Tekst: Žikica Milošević
Depeche Mode je 80-e proveo u „dualnom raspoloženju“ – u svetu su bili priznati kao kultni dark-elektropop bend, slušali su ih alternativci i „gotičari“ (darkeri kod nas), a cela ta potkultura se u istočnoj Evropi toliko proširila upravo zbog njih da je dobila ime „depešovci“. Nemačka i Skandinavija su plesale u mračnom ritmu koji je odgovarao severnjačkim dušama. U SAD su Britance uvek smatrali takvima – ljudima koji se oblače u crno, imaju mejkap i pevaju elektroniku sa mračnim temama. Depeche Mode je u inostranstvu bio „esencija britanštine“. Koncertni album „101“ iz SAD pokazao je stadionske razmere benda koji je kapitalizovao svoj megauspešni album „Music For The Masses“.
Britanci, nasuprot tome, nikada nisu mislili da je Depeche Mode „britanski“ po zvuku – neke recenzije su govorile „ovo je muzika za depresivnu britansku omladinu… i Nemce“. To je trebala biti uvreda. Muzička štampa ih je smatrala „klinačkim bendom“. Britanci su sebe videli kao gitarske mangupe, kao Oasis kasnije, kao The Stone Roses, The Libertines, The Arctic Monkeys. I Depeche Mode su se osećali da su uspeli svuda… osim kod svoje kuće.
A onda je došla prelomna 1989. godina i snimanje novog albuma. Martin Gore je ovaj put doneo minimalističke demoe, da bi dozvolio drugima u bendu da se „razmašu“ kreativno, da ne bude „doneo sam vam muziku, sad vi to odsvirajute i otpevajte“. Jedna od pesama je bila „Enjoy The Silence“, koja je imala eteričnu atmosferu, bila je nežna balada. Nije izgledala kao hit, već kao „filer“ za album. A onda je Wilder „čuo“ kako bi te reči otpevao kao disko, brzi hit – Neil Tennant iz Pet Shop Boys. Nije mogao da se otme toj misli.
Otišao je kod Gorea i rekao „hajde da ubrzamo pesmu i stavimo disko bubanj i lagane gitare kao New Order preko toga“. Gore je bio besan – „ova pesma govori o miru, da su čak i reči suvišne, a ne da od nje pravimo bučni disko-singl!“. Međutim, Wilderova verzija je toliko oduševila ostale da se na kraju i Gore „slomio“. Pesma je snimljena.
Izašla je 5. februara 1990, pre skoro tačno 45 godina – i postala jedan od najvećih hitova svih vremena, ne samo Depeche Mode. Album „Violator“ će postati inspiracija za mnoge bendove koji nemaju puno veze sa njihovim stilom. Svet muzike će se promeniti. Spot Antona Corbijna u kome Dave Gahan, obučen kao kralj, hoda divljinom sa stolicom na rasklapanje da „uživa u tišini“ vrteo se danonoćno na MTV. Svet je bio zaražen Depeche Modeom. Britanija je morala priznati da je Depeche Mode njihov najbolji izvozni proizvod.
Ušli smo sa najlepšom pesmom u najgoru deceniju skorije istorije. Od tada, 45 godina „buke“ i halabuke oko nas, tera nas da se još više zaljubimo u pesmu koja slavi – mir i tišinu, zavodničkim i hipnotičkim ritmom. 14 godina kasnije, Mike Shinoda iz Linkin Parka je remiksovao pesmu dodavši joj distorzirane gitare iz svog sopstvenog benda, nekada u sinkopi, nekada kao pojačavač prethodnih gitara. Rođena je „Enjoy The Silence 04“ – pesma sa animiranim spotom koja mi je dala ideju kako da zvuči ceo moj bend. Svakome sam pokazivao baš verziju iz 2004. i rekao – „želim da to bude elektronika sa jakim gitarama, venčanje oba sveta“.
A „Enjoy The Silence“ je postala pesma koja slavi tišinu iz ples i buku, kao što je slavila i želju sa samoćom povezanu sa željom da se bude nekom blizak. Jeste li nekome nekada rekli: „Dođi da se zagrlimo i da ćutimo?“. Ja jesam, i to je možda i najbolji „performans“ na svetu. Mislim da je Martin Gore baš na to mislio kada je spevao pesmu – jer zaveti su tu da se prekrše, a reči su trivijalne. Duše i tela ne lažu, u tišini. U kojoj treba uživati.
