Novosadski bend Gift ste navikli da gledate na mnogim dobro posećenim svirkama sa sjajnom atmosferom, ali ih se sećate kao cover benda. Sada su stvari drugačije. Gift je iskoračio u vode autorske muzike i ima nameru da tu i ostane. Izdali su prvi singl „Mona“ i snimili prvi spot, koji je imao premijeru na MTV Adria. Grupa je pre par godina izvršila temeljne personalne promene, i sada je čine Jovan Matić, kao vokal, tekstopisac i kompozitor, Olivera Budošan na klavijaturama, Dejan Toškov na gitari, Zlatomir Gajić na basu i Miloš Stojanović na bubnjevima. Ovo je priča o njihovom autorskom početku.
Intervju vodio: Žikica Milošević
Jovan Joca Matić je prepoznatljiva figura srpske pop-rok scene, i poznat je i kao Joca Ajkula. Srce i duša Gifta, Joca nam govori šta je Gift, čemu teži, i kako je nastala emocionalnost iza benda.
Kako si odlučio da napraviš Gift i šta te je motivisalo? Pre toga si imao i druge cover i autorske projekte i u zemlji i u UK. Reci nam nešto o njima.
Ne bih da ti dam klasičan odgovor tipa…. ”spontano je nastao Gift”. Ne, nije. Naša tela i duše su vapila za idolom. Tad kad smo bili pod imenom Gift, ja sam imao društvo koje se „seče“ na bend Suede. Totalno smo odlepljivali na njihovu muziku, i počeli da živimo njihove „lyrics“, pa je to moglo i biti bolno, kad su ljubavne priče bile začete među nama. To je bio fenomen zanosnog estecizma, beskonačne rasprave ko je na koga uticao, preslušavanje velikih numera na pločama i muvanje sa britpop heroinama iz NS ili Zrenjanina. Pravac je tad lokalno bio aktuelan sa Velikim prezirom, Oružjem protivu otmičara, Evom Braun, Minstrelom (u kome sam ja bio u jednom periodu), Kristalima, koji su se pomalo izdvajali tj. separtisali, zatim sjajni Jarboli u začecima i čudna Instant Karma (Aleksandar nije hteo da se druži sa nama). Mi smo bili svi nekako drugari, a Gift im je bio noćna zabava za predstavnike britpopa koji je krajem 90tih bio popularan u našem gradu. Elem ja sam taj Gift koncipirao da svira što više Suede, pa smo čak imali 10tak numera u repertoaru što je neverovatno, a sad nezamislivo, ali naravno tu su bila i ostala imena koja su bila aktuelna na brit-listama. Suština je da je bend nastao iz potrebe da se vidi i oseti sav taj glam originala, koji je bio svima tada nedostupan, jer živeli smo u vreme ratova u kulturološki zatvorenoj zemlji po velom zabrane slobode kretanja. Morali smo da postanemo ti idoli i da izmaginiramo da smo tamo na Hyde parku i gledamo velike pop bogove. Prilično zahtevna priča je bila fenomenalno ispraćena i publika je zaista postojala. Najčesće smo se pojavljivali u klubu. Slično se desilo i početkom 90tih kad smo oformili Seven Sisters. Prvo smo imali sjajan autorski bend, pa onda ne znam šta nam je kiksnulo, Vlada gitarista mi je rekao ”’ajde da sviramo te tvoje Bauhaus, Nick Cave, The Sisters of Mercy…” . I to je bilo bajno, dok na TV-u bila krvava ratna 1992, mi smo „voštili“ fantaziju, mračnu i romantičnu. Kasnije sam povremeno pevao u Minstrelu i dok smo imali samo par svirki zajedno i snimili album koji nikad nije izdat, okolnosti su htele da se uvek posvađamo kad je trebalo postati slavan i blizu nekog uspeha. Stari Seven Sisters je super funkcionisao, ali se u nekoj pauzi u bendu razvila ta tenzija oko kaveringa i onda smo se nekako udaljili od autorske muzike, mada glavni autor Vladimir Perović i ja sad zaista žalimo što projekat nije zaživeo. Bila je to sjajna kombinacije ezoteričnog indie-ja sa sa primesama Dead Can Dance etna i snažnog benda poput The Sisters of Mercy.
I konačno, Gift predstavlja sublimaciju tvoje karijere kao autorskog muzičara. Šta nam Gift govori, koja je poruka? Svaki bend želi da ostavi trag i promeni svet na neki način. Na koji način to ti želiš da uradiš?
Da, pravi rokenrol je menjao život, učinio da se tresemo, plačemo i padamo u nesvest na koncertu naših idola. To sad izgleda nemoguće. Dobijete zadovoljno klicanje publike, ali koncerte gledamo kao što gledamo i neki film u bioskopu. Imamo impresiju ali nismo umrli za to. Ja se iskreno bojim kako ću se osecati kad sledeći put gledam Depeche Mode ili Pulp…da li cu drhtati od sreće… Uf da! Ja jos nisam video Davida Bowieja…. Nadam se da će me strefiti makar srčka kad ga vidim ili u najmanju ruku završim u urgentnoj od epileptičnog napada koji nikad nisam imao do sad. Gde je to vreme? Nešto nije u redu. Svi su frigidni. Gift postavlja standarde u kvalitetu ali se i podvlačim mnogima pod kožu cak i ako su to naši prijatelji. Goni nas zajednička čeznja prema muzici, doživljaju pune sublimacije sreće, istrzanosti, opuštenosti, i naboja u predelu donjeg trbuha. Autorska muzika se stvara zajedno sa publikom koju mi već imamo ispečenu. Ne znam šta će bit, šta ce od nas napraviti. Biće sigurno drugačije nego do sad. Sebično je ocekivati glam koji je nekad postojao u vreme koje sad izgleda kao naučna fantastika. Doduše, ponekad imam utisak da vidim kolorit budućnosti. Boje nečega što ćemo postati, neki ljudi koji su drugačiji nego danas. Neka ozbiljnost, spiritualnost i staloženost pre mnogo ljudi. Nekad prođem pored zgrade na Detelinari i hvatam odbljeske mojih senzacija kad sam bio mali u osnovnoj i beskrajno se iščuđavam kako ja više nisam taj mali Joca i kao da nikad nisam ni bio. Opet te nesto vuče, jer je to neki drugi život. Ovaj „ja“ sada deluje kao da vodi beskrajno dugačak život, ali izgleda da me čeka još jedan novi, koji, kako bi rekli u Star treku, vodi ko zna gde i ko zna koliko daleko.
Koji su tvoji uzori u pevanju i pravljenju muzike?
Ranije sam imao uzore kad sam slušao, i bio težak audiofil. Sada skoro da nemam vremena da slušam, jer to je za mene kao i čitanje knjige, treba sesti i ozbiljno se posvetiti tome. S vremena na vreme mi nešto skrene paznju, ali ne to nije dovoljno. Život ti se svodi na par idola koji su uticali na tebe i tako ti se nadaš da oni izdaju makar u tri godine nešto novo, da te pokrene i da voliš. Ostalo su rendom inputi, neke varnice, koje ne prave vatru. Moja duša je već prepuna muzika a kad stvaram, slušam sebe, tj. sebe prepuštam se prirodi i onome što već levitira po njoj. Nemam nikakva pravila, ali stvarno uvek nešto uradim. Zasad mi deluje da ću konpenzovati svoju karijeru sa 5, 6 albuma koji ce u bližim razmacima da izađu. Opet tehnički nikad ne ide tako glatko. Hajde da uradimo prvi, pa valjda će se otvoriti put za dalje. Inspiracija mi nije problem od mog boravka u Engleskoj. Ne znam šta se desilo. Kao da imaju neki filter na granici koji oslobađa šesto čulo.
Pošto si već skoro deceniju a možda i više, pevao covere isključivo na engleskom, mnogi su iznenađeno reagovali: „Neobično je da čujem Jocu da peva na srpskom“. Zašto je prvi singl i verovatno, ovaj deo karijere, na srpskom, kada odlično govoriš engleski i živeo si tamo? Otkud taj preokret?
Jer sam uveren da je pop muzika sjajna i na srpskom. Već sam imao iskustvo sa Minstrelom i Seven Sisters. Nivo poznavanja engleskog jezika među mlađom populacijom je mnogo manji nego kad sam ja bio srednja škola. Polako, prvo treba svi da me razumeju šta želim da kažem, a onda će se i potruditi, zavedeni, da me razumeju i na stranom jeziku.
Šta očekuješ od pesme Mona i uopšte od autorske karijere u Giftu? Koji su planovi za budućnost?
Ukratko: Mona = introducing the band, Divan San = drugi spot i slava, Dreamoscope = prvi album do početka sledeće godine i being the pop star forever, a i dozvolu mojih roditelja i da se istetoviram.
Olivera Budošan je došla u bend kao prijatno vizuelno osveženje za pripadnike jačeg pola, ali je talentovana mlada muzičarka sa Muzičke Akademije. Sjajno se uklopila u dark-glam estetiku i emocionalnost benda, i priča nam o svojoj ulozi u bendu i svom pridruživanju Giftu.
Kako si se pridružila Giftu i šta te je motivisalo?
Za sve muzičare koji su bili zainteresovani za sviranje u postavi Gifta bila je organizovana audicija, na kojoj sam prisustvovala i ja. Igrom slučaja, želja mi se ostvarila, a ono što me je najviše motivisalo da se oprobam u ovako nečemu bila je ljubav prema toj vrsti muzike, koju do tada nisam imala prilike ni u jednom bendu da sviram, pa je Gift delovao kao idealna prilika za to.
Koji su tvoji uzori?
Što se tiče muzičara koji su uticali na moju opštu ljubav prema muzici napraviću kombinaciju tri umetnika: Ludwig Van Beethoven, Led Zeppelin i HIM. Međutim, nakon ulaska u Gift, na mene su najviše stilski uticali Depeche Mode, New Order, The Cure i David Bowie. Naravno, to je sve povezano sa sviranjem muzike ovih bendova, ali pošto smo sada prešli na autorski rad, rekla bih da je uticaj još primetniji.
Šta očekuješ od pesme “Mona” i uopšte od autorske karijere u Giftu? Koji su planovi?
Sudeći po prepoznatljivoj energiji koju Gift širi na svakom nastupu bez izuzetka, nadam se da će se ta energija istim intenzitetom preneti i na autorske pesme. Čini mi se da Mona već ulazi u uši i dopire do ljudi, pa se nadam da će to biti slučaj i sa ostalim pesmama koje će vrlo uskoro, možda već do kraja godine, izaći na videlo i u albumskoj formi.
Dejan Toškov je takođe jedan od „svežih“ likova u Giftu i već je postao omiljen i zbog svojih izvođenja, a i među devojkama, zbog svog imidža i energije. Dejan nam govori o tome kako je sve počelo i gde ide.
Kako si se pridružio Giftu i šta te je motivisalo?
GIftu sam se pridružio zahvaljujući audiciji. Joca je tražio nove članove benda, gitaristu, bubnjara i klavijaturistu. Bend sam još 2005. gledao u rodnom Zrenjaninu i ostao zatečen Jocinim nastupom. Primarni motiv mi je bila želja za frontmenom u bendu, ali pravim frontmenom, što Joca apsolutno jeste! On zna da stvori i vodi šou, ulazi publici pod kožu, jednostavno ume da nosi svirku. Čim sam video njegovu objavu, počeo sam da spremam pesme za audiciju. Uspeo sam da iskažem svoj talenat i budem zapažen, pored veoma vrsnih, poznatih novosadskih i beogradskih muzičara. Dodatno me je motivisalo što sam neki tamo klinac, Zrenjaninac, koji nije imao šta da izgubi pored takve konkurencije. Upravo ta moja svežina i mističnost mislim da su bili presudni i postajem član Gift posade.
Koji su tvoji uzori?
Smatram da bilo koji autor koji ti se svidi i emotivno pogodi, mora na neki način biti uzor. Naravno da pojedini umetnici to rade upečatljivije i dublje, neki su kompleksniji ali i jednostavnost je svakako umetnost. Što se tiče kompletnog gitarskog sviranja, svakako da izdvajam Jimija Hendrixa. Vanvremenski umetnik, koji je otvorio gomilu mogućnosti i načina u gitarističkoj svirci i začetnik novih pravaca u muzici. Jimmy Page takođe. Od kompletnih muzičara, Prince i Sting. Mogu reći da su mi uzori i izvođači koji se izražavaju lepo, jednostavno ali muzikalno. Oni koji će te sa malo tonova, na pravom mestu, u pravo vreme dotaći tako jako, da se istopiš. Iz blues priče to su najpoznatiji Kingovi. Bernard Butler i Johnny Marr od Gift uzora, svakako. Nile Rodgers kao tvorac svetskih hitova u proteklih 35 godina. Bob Marley, Fela Kuti, uz čije umeće ne možeš a da ne zaigraš. Od trenutno veoma popularnih, Muse…
Šta očekuješ od pesme “Mona” i uopšte od autorske karijere u Giftu? Koji su planovi?
Autorski rad nam je veoma pitom i lak jer smo odličan spoj. Spoj izuzetno kreativnih duša iz različitih muzičkih sfera, spoj kvalitetnih i energičnih ljudi. Neopisivo mi je drago što pored opšte borbe za preživljavanjem, mi smo gladni i žedni autorskog delanja, koje je u početku slabo finansijski isplativo. Pored još par pesama, koje smo stvorili, Mona je izabrana da bude prva. Najviše zbog buntovništva koje poseduje, a bunt je upravo koren R’n’R muzičke scene. Tako da smo želeli da krenemo takoreći ”u glavu”, što smatram da je jedini način da se adekvatno pokrene neka nova priča. Ljudi već fantastično reaguju na Monu, a potencijal koji nosi mislim da je i svetskih razmera. Cilj nam je da uskoro snimimo još jedan spot, a do kraja godine kreiramo materijal za album. Nakon toga, samo optimistično.
Izvorno objavljeno na www.bravo.rs
