Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Milena Kordić
Najuredniji grad u Brazilu, kažu neki. Najmoderniji grad na svetu, kažu neki režiseri. Najorganizovaniji grad u svim Amerikama, od Severne, preko Centralne, pa do južne. Dobro, možda još uz Sijetl ili neki kanadski. Najevropskiji grad zemlje kafe, zasigurno. Evropa u srcu pampasa, dom gaučosa. To je Kuritiba, grad na jugu Brazila, prestonica države Paraná. Ako si čuo za klub CF “Coritiba”, e, on je odande. A zašto je klub “Koritiba”, a grad “Kuritiba”? Mnogo pitaš. Opusti se.
Simbioze na kraju sveta
Ako kažeš bilo koji od ovih epiteta naglas, biće to dovoljno da zaintrigiraš potencijalnog slušaoca. Veruj, probao sam, tako je. Ako mu pokažeš slike parkova, evropskih kvartova, ultramodernih zgrada i infrastrukture u centru i raznih dabrolikih životinja u veštačkim jezerima, pored ruskih pravoslavnih i ukrajinskih grkokatoličkih crkava, biće to veliko iznenađenje. Ali, to je sve Kuritiba. Jedna od najprosperitetnijih brazilskih metropola, organizovana do tančina. Sa najvišim kvalitetom života u zemlji, Kuritiba zasigurno privlači poglede sveta.
Ona je primer u savremenom svetu kako je moguće napraviti rešenja koja čuvaju tradiciju, ali i poštuju sve elemente modernosti, u urbanizmu, obrazovanju i očuvanju čovekove sredine. O, da. Da ne zaboravim i kulturu. Kuritiba je izabrana da bude prestonica kulture Amerike za 2003. godinu, što je pandan istovetnoj evropskoj inicijativi, a pokrenuta je 1997. godine.
Ali, to je i grad eklektične kulture, da ne kažem, smešane kulture, stvorene na temeljima Gvarani Indijanaca, koji su gotovo potpuno iščezli, ustupajući svoje životne prostore Italijanima, Nemcima, Poljacima, Ukrajincima, Portugalcima, Rusima, Holanđanima, Francuzima, Arapima, Japancima, Jevrejima i Špancima – koji čine 99% ukupnog stanovništva Kuritibe. Prilično “severnjačka” mešavina, što se vidi u fizionomijama prolaznika, plavokosima i bledima, ali odevenima po poslednjoj brazilskoj modi: uzano, tesno, mačo, urbano. Ako sretneš negde neku ribu obučenu kao Džej Lo ili Bijonse Nouls, a pritom je i plava i zove se Marija Žulijana Krakovski, na primer, upitaj je obavezno: “A da nisi ti iz Kuritibe?”. Mislim da je dovoljno rečeno. A biće i dobar start. Za ostale podatke se vadi na ovaj tekst.
Elem, poći ću od korena, onih istorijskih. Bio je to šumovit region, dapače, region sa ogromnim i gustim šumama. Vladale su araukarije, drvo bora koje ima zanimljiv običaj da nema grane sve do vrha, a onda se račva nalik na jevrejski svećnjak, menoru. Gvarani, ili zvanično, Tupi-Gvarani, koji su nastanjivali region, zvali su ovo endemično drvce “kurii tiba”, što će reći “borić”.
No, nisu baš ni Gvarani bili prvi ljudi u ovom regionu – pre 2000 godina prvi su ovde bravili “keramičari” iz naroda Itararé, tako nazvani zbog velikog broja keramičkih ostataka nađenih u okolini. Za Indiose, koji su u ostatku Brazila preferirali tange i hodali unaokolo s kopljem u rukama i pertlom u dupetu, ovo nije bila baš prijatna klima: hladan vetar i povremeni sneg kvarili su ugođaj, ali, ovi su se nekako navikli. Već do dolaska Portugalaca, slika se menja, tako da je Kuritibanska visoravan naseljena narodima čudnog imena Že i tek nešto manje čudnog imena Tupí-Gvaraní (obratiti pažnju na akcente na poslednjem slogu, kao u francuskom!).
Tokom prvih decenija XVI veka, konkvistadori su pokušali da osvoje Indiose, zbog dveju jednostavnih stvari: dragog kamenja (voleli su da se obogate), i robova (mrzelo ih je da sami rade). U tom smislu je Kuritibanska visoravan “otkrivena”, na žalost Indiosa, u ekspediciji Pedra Loba, 1531. godine, i to na putu do zemlje Inka. Tražili su zlato, a našli su reku Iguasu, fantastične vodopade i plodnu zemlju. Tu su se i zaustavili, na reci Paraná, granici današnjeg Brazila i Paragvaja, negdašnje španske kolonije. Bila je to trgovačka postaja ka unutrašnjosti sve dok sredinom XIX veka ne dobije status grada, sa nekih 5.200 stanovnika. Tada počinje useljavanje južnoevropskih i istočnoevropskih naseljenika, što će preokrenuti istoriju grada, i načiniti ga najevropejskijim gradom Brazila. Eto, toliko o istoriji.
Savremeni aspekti Kuritibe savršeno su uklopljeni u one nešto “drevnije”, iz XIX veka, i one veoma malobrojne, iz ranijeg perioda. Da sumiram: Kuritiba umnogome podseća na Australiju ili Kanadu, recimo. Ovo poređenje ti navodim isključivo iz razloga što si zasigurno imao priliku da se sretneš sa prizorima gradova ove dve zemlje, koji objedinjuju “tanko” arhitektonsko-kulturno nasleđe, koje se ljubomorno čuva, sa najmodernijim dostignućima tehnike, ali tako da se prelazi gotovo ne primete. Stare zgrade, nove zgrade koje liče na stare, nove zgrade koje liče na nove, sve dišu jednim dahom. E, ako je uvoda dosta, da krenem ja u obilazak grada.
Dolazak
U grad se stiže na Autobusko-železničku stanicu (stvarno se tako zove, Rodoferroviária), jednu od retkih preostalih u Brazilu. Pruge su im uništene, vozovi uglavnom ne saobraćaju, osim teretnih, ali je autobuski saobraćaj izvanredan. Za sve je kriva, koliko znam od “domorodaca”, jedna američka kompanija za proizvodnju automobila koja je potplatila brazilsku vladu tokom ranih 50-ih da demontira i unakazi železnicu stvaranu mukom, da bi se ljudi više vozili kolima i autobusima. Kažu da su posle u priču “uletele” i ostale američke firme koje su se bavile proizvodnjom drumskih vozila, ali i naftne kompanije. Toliko o korupciji lokalaca i “dobrim namerama” američkog kapitala. Rodoferroviária zvuči malo rogobatno, ali je to jedno veoma lepo, mirisno i uređeno mesto. Ustvari, to je jedna od najboljih autobuskih stanica koje sam ikada video na svetu. Kako sam podložan verovanju da stanice odražavaju gradove, moje predrasude prema Kuritibi postaju naglo pozitivne. Inače, Kuritiba se nalazi na 6 sati vožnje od Sao Paula, i na 12 sati od Rija. Do Vodopada Iguasu (Iguaçu) ima još 12. Ovuda vode svi putevi koji idu za najveće vodopade sveta, za Argentinu, za Paragvaj. Ali, upravo zato je dobro navratiti ovamo. Ima šta i da se vidi i da se doživi, ako ostaješ bar 3-4 dana. A ostaćeš.
Centar grada, na klasičan način
Definitivno, najznačajnija žila kucavica grada je Ulica XV novembra 1905. godine (Rua XV de Novembro em 1905), povezana sa ulicom pod nazivom, recimo, “Cvetna” (Rua das Flores). Neobičan način pisanja doslovno sam preneo u srpski, jer se ni u savremenom protugalskom jeziku datumi ne pišu rimskim brojevima. Samo vekovi. Ova ulica je bila prva definisana ulica u Kuritibi i zvala se Caričina ulica (Rua da Imperatriz) sve do obaranja monarhije, kada je naziv promenjen u “revolucionarno-datumski”. Ako me pitaš zašto je taj datum bitan, odgovoriću ti forrestgumpovski: “For some reason…”. Dovoljno?
Na sredini Cvetne ulice (prve zatvorene za saobraćaj u celom Brazilu) ćeš videti jedan crveni tramvaj, parkiran “na suvom”, bez šina, nešto nalik na novosadskog plavog “Trčiku”. To je ostatak nekada intenzivne tramvajske mreže Kuritibe, na kome sada piše “Bondinho das Crianças”, jer je ovo mesto postalo stecište dece. Ulica je živa i prometna, pešačka je zona. Niz kafea, restorani na otvorenom, restorani u zatvorenom. Brazilke ne vole da kuvaju, tako da je emancipacija žena učinila svoje, na jedan čudan način: restorani su prepuni, a žene Brazila jes’ da su robinje lepote, al’ nisu i robinje šminke (koja se topi), ni kuhinje. Žene Brazila, kao što se vidi na svakom koraku, nisu robinje ni garderobe, već savršenih zuba (imperativ je imati savršen osmeh, proteze se nose svuda, a zubari su veoma cenjeni), i robinje tela (estetska hirurgija uvek ima “nove proboje” baš u Brazilu). Doduše, nije to u Parani toliko ekstremno kao u, recimo, Riju, ali je poprilično izraženo. U svakom slučaju, osim lepih ljudi (kad kažem “ljudi”, mislim “žena”), ima u Brazilu još toga da se vidi. A jedna od najupečatljivijih stvari su – murali.
Latinoamerička kultura je i pre dolaska belaca imala tendenciju kao muralima kao načinu izražavanja, ali je tek pojavom sovjetskog monumentalnog slikarstva, 20-ih godina prošlog veka, zaživela naveliko po zidovima latinoameričkih gradova. Kada nisu mogli da naprave svoje revolucije protiv omraženih vlasnika hacijendi, onda su probali slikarstvom, koje svako razume. “Pictura est laicorum literatura”, kaže se još odavno, iliti “Slika je književnost za laike”… Taj moto su prihvatili i latino-muralisti. Često murali, sleva nadesno, prikazuju čitavu istoriju nekog grada ili zemlje. Levo se nalaze prvi događaji, a krajnje desno je uvek najnovija istorija. E, Kuritiba ima svog “zaštitnika” – muralistu koji je toliko popularan da mu daju praktično svaki beli zid da ga oslika. To je Poći (Poty), sa naglaskom na “I”, obavezno. Poty Lazzarotto, kako mu glasi puno ime, dete je italijanskih kolonista, i “zaslužan” je za oslikavanje mnogih javnih površina u gradu.
Podigneš glavu ka bilo kom od njih, i pitaš domaćina za ime tvorca. “Poći”, odgovor je za većinu njih. No, krećući se lagano pored murala, šetajući ulicom, ne možeš da se čudom načudiš šta se dešava sa našom zemljom: ovde su ulice popločane kamenim pločama, svetiljke su kao izvajane, fasade su savršene. Je li ovo Treći svet? Više liči na centar centra Nemačke. Eh. “‘Di je svet, a ‘di smo mi” – čuo sam hiljadu puta od svojih sugrađana, ali mi se to uvek vezivalo za slike Zapada, a doživeo sam nešto neočekivano – sudar sa realnošću, pozitivnom realnošću, baš ovde, na južnoj hemisferi, u srcu pampasa, u zemlji gaučosa, gde se nisam tome nadao. Kada sam se vratio iz Brazila, uglavnom su me prijatelji saletali pitanjima tipa “Kako je tamo? Ima li puno sirotinje?”, aludirajući na neka negativna predubeđenja i oveštale predrasude. Kada sam im rekao da je “Brazil naspram Srbije kao svemirski brod “Enterprise” ili “Spejs-šatl” naspram automobila” (ovo mi je omiljeno poređenje, primećuješ), nisu mi verovali, dok im nisam pokazao slike. Tada su se zamislili. Mislim da su promenili mišljenje. Ja bih voleo da ga promeniš i ti.
Da potkrepim ovu tvrdnju: fasade starih kuća u Kuritibi se ne ruše. Ruše se kuće iza njih. Fasade se pridržavaju, sve dok se ne napravi nova zgrada iza postojeće fasade, a onda se stara fasada “pričvrsti” za novu, hipermodernu zgradu, i “dozida” u istom stilu, taman onoliko koliko je nova zgrada viša od stare. Dakle, istorije se ne odriče, ali se niko ne odriče ni napretka. Samo treba znati uklopiti. A upravo su u tome brazilski arhitekti majstori: postoje svetski slavni smerovi na arhitektonskim fakultetima širom Brazila, koji proučavaju zaštitu starih fasada pred novim arhitektonskim trendovima, i njihovo međusobno prožimanje.
Pločnikom popločanim sitnim kamenjem koje formira geometrijske slike, dolazim do velikog trga na kome se nalazi neoklasicistička zgrada Saveznog Univerziteta Parana (Universidade Federal do Paraná), koji je najstariji univerzitet u Brazilu. Upečatljive su statue nalik na voštane figure Madam Tiso, u prirodnoj veličini, koje prikazuju elemente iz Biblije: tako, razne svece, Isusa, Mariju. Pa, za 20 dana je Božić, a ove lutke, nazvane Presépios, treba svako biće da podsete na Hristov rođendan. Reakcije Evropljana su različite, od komentara da je to “kič”, do ushićenja.
Moje mišljenje je da se o različitim kulturama ne može suditi sopstvenim merilima, već se sve mora razumevati u kontekstu. Stoga, treba shvatiti da su Kuritibanci veliki katolici i vatreni vernici – presépios su za njih nešto sveto i lepo, i takvi su ostali zauvek u mome sećanju. Inače, na razglednici Kuritibe koju sam pazario na trgu, a koja prikazuje Univerzitet, vidi se tanak sloj snega, od 1 cm debljine, i deca koja od te mizerije od snega prave Sneška i grudvaju se. Na pozadini razglednice piše “O dia de Grande Nevada, 1975” (Dan Velikog sneg(opad)a). Objašnjenje je sledeće. 1975. godine je poslednji put pao sneg koji se zabeleo. Fotografi su istrčali na ulice da ga ovekoveče, napravili su razglednice koje se rabe i 30 godina kasnije! Toliko o nostalgiji za snegom – svako je nostalgičan za onim što nema. Tako dolazimo do jedne važne “klimatske istine” – Kuritiba je jedan jedini veliki grad u kome pada sneg u Brazilu, i oni su na to veoma ponosni. U svakom slučaju, trgovi su puni araukarija, tek da ne bih zaboravio ovo endemsko drvce – ponos grada…
U blizini je i Stara gradska kuća (Paço Municipal), građena u secesionističkom stilu, 1905. godine, biser i simbol grada, toliko evropejska da je možeš mirne duše prebaciti bilo gde na Stari kontinent, a nedaleko je još jedan trg – Trg Tiradentes, gde možeš videti neogotičku Katedralu-Baziliku, važan kulturni spomenik grada. Crkva je posvećena Gospi od Svetlosti, krajem XIX veka, a inspiracija je bila Crkva Sé u Barseloni. Grad je bukvalno nastao baš ovde.
Centar istorijskog dela grada je Trg Garibadija (Praça Garibaldi), nekada Largo de Rosário, sa nizom starih kućica i starom baroknom kolonijalnom protugalskom crkvom Rozario (Rosário, iz 1737.), renoviranom (1946.) jednim delom i preostalim azuležosima iz spaljene crkve (1931.). Ovo je pravo mesto za odmor, ponovo sa kombinacijom starog i novog… Tu su Memorijalna fontana (Fonte da Memória, iz 1995.), Palata Garibaldi, neoklasična građevina koja je sedište italijanskog Društva Garibaldi. Ovdašnji Italijani su ludi za Garibaldijem, budući da im je on pomagao sa svojim crvenokošuljašima da se otcepe od Brazila i naprave svoju nezavisnu italijansku državu u Južnoj Americi, ali mu nije uspelo! Skrckale su ih federalne brazilske trupe, i zabranile im upotrebu milozvučnoga im jezika na nekih 100 godina, cirka.
Toliko o demokratiji i ljudskim pravima. Tu su i Sat od cveća (Relógio de Flores), i interesantna “amerikanoidna” Prezbiterijanska crkva sa okruglim, šupljim tornjem… Sada si u srcu istorijski očuvanog dela grada. Izgleda nekako vrlo evropski, osim što kada padne mrak, na nebu nema nijednog poznatog sazvežđa, voda u lavabou se vrti unatraške, u decembru se kuvaš na vrućini i po jezivo jarkoplavoj boji neba i jezivo jarkozelenoj boji trave znaš da nisi u Evropi. Ustvari, po ovih nekoliko karakteristika ti je jasno da si na južnoj hemisferi. Zaboravio sam ti reći: slike iz Južne Amerike, Afrike, jugoistočne Azije i sličnih egzotičnih kolonija nisu retuširane u Photoshopu. Nije ih nabudžio aparat. Takva je realnost ovde, jarka. E, zato je uzbudljiv svaki korak ovde.
Grad parkova i žičane arhitekture
Ako kreneš malo dalje, videćeš da je Kuritiba grad parkova i grad žičanih struktura. Botanička bašta (Jardim Botânico) je apsolutni simbol cele regije – struktura od žice i stakla, nalik na kristalne palate po Evropi, štrči na brežuljku usred zelenog parka. Obližnji Japanski park (Parque do Japão, stvarno k’o da si u Japanu!), ili Park Barikvi (Bariqüi) takođe, predstavljaju simbole kohezije raznih ljudskih civilizacija sa raznim životinjskim vrstama – životinjica nalik na vidru ili dabra, pod imenom kapivara, šunja se vodama parkova, u “kohabitaciji” sa čovekom, koji mu je ovde ostavio dovoljno prostora.
Od žice je i Žičana opera (Ópera de árame), na vodi koja se vidi ispod poda, dok filharmonijski orkestri nastupaju. Preterano! Od žice je i Ulica 24 sata (Rua 24 horas), žicom i staklom natkrivena ulica u centru, u kojoj sve prodavnice i kafići rade onoliko koliko ime ulice nalaže… Ulica je bila sasvim “obična”, i malena, ali kultna, nešto kao ulica Laze Telečkog u N. Sadu (svi koji ste posetili Exit, nadam se da znate o čemu vam pričam), a onda se gradonačelnik opsetio da je natkrili, preimenuje i od nje napravi “fazon”. Pa, uspeo je. Jeste jako dobar fazon. Passeio Público je još jedna zelena površina, na onaj nekako uobičajen, klasičan način na koji to Evropljani znaju i umeju: ulazna kapija u portugalskom kolonijalnom stilu sve ti nagoveštava…
Grad memorijala i mnogih nacija
Dakle, kao što sam rekao, u Kuritibu su u XIX veku došli mnogi narodi iz Evrope, neportugalskih korena. Njima su se pridružili i Japanci (najveći forum za skidanje J-pop muzike se nalazi u Brazilu!), početkom XX veka, ali i mnogobrojni Arapi, neki još davno, a neki posle građanskog rata u Libanu. I, kako običaji čuvanja tradicije u ovom gradu nalažu, svaka nacija je napravila svoje memorijal. Svako ima nešto čime se diči – Jerusalimski izvor predstavlja simbol jevrejstva, Italijanski, ukrajinski, arapski memorijali predstavjaju nam kulture tih zemalja…
Bez želje da budem neobjektivan, najupečatljiviji je Ukrajinski memorijal – sa drvenim drevnoruskim kvazicrkvama i crkvenoslovenskim pojanjem u njima… Iako ove građevine liče na crkve, one su samo replike drevnih zdanja, i služe da mladi ukrajinski imigranti nikada ne zaborave odakle su… Što me podseća na šok koji sam doživeo sedeći u jednom kafeu na nekom bučnom trgu Kuritibe, pijuckajući osveženje… Kao u magnovenju, činilo mi se da vidim poznata, a neočekivana slova… Uzviknuo sam: “Ćirilica! Ja vidim ćirilicu!” – a kada sam malo bolje pogledao, pročitao sam tekst pesme Tarasa Ševčenka, na portugalskom i ukrajinskom jeziku, na postamentu ogromne statue ovog pesnika. I nije ni bilo čudno – trg se i zvao Trg Tarasa Ševčenka, tako da je mnogo toga bilo manje nejasno posle tog, prvog dana boravka u “najplavokosijem gradu Brazila”…
Ultramoderno? Ništa nije toliko moderno da ne može bolje…
I tako, završio bih kako sam i počeo: tehnikom, organizacijom. Svako u Kuritibi, probijajući se širokim bulevarima između raznobojnih solitera popločanih mat-kolor-poločicama, ostane zabezeknut prizorom tubularnih čekaonica – cevi od providnog pleksiglasa koje predstavljaju autobuska stajališta. Autobusi tačno priležu na vrata čekaonica, uvek suva i uvek bezbedna od kriminalaca, budući da se nadgledaju daljinski. Autobusi imaju posebnu traku za vožnju, uvek središnju, da se ne bi “gurali” sa ostalim vozilima. O biciklistima da i ne govorimo… Grad savršeno funkcioniše. Za to je zaslužan nemački Jevrejin, Žaime Verner, nekadašnji gradonačelnik Kuritibe, idejni tvorac svih ovih novosti. Toliko je dobro vladao gradom da su ga izabrali za guvernera cele države Paraná. Očekuju od njega isti rezultat na višem nivou.
Njegovi naslednici ga dobro “kopiraju”, ali za celu državu – to je već ogroman posao. Jedna brazilska država je veličine jedne prosečne evropske, mnogo je posla pred svima njima. No, ulazak u autobus za Vodopade Iguasu pokazuje da je nivo ovog dela Brazila, dela koji sebe smatra “višim” od ostatka, i nikada se ne meša sa Severom, visok. Kuritibanci vole Evropu, ne vole tzv. “Crni Brazil” pesme, igre, karnevala. Oni putuju u Pariz i Rim, nikada u Rio. Oni su kulturni, uredni, organizovani. Oblače se u crno (to Brazilci skoro nikada ne rade), melanholični su, slušaju Radiohead, Depeche Mode, Linkin Park. Ne zanima ih samba i đuskanje. Više su… kao Srbi, Hrvati, Rumuni, ta polu-južna, polu-severna “banda”. Dovoljno vedri da se možeš odlično zezati s njima, dovoljno uozbiljeni i polutužni da mogu i da razmišljaju malo. Nije loša kombinacija.
Šofer obučen kao pilot uzima mikrofon i objašnjava da se ćebad nalaze na svakom sedištu, u najlonu. Kafa, za one koji ne spavaju, je besplatna, u “šaragama”, a tu je i voda i toaleti, savršeno čisti. Nema srpskog “ne radi nam WC, staćemo usput”. Počinje film i gase se svetla. Kuritiba ostaje za nama, idemo ka Vodopadima, ka Argentini. Ostaje iza nas jedan grad koji može samo da ti bude inspiracija. Tolerancijom, kohezijom, suživotom, zabavom. Organizacijom i mirenjem različitosti, daleko od svakog terorizma i isključivosti, kao što i svakoj dobro uređenoj koloniji i pristaje.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u decembru 2007. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
