Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Godina je 1000-ta. Era je nova, naravno. Čitava Evropa predstavlja jedno veliko bojno polje, u ime hrišćanstva, protiv njega; u ime pape, ili protiv njega; u ime kralja varvarina ovog ili onog. Mačevi sevaju na poljima, koja se kasnije pamte po krvi. U Rusiji, Kralj Vladimir (kasnije će biti pamćen kao sveti Vladimir) preobraća narod slovenski u hrišćanstvo, silom. Spaljuju se drveni idoli, drveni kip Peruna pluta Volgom, narod trči pored obale i oplakuje ga. Desetine germanskih država ratuje i proliva krv za grad ili dva. Mračni Srednji Vek, kako ga nazivaju, sada je vrlo mračan. Knjiga jedva da ima malo u manastirima, Aleksandrijska biblioteka davno je spaljena. Pismenih, kulturnih, čistih, pravednih, vrlo je malo, od Irske do Urala. Dva su svetla kulture još jedino ostala u Evropi. Na krajnjem jugoistoku, svetli Romejsko Carstvo, Vizantija, govoreći grčki, prepisuje rimsko pravo i antičke filozofe, živi svoj život kao Drugi Rim, varvarima usprkos. Na krajnjem jugozapadu, Kordovski Kalifat, država kulture i blagostanja, piše i govori svoj, arapski jezik. Carigrad i Kordoba su dva svetionika, te davne godine hiljadite.
Da se vratimo, ipak, malo u sadašnjost. Gde li smo se uputili, ako kažemo da idemo u pohode Kordobi? Andaluziju, o kojoj upravo govorimo, i čiju slavnu prošlost uveliko spominjemo, zapljuskuju dva mora; ili bolje reći, jedno more, Sredozemno, i jedan okean, Atlantski. Sredozemna obala Andaluzije nosi lepo i obećavajuće ime Kosta del Sol, ili Obala Sunca. Ništa manje ne obećava ni atlantska obala, poetično nazvana Kosta de la Lus, ili Obala Svetlosti.
Bilo koju da odaberete, na bilo kojoj da letujete, šanse da se pokajete su male. Obilje vinorodnih krajeva (sa još više sorti vina), hiljade kafea, kilometri plaža, sati i sati sunca… Veseli domaćini i još raspušteniji stranci… Mnogo toga daje nam ovo parče Španije. Ali, kao što smo već jednom rekli, grešan je onaj koji u svom godišnjem odmoru, uz obaveznu popravku tena, boraveći na andaluzijskim plažama mimoiđe istorijske gradove ove zemlje, možda najzanimljivije u celoj, nemaloj Španiji. Danas Vas vodimo u još jedan andaluzijski biser: drevnu Kordobu.
Kordoba (ili Kordova, kako glasi dozvoljeni dublet, oblik koji ćete sresti u mnogim atlasima) se, grubo rečeno, nalazi na sredokraći između dve pomenute obale, nešto dublje uvučena i ušuškana u našem kontinentu. Otprilike će Vam isto vremena trebati da dođete do nje, bilo da ste se prethodni dan sunčali u Marbelji ili ispijali Herez u istoimenom atlantskom letovalištu. Posle nekih dva i po sata vožnje, ukazaće Vam se Kordoba.
Put do nje nije posebno spektakularan, sve vreme se ide preko blago zatalasanih brežuljaka na kojima su beskrajni i geometrijski pravilni zasadi maslina. Još ako budete imali sreće kao mi, i Vaš drugar na putu bude i Sunce, moći ćete uživati u jednom od zasigurno najlepših pejzaža Španije. Moje lično mišljenje je da, iako ovaj krajolik ne spada u dramatičnije koje sam video, sigurno spada u najspokojnija mesta na planeti! Vredi ga videti, stres nestaje kao rukom odnešen pri pogledu na ove maslinjake…
Ulazeći u Kordobu vidi se da su se njegovi savremeni stanovnici, osim prodavanja istorije, opredelili i za kreativne zanate. Svuda su male fabrike sa natpisima muebles, muebles… Mebl, što bi se reklo. Kasnije shvatamo da je Kordoba danas jedan od centara industrije nameštaja, kako modernog, tako i “antiknog”. Ako prilikom iskrcavanja iz autobusa očekujete odmah udar istorije, dobićete udar iznenađenja: Avenija Amerika je jedan od najmodernijih parkova u Španiji. Železnička stanica je takođe sjajna. Radoznalost pobuđuje i voz AVE (Alta Velocidad Española, ili u slobodnom prevodu, Brze pruge Španije), voz koji Sevilju i Madrid povezuje sa dva i po sata, po francuskoj tehnologiji. Kordoba mu je usputna stanica. Ali, niko ne dolazi ovde da bi se divio sadašnjosti. Vratimo film ponovo malo unazad, koračajući kroz novi deo grada i idući polako ka starom, zanimljivijem.
Država Zapadnih Gota se junački držala cele dve godine u bitkama protiv Arapa, koji su iz današnjeg Maroka provalili kroz Gibraltarska vrata. Već 713. godine sve je bilo gotovo. Saraceni su jurnuli sve do Pariza. Evropa i hrišćanski svet Zapada shvata opasnost i 752. godine, kod Poatjea, dešava se nešto što bismo mogli nazvati “francuskom Kosovskom bitkom”. Karlo Martel, franački kralj, uspeva da ih zaustavi da ne osvoje Francusku, ali samo toliko. Iberija ostaje mavarska, još celih osam vekova! Prestonica njihove evropske provincije postaje Kordoba. Arapski svet je poletan, jedinstven.
No, ne zadugo. Dinastičke spletke i sukobi obaraju dinastiju Omejada, čiji jedini preživeli muški potomak beži u Kordobu, 755. godine, i otcepljuje Kordovski Kalifat od ostatka Arabije. Ova klica nejedinstva širiće se kao neizlečiva bolest arapskim svetom do dan danas. Zavađeni emiri, šeici, kraljevi… Ni Lorens od Arabije nije izdržao ovo gloženje. Pošto ih je 1918. oslobodio od Turaka, dao je otkaz i otišao u Englesku. I, naravno, u legendu. Elem, bilo kako bilo, prva nezavisna država Mavara kreće u susret slavi. Otvaraju se univerziteti, u Granadi, Kordobi, Sevilji, Malagi. Na njima studiraju mnogi hrišćani, koje tada nazivaju Mozarapi (Mozárabes). Verska tolerancija je velika. Grade se javna kupatila, prepisuju knjige, Kalifat postaje oaza znanja, udobnog života, bogatstva, jednom savremenom rečju, standarda. Arapi su zainteresovani za knjige, posebno za filozofiju, toliko da se u prvi mir posle sukoba Vizantije i Arabije unosi član da su Vizantinci dužni da daju na prepis i prevod dela antičkih filozofa! Ptolomej, Sokrat, Aristotel, Arhimed, Euklid,…bivaju prevedeni u Bagdadu i distribuirani širom islamskog sveta. Zapad će morati sačekati Pad Vizantije, i reke grčkih izbeglica da dobije svoje prevode, nekih 800 godina kasnije…
Egipatska astronomija, asirska matematika, grčka filozofija, persijska hemija…izučavaju se, unapređuju. Arapi preuzimaju jednostavne indijske brojke (zvaćemo ih dok je sveta i veka arapskim) i poklanjaju ih Evropi. Uvode pojam nule u aritmetiku, bez koga rimska matematika nije mogla ni makac, uvodi se eksperiment u hemiju i fiziku, a seciranje u medicinu. Više no bilo koja druga religija, osim Aleksandrovog helenizma, islam postavlja temelje savremene nauke. Kažu da su stanovnici Kordobe toliko voleli čistoću da su radije za poslednje pare kupovali sapun i išli u hamame, nego komad hleba… Kordoba, po nekih podacima kojima se Kordovljani izuzeto diče, ima ceo milion (!) žitelja i predstavlja najveći grad na svetu toga doba, veći i od Konstantinopolja! Eto dobre priče sa kojoj ulazimo, znatiželjni, u srce starog grada.
Stari grad je najveća turistička atrakcija, razume se. Ali, prvo moramo preći reku Gvadalkivir, pešice, preko Rimskog mosta, toliko starog da je za ne poverovati kako dobro služi. Još je Julije Cezar, u 1. veku n.e. dao nalog da ga izgrade. Za divljenje je svest svih osvajača koji su ga, uprkos strateškoj važnosti, ostavili neokrnjenog. Gvadalkivir je nekada bio plovan sve do mora. Na žalost, postepena dezertifikacija Španije, njeno isušivanje i “opustinjavanje” učinilo je da je slavni Gvadalkivir, majka Andaluzije, toliko uzan da teče sredinom svog negdašnjeg korita, ostavljajući krave u daljini da pasu na njegovom koritu, a slavne i još dobrodržeće drvene arapske mlinove-vodenice na cedilu.
Severna obala reke, sa svojim impresivnim mavarskim kvartovima, započinje Vratima Mosta (Puerta del Puente) i stubom na čijem se vrhu nalazi barokno-renesansna skulptura Pobede Svetog Rafaila (Triunfo de San Rafael).
No, ovaj hrišćanski deo je otprilike sve hrišćansko ovde.
Od te stope praktično počinju zidine jedne od najinteresantnijih građevina sveta, kontroverznog imena: Džamija-Katedrala (Mezquita-Catedral)!
Neskromnih proporcija, ali ipak graciozna, ova džamija je, pre svog pretvaranja u katedralu, bila najveća džamija na svetu- njen ravni krov pokriva tačno 8 ari podnog prostora (!!?), a ovoliku grdosiju od krova pridržava ono što se obično naziva “šumom” od oko 850 potpornih stubova!
Iako se tačan broj ovih stubova ne zna, svi oni pridržavaju dvostruke mavarske crveno-bele lukove u obliku potkovice, sa naizmeničnim crvenim ciglama i belim kamenom. Stubovi su napravljeni od najrazličitijih materijala, uključujući granit, mermer, krečnjak, pa čak i drvo.
Skupljani su po đubrištima raznih civilizacija Mediterana, dovlačeni i kradeni iz porušenih paganskih hramova i crkava, da bi se ovde uklopili u neverovatno i šaroliko arhitektonsko jedinstvo…. Pažljiviji promatrači uočiće da ne postoje dva potpuno jednaka! Mihrab, najsvetije mesto džamije, nešto dalje, svetluca usred senki…
Zlatni i sjajni mozaici, mermerni stubovi i lukovi…neko je rekao da ga to podseća da hrpu dragulja razbacanih po crnom baršunu… Izuzetna misao, za izuzetan prizor. Lepota ovog mesta dovoljna je da zaseni grešku arhitekte koji je pogrešno sračunao pravac Meke- naime, mihrab ovde gleda na jug umesto na istok… Ne mari, ako niste fanatik. No, priča se komplikuje: u ranom 16. veku, grupa agilnih biskupa je dobila pismenu dozvolu, da posle Rekonkviste “asimilira” džamiju i od nje napravi katedralu.
Kralj Karlos V, koji nikada do tada nije video Džamiju, složio se, “na slepo”. Gorko će se pokajati, docnije. Gotički i barokni dodaci su dekoracija koja je inače impresivna po lepoti, ali ovde je sve to kao “prilepljeno” na monumentalnu jednostavnost Džamije: mermerni sveci, alabaster, raspeća, statue… Kada se Karlos V glavom i bradom pojavio da vidi građevinu čiju je rekonstrukciju lično odobrio, razbesneo se. “To što ste vi napravili ovde, može se naći na mnogim mestima; ali to što ste uništili, ne može se više nigde na svetu naći!”-rekao je. No, srećom po pokolenja, pa biskupi i nisu bili suviše revnosni u svom prilagođavanju Džamije hrišćanskim kanonima.
Mnogo toga je preostalo, a sa ovim dodacima, i svojim neobičnim imenom, Džamija-Katedrala je obezbedila svoje podjednako neobično mesto u istoriji. Izlazeći iz nje, vraćamo se u Dvorište Narandži (Patio de los Naranjos), mali park spokojstva pun narandžinih stabala, u kome su kalifi običavali da se bosonogi prošetaju i duhovno smire pred ulazak u bogomolju. Iz dvorišta je najlepši pogled na Toranj Minareta (Torre del Alminar)- još jednu semantičku vratolomiju, zvonik katedrale koji je, pogađate, prvobitno bio minaret džamije. Ništa neobično za ovo mesto, puno kontradiktornosti. Toranj je zbog svog preureženja dobio koji metar na visini, ali pažljivije pogledajte-videćete do koje je to visine on minaret u mavarskom stilu, a odakle počinje zvonik.
Jedan koristan savet: posetite Džamiju-Katedralu nedeljom: tada je ulaz besplatan. Ona je toliko ogromna, da bez obzira na masu sveta koja besplatnim danima u nju nagrne, u njoj nikada nema gužve. U suprotnom, džep će Vam biti olakšan za nekih 6 eura. Još jedan savet: Turistička organizacija Španije je jedna od najorganizovanijih na svetu, i na svojim štandovima, kojih ima svugde, deli besplatne mape gradova, sa ucrtanim znamenitostima. Stoga, ne mučite se. Pribavite svoju i odahnite.
Izašavši ponovo na čistinu, tj. prošavši kroz prelepa Vrata Pedron (Puerta del Pedrón) na Ulicu Torihos, možete posetiti ljupki Arheološki muzej u kome se nalaze relikvije koje su nađene na mestu Katedrale pre nego je postala Džamija, dok je bila jedna lepa Vizigotska crkva. Ahh.. sve ide u krug…
No, čovek ne može da se ne zapita, gde su sada svi ti Mavri, koji je to narod, kud su se deli, kada su već toliku slavu imali i umešnost iskazali? Odgovor je prost: Maroko i Mauritanija su dve zemlje koje u nazivu nose mavarsko ime. Izbegli su tamo, ili su bili pokršteni u Španiji. Jednostavno. Ali, nisu zaboravljeni ni danas.
Upravo smo nešto reklo o suživotu dve izukrštane španske srednjovekovne religije. Ali- za Španiju, a posebno za Kordobu, to nije sve! čim ste zakoračili van zidina monumentalne Džamije-Katedrale, ušli ste u stari jevrejski kvart zvani Huderija (Judería). U ovim belo bojenim kućicama živela je velika jevrejska populacija u vreme viševekovne vlasti Mavara. A onda, 1492. godine, došla je zloglasna Ekspulzija, Proterivanje. Svako ko nije bio katolik, morao je to smesta postati. Ko to nije želeo, mogao je odmah da se pakuje i seli u Maroko. Ko se, pak, samo pretvarao da je hrišćanin, a tajno je štovao Kuran ili Talmud, imao je bliski i brzi susret sa Inkvizicijom. A sa njom- zna se: prvo u podrum, na par pitanja, a onda na trg, na lomaču. Mnogi su prihvatili novu veru. Muslimani koji su se pokatoličili nazivani su Morisko, a oni koji su još neko vreme tolerisani, Mudehar (mudéjar =”onaj kome su dali da ostane”). Mnogi, pak, nisu. Španski Jevreji su se raštrkali diljem muslimaskog sveta, gde su im uslovi razvitka i tolerancija bili (ipak, paradoksalno) bolji. Sa najezdom Turaka, doći će i u naše krajeve. Nazivaće sebe Sefardima, govoriće srednjevekovni španski koji će sami zvati ladino (latinski), i doneće nam reči kao patišpanj (pan de España, španski hleb) ili keva (majka, naravno). Doneće nam i neke naše, kasnije slavne, sugrađane: Oskara Daviča, Palavestru, Predraga Ejdusa…
Tu negde, među tim belim zidinama, nalazi se i mali Trg Tiberijades, sa statuom poznatog jevrejskog filozofa, pravnika, fizičara i teologa Mojsija Majmonidesa, koji se rodio, radio, živeo i umro ovde, u Kordobi, poštovan od svih. Znajući za gorke antipatije među pripadnicima tri monoteitičke religije danas, a posebno na Bliskom Istoku, izgleda nam neverovatno da je u bespućima 12. veka postojala takva vrsta tolerancije. Nije daleko i jedna od tri jedine neporušene sinagoge u Španiji, napuštena vekovima. No, Huderija danas ima status kultnog mesta Kordobe. Stotine malih prodavnica suvenira, restorana, kafea, hostela čini ovaj kraj uskih uličica vanredno živahnim.
Turisti, poglavito gosti sa Severa, Nemci, Britanci i Skandinavci žele svoj komad ukusa Andaluzije: probaju specijalitete u restorančićima, nezaobilazne tapase (raznorazna jela sa hladnim prelivima i grickalice). No, možda bi najbolje bilo preporučiti jedan kordovski endemski specijalitet: supu salmoreho; kordovskog “rođaka” slavnog andaluzijskog gaspača, gustu i hladnu paradajz-čorbu sa komadima šunke i jaja. Ako niste eksperimentator-ništa zato. Sendviči (bokadiljosi) su tu, napravite sebi jedan. Ali, sedite ovde, bar na kratko.
Koncentracija hostela, vrlo šarmantnih i lepo dekorisanih, gde se može noćiti za vrlo male pare (od oko 7, pa do 12-13 eura) je enormna, te se ne bojte i zanoćiti. Turista ima mnogo, ali je upadljivo da je najviše onih do 35 i onih preko 60 godina. Srednje generacije nekako manjka… Valjda su kod kuće, stiču…
Huderija je i domaćin čuvenog Festivala Dvorišta (Festival de los Patios). Stoga je, možda, najlepše doba za posetu Kordobi u maju, kada se festival i održava. Tada, stanovnici Huderije otvaraju svoja unutrašnja dvorišta, kite ih raznoraznim cvećem u saksijama i kače po belim zidovima ukrašenim svetloplavim asulehos (azulejos) pločicama. Vi ste pozvani da uđete u svako od njih, ali se od Vas očekuje da se otvoreno divite aranžmanima i kreacijama maštovitih domaćica, smešite im se, i čak diskretno spustite metalni novčić u za to posebno postavljene pletene košarice.
Još malo znamentitosti: dva bloka od Huderije, na obali Gvadalkivira, nalazi se impresivni Dvorac Hrišćanskih Kraljeva (Alcázar), mešavina čudesnih vodoskoka, mozaika i zelenila, u najboljoj tradiciji islamskog poimanja vrtlarstva. Nećete se pokajati da za ulaz među ove zidine date 3 eura. Nemojte propustiti. A još malo dalje- Servantesova kuća. Na Trgu Potro, narandžastorumena kuća sa asulehos tablom i fontanom ispred… Pored kuće reka protiče. Tu je, dakle, iz Migelove mašte izašao tragikomični junak Don Kihot od Manče, koji će odavde, zajedno sa vernim Sančom, otići pravo u istoriju, kao junak zvanično najboljeg romana svih vremena; otići pravo u baštinu svakog od nas.
Vreme je da se polako vraćamo kući. Preko mosta, pa u Novi grad. Ali, prvo, još jedan simbol grada- kula stražara, na severnoj obali reke. Arapska Kula Kalaora (Torre de la Calahorra), donedavno prazna, a odnedavno Dom-Muzej Zadužbine Rožea Gorija (Roger Gaurry), islamiziranog Francuza. Tajna ovog čudnog uvoda je u sledećem: savremeni francuski filozofi, tzv. neomoralisti, imaju zanimljiv običaj da se svrstavaju uz neku od strana u ratu ili sukobu, kao dobrovoljni branitelji. Tako su Srbi imali svog Danijela Šifera, Hrvati Gliksmana i Bernara Anri-Levija, a Arapi i muslimani uopšte- Gorija. No, Gori je otišao i korak dalje- u antisemitizam. Poznat je po svojim šokantnim izjavama da su Jevreji preuveličali i izmislili holokaust u II svetskom ratu, kao i sve ostale progone… Ne znam šta bi onih 6 miliona reklo na sve to, ali ako pogledate muzej, videćete da je odlično urađen, iznenađujuće dobro za čoveka sa ovakvim nazorima. Sa sve maketama, voštanim figurama, slušalicama na više jezika koje menjaju priču kako Vi promenite prostoriju…. Sjajan muzej, posveta toleranciji triju vera u Islamskom Kalifatu Kordobi! Ulaz je nekih 3 eura. Kula nas podseća da je ovde živeo i radio jedan od najvećih islamskih mislilaca, lekara, pravnika i filozofa-aristotelovca: Averoes. Savremenici su za njega govorili: ”Aristotel je objasnio prirodu, a Averoes Aristotela”. No, kako nije ni uputno, a ni ugodno biti prorok u svom selu, što su prethodnih stoleća obilato pokazali na ličnom primeru i Sokrat, i Hrist i Muhamed), i Averoesu je slava i pamet u Kordobi došla glave. Bio je proteran u Maroko, gde je i umro. Sva njegova dela u Kordobi su spaljena.
Vraćajući se polako prema stanici, zaključujete samo jedno- Kordoba je sve, samo ne mrtav, istorijski grad. Neoklasicističke, renesansne, barokne fasade, novi trgovi kojima dominiraju kraljevi na konjima, mnogobrojni kafei, prodavnice, restorani, odaju utisak modernog evropskog, progresivnog grada svesnog svoje prošlosti, ali zagledanog u budućnost. Nemojte odoleti iskušenju da, na Trgu Tendiljas (Plaza Tendillas), popijete piće u zalazak sunca, kada sve fasade dobijaju onu rumenu toplinu kojom se dan oprašta. Uživajte, razmišljajući o tome, kako je ovde nekad živeo jedan narod koji je poštovao sve vere, u vremenu kada su stanovnici grada za poslednji novac kupovali sapun, a ne komad hleba. Uživa, sa setom. Ako ste dočekali zalazak sunca u Kordobi, zaslužili ste. I pitajte se ko je ovde divljak.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa Travel Magazine #29, izdanje Duke & Peterson, 2002. godine. Sva prava zadržana.
Napomena: korištene su drugačije fotografije od fotografija koje se nalaze na ovom sajtu.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
