Најдаља бивша совјетска република, на самој граници са Кином и Авганистаном, је Таџикистан. Земља Таџика. Није једина земља која у преводу значи „Земља Странаца“ (то значи и Велс, рецимо), али је једини народ који је за себе прихватио назив „странац“ – дословно то значи име „Таџик“ на туркијским језицима. А сами Таџици су персијски народ, једини у Средњој Азији, где су народи у остале четири републике туркијски народи: Казаси, Киргизи, Туркмени и Узбеци. Дакле, за разлику од комшија, где речи препознајемо из наших турцизама или њихових русизама, овде, пошто су Таџици Индоевропљани, препознајемо многе речи.
Na obali Sir-Darje - tadžički velikani. Foto: Slavko Matić
Устали смо тог јутра у Ташкенту, и отишли на аутобуску станицу где смо од једине жене која није знала руски, купили сјајне чебуреке, и погодили се за такси до границе која је 50км удаљена. Тамо смо морали изаћи и прешке прећи границу, показати е-визу, и погађати се за пут од границе до оближњег Хуџанда, са новим таксистом, јер је из неког разлога недозвољено да исти такси прелази границу. Но, нема везе. Одмах се ту „нацртавају“ локални ликови који мењају суме у сомоније и опскрбљени смо новцем, примају и доларе, евре и рубље, и то је мање-више то.
Magaza je magoza na tadžičkom, koji umesto A govori O, što je persijska osobina. Foto: Žikica Milošević
АЛЕКСАНДРОВА ЗЕМЉА – ТАМО ДАЛЕКО
Идемо кроз плодна поља некадашње Согдијане, најдаље земље на североисток до које је стигао Александар Велики. Делује потпуно сумануто доћи из Грчке и освајати Таџикистан пун гудура, и Авганистан, још пустији, али тада то ваљда није била толико безумна идеја, те је Александар одлучио да „посади“ овде још један град, по свом старом, добром, обичају, назвавши га Александрија.
Na obali Sir-Darje. Foto: Jovana Živanović
Сви се градови зову Александрија осим једног, који је назвао по свом коњу. Коњ се звао Букефал, јер је имао шару бика на глави („Бикоглави“) а Букефала је данас Џелам у оближњем Пакистану. Ова Александрија од које ће настати Хуџанд, добила је име Александрија Есхате или Есхата, односно „Најдаља Александрија“. Налази се на обали реке Сир-Дарја, која се тада звала Јаксарт. Александар Велики (Македонски) стигао је до реке Јаксарт, 329. године пре нове ере, а ја свега 2352 године касније. Али је узбуђујуће видети реку баш у граду који је он основао и дао назив по себи. Данас је то Хуџанд, престоница северног Таџикистана, плодног и мање брдовитог.
Не знамо шта је тандyр кабоб, ни барра кабоб, али сви кебаби су овде одлични “на реч”! Фото: Жикица Милошевић
УПОРИШТЕ СЕКУЛАРИЗМА
Од 1936. до 1991. био је позунат као Лењинабад (Лењинград на таџичком), а после распада СССР одиграо је улогу у трагичном Таџикистанском грађанском рату, и то са позитивне стране. Наиме, Таџици у Авганистану су били ватрени муџахедини већ годинама, и кренула је идеја да се Таџици «врате коренима», исламу, персијском писму, и да се можда и уједине.
Naša ekipa u zelenilu Hudžanda. Foto: Žikica Milošević
Тај генијални наум је долазио из Душанбеа, који се једно време звао Стаљинабад и који је био наклоњенији исламу. Земља се инстантно покидала на два дела, рат је трајао 5 година, интервенисали су и Казахстан, и Русија, а нарочито Узбекистан (Узбекистан са више од 20.000 војника, Русија са преко 15.000, Казахстан са 10.000) и муџахедини су 1997. протерани.
Moglo bi bitii u Španiji. Pozdrav za Sajsi MC koja misli da je Tadžikistan gori od Srbije, i sve ljude sa predrasudama. Foto: Žikica Milošević
Хуџанд је био за секуларну власт, и иако је земља страдала, Хуџанд се данас сматра светиоником слободе. Данас су Таџици верни сунитском исламу, интеграцијама са Русијом и Кином, ћирилици, и персијском наслеђу уз пуно секуларизма и мало марама, углавном код млађе популације и код бака на селу.
Suncobran kao kišobran. Vrelina Tadžikistana. Foto: Žikica Milošević
ПАРК И ТВРЂАВА – ЗЕЛЕНИ ГРАД У ОКЕР ОКРУЖЕЊУ
Идемо у предиван зелени парк на обали Сир-Дарје – Боги ба номи К. Худжанди – парк Хуџандија. Прво што се уочава је Колонада великана таџичке историје, а онда улазимо дубље у парк. Јесте у планинама али је врло спарно већ у мају. Страшно, загасито зелено. У центру парка је споменик Камолију Хуџандију, средњовековном персо-таџичком песнику.
Odličan tadžikistanski sladoled. Foto: Žikica Milošević
Наиме, у то доба, као и код Словена, биле су мале разлике у персијским језицима, па су тако фарси и таџички били веома блиски (били су један језик до 1000. године, као и сви словенски језици или сви нордијски). А онда су се у централну Азију доселили туркијски народи и почели су овај део персијских народа звати персијском речју за ТУЂИНА, која гласи “ТАЏИК” (чак је и слично, индоевропски корен), и на крају су Таџици и сами прихватили то име.
Park Боги ба номи К. Худжанди. Foto: Žikica Milošević
И опет, нешто што нам боде очи. У Централној Азији пространства су гола – степе, полупустиње, пустиње, камене планине. Али градови су пуни зеленила и дрвећа, паркова и цвећа. Све супротно од нас који смо исекли сво дрвеће по градовима. Одмах поред парка, обновљена тврђава из доба Пута Свиле, а кажу са је слично изгледала и у Александрово време. У њој је данас Музеј Согдијане. Ахх… Согдијана, Хорасан, Харезам, Бактрија… сва древна имена из прича и стрипова о Александру, коначно уживо.
I nepismen shvata da je ovo korpa za reciklažu plastićnih flaša. Foto: Žikica Milošević
Таџицима је остала невероватно мала територија с обзиром да су били највећа култура и држава средњега века у Средњој Азији. Сви околни језици носе снажан таџички печат, таџичка имена су популарна. Самарканд и Бухара имају 35% и 70% Таџика (или више), у целом Узбекистану непознат број милиона, у Авганистану има 16 милиона Таџика, а у Таџикистану свега 10 милиона становника од којих има доста мањина, нарочито Узбека (преко милион) Памираца.
Sovjetsko nasleđe nas čini bliskima. Foto: Jovana Živanović
Хуџанд носи јасне знаке социјализма и његове архитектуре. Град је совјетски, ћириличан, миран, има сјајан сладолед. Познати су по њему. А како и неће када су га Персијанци измислили. А Таџици и јесу Персијанци, рекосмо већ.
Spomenik Hudžandiju, velikom perso-tadžičkom pesniku. Foto: Slavko Matić
Од првог дана смо били атракција, сви су се јављали на улицама, хтели да се сликају и причају са нама. Веселе таџикистанске ученице у посети Историјском музеју Хуџанда су једва чекале да се сликају са нама.
Stranci su svuda superzabavni. Foto: Slavko Matić
У Музеју нам је кустос објашњавао историју, и знао је све о Србији, и размењивали смо речи које су исте у оба језика. Колико је невероватно доћи оволико далеко и осетити да си међу „браћом“, на неки начин.
Umetnost je bolja od udaranja, kaže Google Translate, a ja se slažem. Foto: Jovana Živanović
Делили смо индоевропске корене, Александрову империју (тамо је све у знаку Александра, а у оближњем Скопљу овог владара не мањка), онда је дошао социјализам и зграде и улице изгледају сасвим слично, као и одевање.
Obnovljena tvrđava, danas muzej. Foto: Jovana Živanović
Да није било Русије и СССР, ово би било као Авганистан. И на крају крајева, Таџици воле своју браћу у Авганистану, али им се не живи у истој држави. Сасвим су задовољни ситуацијом да су дубоко у иницијативи „Појас и пут“. Каже нам таксиста: „Русија и Кина, два велика брата. Ничег се не бојимо!“ и смеје се.
Mauzolej Šeika Muslihiddina i džamija, islamski deo Hudžanda. Foto: Slavko Matić
Centralna džamija, islamski deo Hudžanda. Foto: Slavko Matić
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
