Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Владимир Цветковић, Славко Матић, Агота Виткаи-Кучера
Британски ББЦ је одавно „исполирао“ вештину стварања детективских серија „по модли“ Агате Кристи (Еркул Поаро, Мис Марпл) и Шерлока Холмса, па тако нисмо морали дуго чекати да дочекамо и тропску верзију Поароа, са мало додатака „Тропске врелине“ и Ника Слотера. То је била, пре петнаестак година, серија „Смрт у рају“ (“Death in Paradise”), која се дешава на фиктивном британском острву Сент Мари (Saint Marie).
Стара, добра Википедија нам је омогућила да сазнамо да је острво на коме је све снимано – француско карипско острво Гваделуп (Guadeloupe). А гле чуда, одатле баш крећу крузери на крстарења Карибима! Љубазношћу агенције Allegra Krstarenja, упутили смо се на осмодневно крстарење са још два дана на Гваделупу, које ће бити наша база. Одатле ћемо ући на брод, одатле ћемо изаћи са њега. У рај, али без смрти, ако је икако могуће.
ПОЕНТ-А-ПИТР (POINTE-À-PITRE)
Постоји једна „позитивна зачкољица“ када је реч о Француској, земљи која никада није својевољно напустила своје прекоморске поседе, да не кажемо колоније. Однегде су Французе истерали војно, а где нису успели, Француска је те поседе претворила у прекоморске департмане, који су саставни део Француске колико и Ница или Брест. Таква је ситуација и са Гваделупом. А то нам омогућава да уживамо у субвенционираним летовима из Париза за Гваделуп, који су пар стотина евра јефтинији од летова за суседна острва.
Дакле, становници Кариба или Француске Гвајане морају се осећати да су Французи и да могу „скокнути“ по Париза по пристојој цени. А то даје и нама могућност да скокнемо од Париза до њих, по такође пристојној цени. Компаније Ер Караиб (Air Caraïbes) и Корсер (Corsаir) – у преводу „корсар“ нуде сасвим фине летове, па зашто не кренути одатле. Не заборавимо ипак да се овде напушта простор Шенгена па се добијају печати за излазак из Француске/Шенген и улазак у Француску/Прекоморје. Немање неког од тих печата, ако се носитељ српског пасоша, може вам створити проблеме.
Када се слети на аеродром Лез Абим (Les Abymes), оно што вас прво запахне је – мирис земље. Тропске земље. Некако се одмах осетиш да си жив. Одмах ме подсетило на једно искуство из раније младости, на – Бразил. И то зеленило. „Загушљиво“ зеленило, које презасићује очи. И влага. Киша која истовремено и пада и не пада. Локални градски бус кошта 1,50€ и вози вас до центра града кроз уличице, предграђа, поља иза којих су плантаже шећерне трске, и чини вам се да сте у неком баш баш мирном кутку света – а онда схватите да је град по величини негде као Нови Сад (без околних насеља), односно да има чак 250.000 становника у ширем градском подручју.
Смештај је био јефтин – око 20€ по особи за апартман за 4 особе у самом центру града. Е сад – сам град је посебна прича. Име му значи „Питров рт“, а ко је „Питр“, то је питање које остаје мистериозно нерешиво, једнако као и ко је „Баја“ из Бајине Баште. Кажу да је то био неки низоземски морнар под именом Питер. Из времена пирата с Кариба – не филма, него стварности.
Град је неформална престоница Гваделупа, острва које носи шпанско име (Госпа од Гвадалупе, само деформисано на француски начин) и које има облик лептира. Права престоница је Бас-Тер на другом крају острва, али овде је комерцијални центар, лука за путничке бродове, крузере и аеродром. Град је имао проблема са настајањем, јер је више пута пропадао – наиме, окружен је мочварама, што је у 17. и 18. веку било изузетно непријатно – смрт од маларије и сличне неугодности од којих се човек тешко опорави, углавном никад. Тек су га Британци успешно саградили средином 18. века.
Већ око 1770. су мочваре успешно исушили а господа комарци су сусрели свог Творца. Но, људима је свануло. Корсари, или приватни гусари у служби француског краља, донели су фино богатство граду који се брзо развијао (било је легално отето од оних који нису били пажљиви и пловили су под погрешном заставом, авај!), али је 1780. град уништио пожар, јер су све зграде биле од дрвета.
Ако погледамо шта је пробем са овим рајевима на Карибима – проблем је исто оно што их и чини толико лепима – Маћеха Природа. 1843. је град срушио земљотрес, а затим још пожара – 1850, 1871. и 1931, а таман су ту и земљотреси из 1851. и 1897. као и урагани из 1865. и 1928. године. Буквално сваких неколико година или деценија по нека катастрофа. Где је земљотрес, ту је и цунами, да поравна шта није срушено. Све у свему – ето ту је „смрт у рају“, не у случајевима криминала.
Дошли смо у град поподне, таман да – ништа не ради. Продавнице осим оних најосновније робе, имају невероватно кратко радно време. Кариби, шта ћеш.
Шетамо се сабласним градом који изгледа лепо. „Како је лијеп када је мртав овај град“, певала је Ања Рупел. На једном ћошку стоји проститутка. Утешно је што ипак неке гране привреде раде и ноћу. За кафиће то не можемо рећи, ни за ресторане – нисмо нашли ниједан.
Али, шетамо се између шармантних кућица од дрвета, у колонијалном стилу – неке су лепо уређене и реновиране, неке су дерутне, а неке су полусрушене – због урагана. С обзиром да ми овде тек срећемо суперћелијске олује, тек ћемо и код куће видети ову врсту „забаве“ – реновирај сваких пар година, имао пара или немао.
Оно што је баш типично за Гваделуп је – тропски брутализам. После првог изненађења, и две секунде естетског шока, сетио сам се да је Гваделуп, као и још нека карипска острва, интегрални део Француске, и да је француска идеја брутализма и Ле Kорбизије овде морао оставити, просто природно, свог трага.
А Поент-а-Питр је био идеални полигон за тестирање ове архитектуре, која се залагала за једноставност облика, функционалност, „пусте“ површине, индустријске префабриковане материјале, сирови бетон, отворене препусте, геометријске облике и чисте, неорнаментиране површине. Зашто?
Па, овај несретни град је толико пута био оштећен у ураганима и пожарима да је његова дрвена традиционална архитектура у једном тренутку постала „баласт о врату“ и француске власти су се одлучиле да „убију две муве једним ударцем“ – саградиће или солитере у које ће сместити све оне који су остали без кућа, или ће постојеће куће које су оштећене срушити и направити дизајнерски сличне, исте висине – али у модернистичком и бруталистичком стилу, да би ем биле отпорне на урагане, ем на пожаре.
И тако се формирала јединствена лепота овог града коју његови посетиоци често игноришу. Најупечатљивија је зграда основне школе која је обојена у пастелно жуто, светлоплаво и бело. Школа је у облику два насукана крузера повезана полукружном кулом са мостовима и стоји поносно као утилитаристички тестамент новој Француској, која неће бити срушена „тамо неким ураганом“, већ ће се одупрети ћудима карипске природе.
Јутро мења све. Пијачни трг у Поент-а-Питру оживи са изласком сунца и стотине продаваца крене да продаје ручне радове од наруквица, шешира до домаћег рума и пунча са комадима воћа. Влага и топлота се мешају да живим бојама.
Поред мене мене две локалне продавачице ћаскају у овом вечном пролећу.
Недалеко, на сред улице, испод некаквог “кавеза” или “чардака” од дрвених стубова ојачаних “лепљивом траком” налази се статуа Марсела Лолије (Marcel Lollia), познатог музичара познатог као „Вело“ (Vélo), што се преводи као “Бицикл”. Вело је је био бубњар. Бронзана статуа се налази у прометној улици у центру града и приказује га како свира свој традиционални бубањ. То је почаст његовом значајном доприносу музици и култури на Гвадалупу, каже интернет.
Мурали са вуду-темама су на зидовима где је ураган срушио кућу. Народне ношње су ту као сувенири туристима с крузера – мешавина афричке, француске и индијанске културе. Ту је и неколико колонијалних палата, али и кућа Сент-Џона Перса (Saint-John Perse), замислите – нобеловца из овог града. Заправо се звао Алексис Леже (Alexis Leger) али је волео да се „прави Енглез“ и добио је награду за поезију, 1960.
Има свега – људи који ленствују на улицама, осмеха, живости, трговине, али и оних који не брину пуно о будућности већ просе из дана у дан. Али, град нема плаже, и морамо даље. Улична врева и није толико забавна.
ДЕ-Е (DESHAIES)
И даље ми је смешна сцена када је комесар Селвин Патерсон стегнуо руку згроженом детективу-инспектору Невилу Паркеру којем је било мука што је дошао из Манчестера овде и рекао му наглашено: Добродошли у рај! Идемо, дакле, у Де-Е (Deshaies, гладелупски креолски: Déhé), где је снимана серија «Смрт у рају». Серија је и настала тако што је један Британац, док је био на одмору, помислио да је ово заиста рај и да би било сјајно сместити радњу типичног заплета у стилу Еркула Поароа баш овде, у продукцији Би-Би-Сија.
Зарад помирења тога што је Гваделуп француско острво, а наводно припада Британији, измишљена је непостојећа дестинација Сент Мари. Наравно, одмах смо отишли до три главне знаменитости.
Каже нам кустос “Полицијске станице”, Парижанин Јанис, да је ово био парохијски дом поред цркве, али да су некако пароха намолили да за фине новце напусти објекат и сада је ту иконична локација.
Има чак и заставу Сент Марија на трему. Улаз је 15€ и можете и седети за столом инспектора и све по реду.
Ту је наравно, и плажа у центру села. Неки локалци, Црнци и Мулати, играју карте и пију рум и пиво. Пролазе неке младе Парижанке, а они престају са картањем, и вичју «Олала! Бонжууур!». Смешкају се и Парижанке и локалци и ми.
Узимамо пиво и рум, купамо се, видимо да се недалеко шетају слободне кокошке. Мене призор неизмерно радује. Нема гужве. Као да си на Официрцу у мање популарном дану.
Одлазимо да нађемо и Катринин бар, али се реновира, па имамо један поред где су такође снимане сцене серије. Узимамо по пиће. Три конобарице изгледају као мешавине фото-модела и атлетичарки. Остао сам после свих до ВЦ-а и све три су ми насмејано викале «Жикооо, Жикооо!» са француским нагласком на «О». Очигледно су ме другари дозивали. Објашњавам им да је то деминутив на мом језику од имена Жилијен. Али да име у оригиналу значи «Жив» или «Живахан». Богме су жене овде живахне а одмах се осетиш и жив. Последично.
Одлазимо на оближњу плажу Гранд-Анс (Grande-Anse). Километри жутоокер песка и палме. Заиста, ко види ова мора, Медитеран му је – па не баш смешан, али не гледа га истим очима и у истој класи. Тропска мора су нешто сасвим посебно.
Одлазимо међуградским бусом у Поент-а-Питр. Скоро два сата вожње за 3€ кроз зелене плантаже и рафинерије рума са зарбацаним селима и поред плажа са богатунским вилама. Ту и тамо, неко бруталистичко стајалиште, ниоткуд.
Падне ми на ум следеће. Постоји моћ слика: нешто сањаш, гледаш 15 сезона серије, машташ да одеш, и на крају, одеш. Кад се вратиш, погледаш слику и учини ти се с једне стране нестварним да си тамо био, а са друге, врати ти самопоуздање – кад си био једном, бићеш опет, можда негде другде и остварити неки други сан. А слике остану за вечност. И да додам: немам појма како некоме ово може не личити на рај. Али, добро, чак се и Невил Паркер, смушени детектив, оженио и остао овде.
ЛЕ ГОЗИЈЕ
Опет бус за 1,5€ и овај пут идемо недалеко, на најближу плажу Ле Гозије (Le Gosier). На неки начин, због близине Поент-а-Питра, овде све моного више подсећа на средоземна летовалишта и по атмосфери и по дизајну и по архитектури.
Али, овде је светлост другачија, јер је друго море у питању. Један од разлога зашто су боје овде као фотошопиране и сатуриране јесте то што сунце скоро стално пада под великим углом, дословно сија одозго.
Није чудо што су Прованса и Азурна обала својом светлошћу опчиниле импресионисте. Мислим да би на Карибима имали још више посла. Потпуно ми је јасно зашто су се Ван Гог и Гоген лечили од депресије у Езу на Азурној обали и на Тахитију – ове боје заиста захтевају да будеш Лана дел Реј да би био тужан.
Да сумирам, Ле Гозије на плажи Дача (Plage de la Datcha, као руска викендица, не као патак) има најдаљу линију тиркиза на Карибима коју сам ја видео. Али, надамо се да ће се неки други пут ова експериментална потрага наставити. Бродићи се беласају у даљини. Какав спокој. Није чудо што немају пуно кардиоваскуларних болести овде.
Има и овде славне архитектуре, али нисмо баш имали среће: непуних 20 дана пре него што ћемо доћи, славни звоник од бетона у бруталистичком стилу, који је декорисао гваделупски графити уметник Филип Лоран, дизајниран у стилу решеткастог стуба, видљивог издалека – срушен је. Ово је била највећа атракција Ле Гозијеа. Остала је само бруталистичка црква Светог Људевита Краља (француски краљ Луј Девети који је канонизован за свеца) од бетона са три једнака брода и малим торњем.
Звоник је срушен јер бруталистичка архитектура лоше стари на влази, и постала је нестабилна после свега неколико деценија тропске климе. Надамо се његовој обнови, па ћемо доћи опет.
Морамо на брод и на крстарење преко Allegra Krstrenja. Неко друго крстарење ће исто почети одавде. Али онда узимамо 7 дана на Гваделупу! Јер је много тога остало неистражено на овом рајском острву са кога потиче Тијери Анри.
Zahvaljujemo se Allegra Krstarenjima na ovoj reportaži
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
