče kao nadgrobni spomenici, ali to su ploče sa citatima iz Kurana, prolaze magarci natovareni svim i svačim.
Ja se slikam tako što uhvatim zastavu Maroka i prilaze mi tri čoveka sa osmehom i kažu „Merci, monsieur!“.
Srećni šu što poštujem njihovu zastavu. Golubovi se prodaju u kavezima, odlični su za supu, kažu mi. I zeke. Deca u dresovima Real Madrida.
Žene umotane u marame.
Fes je poznat po mnoštvu lepih kapija na izlazu iz Medine, svaka je priča za sebe i sjajno su ornamentirane.
Ima i puno džamija i medresa, verskih škola. Neke su otvorene, neke zatvorene za nemuslimane.
Izlazimo iz Medine i vidimo fantastične oker zidine koje su pružaju u nedogled. Svaki kvart grada je opasan zidinama. Otvorena pijaca stare obuće i odeće, sve je napolju.
Super kraljevski vrtovi i jedna kraljevska palata. Sladoled je odličan.
Palme i jezerca, kaktusi perverznog oblika za oni koji žele da vide baš te oblike.
Neki čika pravi čips od krompira na ulici, kao kokice, i kupiš ga za 1 dirham. 10 dinara.
Sve je na ulici, i čistač cipela, i ovaj što pravi limunadu, i svuda su uglavnom muškarci.
Ali ne lezi vraže! U jednoj od zabitih uličica jednom od nas koji je pokušao da napravi zanimljivu sliku prilazi devojka od 17 godina, lepotica sa očima kao… šoljice kafe, što bi rekla moja baba.
Kako se zoveš, pita na francuskom. Hoće da se slika. Objašnjava da nikad nije videla tako lepog čoveka. Da li bi se ti oženio mnome? Koliko ti imaš godina, dete? 17, šta fali? Ništa, a jel znaš ti da sam ja stariji duplo od tebe?
Da, pa šta, neki problem? Jesi ti musliman? Ne baš, više hrišćanin. A je l’ bi poštovao islam ako bih se ja udala za tebe? P bih ako bi ti poštovala hrišćanstvo tj. ne bi me tu konvertovala sa rodbinom i obrezivala bez preke potrebe. Lice joj zasija. E super, baš fino!
Mi odlazimo, dogovor je pao, devojka stidljivo gleda za nama, smeši se i povremeno stidljivo gleda u zemlju. Kao Srbija pre 100 godina. Dakle, kad dođe vreme za ženidbu, Maroko. Nađeš devojku od 18, em prelepa em spremna na brak i ostalo.
Štavionice kože su atrakcija Fesa. Vide se sa neke terase. Gori smrad je teško zamisliti ali to je početna faza koja vodi do tvoje kožne jakne i cipela. Ima onaj čika, Boldrik, što radi na Historiju one najgore poslove u istoriji. E čika Boldrik, ovo mora biti u Top 10 ili ti emisija ništa ne valja!
Kuvani puževi na ulici.
Odlazak u staru jevrejsku četvrt Mela.
Svaka jevrejska četvrt se u Maroku zove Mela, to posle saznamo. Pola je napuštena i urušena, pola je luksuzna za ondašnje pojmove, vidi se da su bili dobri trgovci.
Neki su se odselili kad je osnovan Izrael, neki su otišli u Francusku posle nezavisnosti Maroka, neki su se odselili posle 1967. i rata kojim je Izrael zauzeo celu Palestinu i Sinaj.
Sad ih je jako malo ali postoji mala sinagoga u kojoj se vidi istorija ovog žilavog naroda.
Odlazak noću u grad u novi deo gde ima kafana u kojima sede samo muškarci i gde ima piva. Gazda hostela se ljuti što nismo hteli da uzmemo taksi koji je on organizovao po „specijalnoj ceni“ od 10 evra. Otišli smo niz ulicu i našli taksi za 1 evro. Sve uvek pitaj i ne nasedaj na fore.
Ne znaju oni da Srbija nije Francuska. Sretnemo onog čiču koji nam je nudio ćufte za 10 evrića sa 2 Japanke. Pitamo ga, jesti im bili vodič danas? Kaže, i vodič i prijatelj i otac! Znači, odrao ih je na živo.
Odlazimo na tvrđavu van Starog grada i imamo divan pogled na grad koji se sastoji iz tri dela: Starog Fesa, Novog Fesa (oba su srednjovekovna) i Francuskog Fesa.
Odlazimo na železničku stanicu koja izgleda kao palata i uzimamo savršeni i jeftini voz za Meknes, 40 minuta udaljen. Karavanskim putem bio je mnogo dalje. Kad Srbija bude imala vozove kao Maroko, možda ćemo biti bliži civilizaciji. Sad smo još daleko da stignemo Maroko.
Članak je originalno, u nešto drugačijoj formi, objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u februaru 2013. godine. Sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
