Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Vasilis Vasaitis
Andaluzija, najjužnija i najneevropskija pokrajina Španije, za nas predstavlja niz asocijacija tipa: korida, flamenko, gitare, mavarske građevine, maslinjaci… Za ljude sa severa Evrope, Andaluzija je, pak, gotovo isključivo Kosta del Sol (Costa del Sol), ili u prevodu Sunčana Obala, sa gomilama preplanulih (ili, na žalost, češće, izgorelih) turista iz Britanije, Skandinavije, Nemačke, pabovima i noćnom zabavom. Po običaju, sve priče koje se o nekom mestu ispredaju su, uglavnom, delimično tačne. Andaluzija je sve to. Ali, i mnogo više.
Ali, nije Andaluzija privlačna samo zbog svog »južnjaštva«. Reći to, bio bi greh. Andaluzija je jedan od arhitektonski i istorijski najlepših i najinteresantnijih delova Evrope. I, dakako, Španije. Na samo stotinak kilometara od hotela u Marbelji nalaze se predivni istorijski gradovi koji su nezaobilazni deo svetske kulturne baštine: Granada, Kordoba, Malaga, Sevilja. I većina turista koji dođu na letovanje na andaluzijsku obalu ih obavezno posete. U ovom broju ćemo opisati možda najlepši biser: Granadu.
I zato, posle par dana kada ćete svom društvu govoriti »¡Vamos a la playa!«, nije loše da predložite i »¡Vamos a Granada!«. Idemo, onda, u Granadu!
Posle propasti Rimskog Carstva i ranosrednjevekovnih država Germana (Vizigota, Alana, Sveva, Vandala) rasutih svuda po Iberijskom poluostrvu, na evopski kontinent stižu prvi islmaski osvajači, Arapi ili Saraceni, kako su ih tad zvali. Oni na teritoriji nekadašnje Države Vizigota osnivaju svoj Kalifat Al-Andaluz, sa prestonicama u Kordobi i Granadi. Širi se uticaj ove, za srednjevekovne evropske pojmove, vrlo napredne civilizacije- grade se palate, putevi, šire se znanja iz medicine, filozofije…
No, svaka slava ima i svoj kraj, te tako i mavarska, to jest arapska. Hrišćanski kraljevi Španije i Portugalije jačaju i otkidaju deo po deo mavarske teritorije. Do kraja 15. veka samo je jedna muslimanska pega na telu hrišćanske Iberije: Kalifat Granada. Ovaj grad je bio poslednji mavarski grad koji su Španci osvojili, i kao takav, čuva najviše mavarskih karakteristika, u etničkom sastavu stanovništva, kuhinji, običajima, muzici, arhitekturi…
Svakako je nešto što se prvo uoči pri dolasku u Granadu upravo mavarsko arhitektonsko čudo- dvorac Alhambra, izrastao na brdu iznad grada, okružen šumom i parkovima, špansko-mavarski ekvivalent atinskom Akropolju.
Građena od crvenog, ili još boje reći, rumenog kamena, od koga su sačinjene i stene, i andaluzijska obala, i pesak na plažama; sve, pa čak i školjke koje možete skupljati na obali; Alhambra stoji vekovima u podnožju Sijera Nevade (Snežne planine), koja je dovoljno visoka da se na njoj zadrži sneg tokom većeg dela godine.
Impresivan je prizor penjanja prema Alhambri, sa ovom moćnom planinom u pozadini, ali ga ipak starijim posetiocima ne preporučujemo- isuviše je naporan i strm put do vrha.
Stoga su agilni španski turistički radnici obezbedili veliki broj kombi-buseva koji dojure do vrha za koji minut. Ali, ako budete koristili taksi, nećete moći uživati u polaganom koračanju pored radnjica načičkanih u uskim uličicama koje vode do vrha, u kojima možete kupite mnogobrojne suvenire: majice sa natpisima »Granada« ili »La Alhambra«, fontom (ili tipom slova, šriftom, ako više volite) koji imitira arapsko pismo, istovetne tanjire sa ornamentima, razglednice, keramiku svakojakih oblika i boja, kafiće u kojima možete popiti dobar espreso sa pogledom na Alhambru…
No, cene su, kako se bližite vrhu., sve neskromnije i neskromnije, prvi vrhu dostižu već takav nivo koji ne bih preporučio. Ako kupujete, kupujte u samom podnožju.
Alhambra predstavlja vrlo kompleksan skup palata, kraljevskih rezidencija, dvorišta, drvoreda palmi, zasada limunovih i narandžinih stabala, koji su međusobno povezani na takav način da u vama bude čudni mir, sve u skladu sa islamskim doživljajem spokojstva i lepote koja sjedinjuje ovozemaljsko i obogotvoreno, religiozno.
Ona je najviši domet arapske umetnosti u Evropi, i kao takva je nezaobilazna destinacija čak i za one koji nisu planirali ništa više od sunčanja i ispijanja sangrije. Posle »rekonkviste«, tj. ponovnog zauzimanja Španije od strane Fernanda Katolika i Izabele Katolkinje, najslavnijih vladara u španskoj istoriji, ovaj biser kulture i arhitekture je bio zanemarivan vekovima, i služio je uglavnom kao kamp za Cigane-čergare.
Međutim, u vreme neoromantičarske ere i pomame za starim i vrednim, američki pisac i diplomata Vašington Irving je, posle kratke i inspirativne posete ostavio čovečanstvu u amanet slavne Priče iz Alhambre, čija je popularnost u tadašnjim intelektualnim krugovima bila enormna i naterala španske vlasti da izvrše rekonstrukciju Alhambre, 1828.
Iako je mnogo toga nepovratno izgubljeno, onom što je ostalo vraćen je stari sjaj, ali se ipak javlja izvesna žal u svakome od nas, pri samoj pomisli kako je veličanstveno to tek tada izgledalo… Alhambru poseti blizu 2 miliona ljudi svake godine, tako da je prilično teško uživati u miru u njenim lepotama, kako su to zamislili kalifi, i kako je to njima obilato polazilo za rukom. Iako je krcata u svako doba dana i godine, vredi kupiti kartu, koja je oko 5 evra danju (10 noću) i krenuti u obilazak. Kako je broj turista koji se mogu naći unutar palate u svakom trenutku ograničen, posetioci se puštaju u nju po grupama.
Prva ulica (da, ulica! Alhambra je bila i mesto za stanovanje, gradu u gradu, donedavno) je Calle Real, Kraljevska ulica, u kojoj se nalazi hrišćanski dodatak Alhambri, nedovršena palata Karlosa V, i Lorkina kuća, u kojoj je živeo i stvarao. Jednog jutra, frankisti su Federika Garsiju izveli iz kuće, nagog pustili u polje pored Granade i streljali s leđa, te se najslavnijem Granađaninu ni grob ne zna. Kraljevskom ulicom se šetamo kroz i pored nekoliko kapija i vrtova sa bazenima i mavarskim lukovima, koji odišu mirom.
Kažu da su Mavri smatrali da je žubor vode, koja utiče i ističe iz raznih bazena, fontana i vodoskoka jedna vrsta muzike za sebe, koja podstiče spokojstvo, bolje razumevanje sveta oko sebe i života, i razmišljanje… U pravu su. Idealan lek za stres, kog, izgleda, u to vreme nije ni bilo. Većinu arapskih palata je podigla dinastija Nasrida, između 1335. i 1410. godine, u poslednje, i zlatno doba na zalasku moći Mavara u Evropi, obogativši ih gipsanim ornamentima svud po zidovima.
Ornamenti nisu samo puke šare; to su stihovi iz Kurana, pisani krasnopisom, isprepletani posvuda, čak i po plafonima, i premazani zlatnom bojom. Naravno, najčešći slogan je, kako objašnjavaju vodiči, »Alah je veliki, Muhamed je njegov prorok«, što nije iznenađenje. Ovo je razumljivo, jer, posle nekoliko decenija liberalizma, Islam prestaje da dopušta izobražavanje ljudskih likova. Ali, životinje su podobne.
Posebno lav, simbol snage i moći. 12 stilizovanih lavova u krugu, koji pridržavaju jednu fontanu sa bazenom su nesumnjivo glavni ukras Dvorišta Lavova (Patio de los Leones). Ovo dvorište je jedno od dva najznamenitija mesta Alhambre, a okružuje ga impresivna kolonada od 124 mermerna stuba u mavarskom stilu, a priča se da je namera arhitekte bila da ovi stubovi, sa svojom prelepom i prebogatom orijentalnom dekoracijom podsete na palme iz oaza afričke pradomovine…
Najfotografisanije mesto Alhambre je Dvorište Mirti (Patio de Comares), sa bazenom iz koga voda konstantno utiče na jednom, a ističe na drugom kraju. Lukovi vode do raznih vrata, raznih ulaza i izlaza u pojedine sale, sobe, prostorije za molitvu, bivše džamije… pravi lavirint za vrtoglavicu. U svakom trenutku se iznad glava može videti neka od rumenih kula koje iz daljine podsećaju na to mistično doba, kada su arhitekti stvarali lepotu, a žubor vode bio muzika…. Sjajno.
U produžetku Alhambre se nalaze zidine starog utvrđenog grada, Alkasabe (u prevodu, »tvrđave«. P.S. Da li vam reč »kasaba« zvuči iole poznato? Eto porekla.), u kome su, do kraja 15. veka, živeli obični stanovnici grada, njih 40.000.
Ako iskažete malo dobre volje i uložite malo napora, eto vas na strani Alkasabe sa koje se pruža predivan pogled na krajolik. Udahnite punim plućima, udahnite Granadu očima. Biće vam jasno zašto je Lorka pisao baš onakve stihove, baš na ovom mestu. Sve se sada uklapa.
Sa suprotne strane Alhambre, sa predivnim pogledom na nju (možda i najlepšim), nalaze se Rajski Vrtovi, kako su ih Arapi nazvali, ili Heneralife (Generalife), kako su izgovarali. Ovde nema palata, sala, džamija, ali je ovo definitivno mesto najvećeg opuštanja, gde je veština gradnje vrtova i vodoskoka dostigla vrhunac. Ako ovde ne shvatite suštinu islamskog poimanja mira i tišine, nigde nećete. Patio de la Acequia je nezaobilazan.
Sve je ovo bio jedan, manje više, jedinstven kompleks, ali šta je izvan toga? Živi li grad Granada, ili je to grad prošlosti? Živi, i te kako! Spuštajući se niz obronke brega na kome Alhambra, Heneralife i Alkasaba čine jednu celinu, nabasavate na najpitoreskniji kvart Granade, Albajsin (Albayzín), koji najjasnije objašnjava transformaciju islamske u hrišćansku Granadu. Stanovništvo, nekada Arapi i Jevreji, ustupilo je mesto katoličkim Špancima.
No, nemojte se zavaravati: mnogi od njih su isti oni Mavri i Jevreji, samo pokatoličeni. Vijugave, uzane uličice, kućice obojene u belo sa krovovima od terakote karakterišu ovo naselje prekoputa Alhambre, na samoj obali reke Daro. Možda još jedna dopuna: sa ovog mesta, sa keja, neki tvrde da je pogled na Alhambru najlepši, posebno u zalazak sunca. Proverite. Posetite i uporedite.
Granada, koja u prevodu sa španskog znači nar (koji se nalazi i na grbu grada, zajedno sa Fernandom i Izabelom) je grad lepote i kontrasta. Spuštajući se iz Albajsina, prolazite kroz živu istoriju svakog grada Starog Sveta: arhitekturu.
Renesansa, barok, neoklasicizam, sve je to bok uz bok, tu, dok se spuštate na Novi trg (Plaza Nueva), koji već predstavlja duboko hrišćansku Španiju, punu elana da »preboji« islamske o jevrejske tragove Andaluzije.
Nedaleko odatle, na jednom malom trgu u centru grada, nalazi se spomenik Kristiforu Kolumbu i Kraljici Izabeli Katolkinji. Kolumbo kleči pred kraljicom koju je šarmirao, a ona sposobnom Đenovljaninu daje svoj blagoslov da ode do Indije novim putem.
Indije nije bilo, ali posle ovog blagoslova, asimilirani Kristobal Kolon otplovljava u besmrtnost: čak tri teritorije će biti nazvane po njemu, zauvek; Republika Kolumbija, Britanska Kolumbija (Kanada) i Kolumbijski okrug (SAD). Nije malo za jedan ljudski vek. A da ne govorimo o istoriji, zauvek promenjenoj od tad.
Renesansnih i baroknih spomenika u Granadi ima mnogo: Katedrala i Kraljevska kapija (Capilla Real) svakako zalužuju i pažnju i posetu, ali sve te znamenitosti ostaju nekako u senci arapskih graditelja. Ali, neumorno šetamo dalje.
Granada izaziva čudna, pomešana osećanja. Čas mislite da ste negde u Maroku, čas da ste u srcu postsrednjevokovne Evrope, načas čak da je ovako mogla izgledati Srbija pre Kosovskog boja ili da ovako biva kada neka srednjevekovna sila izraste u modernu zemlju…. Sa uzdahom. Jer Andaluzija baš ima šta da pokaže.
Šetajući ovim gradom bogate istorije i gradom mladih (Granada je jedan od najvećih univerzitetskih centara), srećući mnogobrojne Ciganke koje se nude da vam daju cvet ili gatanjem iz dlana pročitaju sudbinu (moj savet je: ne uzimajte cvetove!
Oni nisu, poklon, već su na prodaju. Kasnije ne možete da ga vratite, i rizikujete mnogobrojne kletve ako ih ne platite! »Darodavke« se neće zadovoljiti ni metalnim novcem, već samo papirnim, pod izgovorom da je metalni novac »proklet« i da nema dušu! Stoga, oprezno!) i Cigane koji bi vam neku tužnu melodiju rado za koju pezetu odsvirali na uvo, udišući ovaj grad svih čulima, ne možete da ne pomislite da je sasvim opravdana ovdašnja hvalisava izreka:
»Quien no ha visto Granada,
no ha visto nada.«
(»Ko nije video Granadu, nije video ništa.«)
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa Travel Magazine #27-28, izdanje Duke & Peterson, 2002. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
