Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Kažu da Deda Mraz živi negde na krajnjem Severu, u Polarnom krugu Arktika… Grenland, Laponija, Rusija, Belorusija i još neke lokacije “biju surovu bitku” oko toga gde on “živi” i “radi” pre nego što praznici dođu. Ima jedna “Deda Mrazova kuća” skoro u svakoj severnoj zemlji Evrope, a nisam siguran, možda ih i po Aljasci i Kanadi ima isto tako. Ali, kao da je u toj “nezvaničnoj trci” za prioritet po pitanju postojbine Deda Mraza nekako daleko isprednjačila Laponija.
E pa, po Laponcima, Deka živi tačno na mesti gde Severni polarnik preseca autoput. Baš zgodno, kao neki motel, taman da navratiš do Deda Mrazovog Sela na kafu kad te zabole oči za volanom. Na žalost, sveopšta komercijalizacija ubila je i ovog heroja, ali nema veze, ipak sam odlučio da ga posetim. Kod njegove kuće. Dosta je on dolazio kod mene da me dariva kao dobrog dečaka.
Put u Laponiju
Finci imaju zgodan narodni običaj da svakog ko im dođe u goste odvedu na izlet u Laponiju, da im pokažu “najatraktivniju Finsku” izbliza, što nikako nije loše. Zaista je daleki Sever toliko drugačiji od ostatka planete da zavređuje posetu. Ponajviše od Laponije se nalazi u četirima (tako se kaže pravilno!) zemljama Severa: Norveškoj, Švedskoj, Rusiji i Finskoj. Laponija, koju oni nazivaju na svom jeziku Lappi, je zemlja jednog neverovatno folklornog i slikovitog naroda, kojeg je, na žalost, veliki broj klinaca upoznao u pežorativnom smislu: prevodioci “Asteriksa” su tokom 80-ih godina koristili izraz “laponac” za “izlapeo”, pokupivši ga iz lokalnog slenga, i tako ni meni ime ovog naroda nikako još uvek da zazvuči skroz ozbiljno, ali šta da se radi.
To im ništa ne umanjuje “vrednost” – ako si ljubitelj “Gospodara Prstenova”, i istoimene filmske trilogije onda već znaš da je laponski jezik Tolkin koristio za imaginarne jezike koji se govore u ovoj knjizi, ali i za toponime u davnim i dalekim zemljama dešavanja. Naša mala ekspedicija uputila se na četvorodnevni izlet u Laponiju iz centralne Finske, i ako je Finska u svom centralnom i južnom delu nekako i delovala kao uglađena evropska polu-Rusija, polu-Švedska (ovo jako mrze kad im kažeš, ali stvarno tako izgledaju!), već posle nekoliko desetina kilometara u terenskim vozilima postaje jasno da više nemamo nikakve veze sa Evropom. Svuda su zimzelene beskrajne šume, sneg, i jedan autoput koji vodi samo pravo.
Gradova više i nema, a nazivi mesta su sve čudniji, i vidi se da su iz nekog neverovatnog jezika. ako kažem da sam prošao pored mesta koje se zove Ii i prešao istoimenu reku, biće ti jasno o čemu ja to.
Prvu stvarnu atrakciju, tj. znak da “nešto nije u redu”, tj. da ova zemlja u kojoj smo nema baš puno veze sa onim na šta smo navikli da gledamo u životu predstavlja restoran-motel, pored autoputa. Pored njega su parkirane uglavnom ili motorne sanke, ili haskiji upregnuti u sanke… Automobili su drastično ređi nego stotinak kilometara južnije. Domaćini nas uvode u ogroman i čist, mada poluprazan restoran i naručuju gulaš. Ali, ovaj je od irvasa!
Naravno, taktični domaćini nam tu činjenicu saopštavaju negde na sredini ručka, da se neko ne bi unapred predomislio. Nešto kiselije i tvrđe meso, karakteristično za divljač uostalom; ali naš drugar irvas, Deda Mrazov prijatelj, prilično je ukusno biće. Dobrodošli u Laponiju!
Sada već mogu da kažem da imam jedno, pravo pravcijato “severnjačko iskustvo”. U glavnom gradu Finske Laponije, Rovaniemiju, koji je srušen 99% posle nemačkog povlačenja iz Finske (u znak odmazde zbog istupanje Finske na iz Trojnog pakta i prelaska na neutralnu stranu posle Staljinovog ultimatuma, nacisti su zapalili celu severnu Finsku), prividan ukus urbanog; prepoznatljivog: staklo i čelik.
Ali, samo do jedne čudne prirodne pojave; a to je sneg iz vedra neba. Naravno, šok među prisutnim “južnjacima”: sunce sija, nebo je jarkoplavo, a krupne bele pahulje sipaju na nas “iz nigdine”. Zašto, kako je to sve uopšte moguće?
Odgovor je prost, i glasi otprilike ovako: kao što prilikom mraza ostaje inje na granama u našim krajevima, tako se i vazduh na izuzetno niskim temperaturama sublimira iz gasovitog u čvrsto agregatno stanje (7. razred osnovne, fizika). Dakle, toliko je hladno da se vazduh direktno pretvara u snežne pahulje… Hmm, šokantno, zar ne? Meni da. Naravno, domaćini su “mtrvi hladni” sve vreme, i usredsređeni su na pronalađenje jeftinijeg piva u supermarketima.
Brvnare
Kreće se dalje, prema boravištu, na sever od Rovaniemija, u brvnare koje će biti naš dom nekoliko dana. Usput, prelazi se jedna zaleđena “livada” bez šume. Deluje kao obična livada, dok se vozač hladnokrvno ne obazre na smrznuta lica putnika i ne saopšti da upravo prelazimo zamrznutu reku Kemijoki, popreko.
Kada nam je to najavljeno, doduše, pre tri dana, mislio sam da se simpatično i pomalo brutalno šali, u pripitom stanju. Sada, “mrtav trezan”, prelazi preko reke landroverom sa 8 putnika, objašnjavajući da je led debeo od 4 do 10 metara, tako da brige nema…!! No, laknulo mi je kada sam video i saobraćajne znake pobodene u led: “ne preko 30 na sat!”, “prelazite na sopstveni rizik”; ali i kada sam uočio da duž reke (u pravcu njenog toka, a ne popreko!) vodi jedan pravi pravcati “put” sa 4 trake, i to sredinom reke. I na sredini reke su (da bi regulisali ovaj “saobraćaj”!) mnogobrojni saobraćajni znaci koji upozoravaju na preticanje, brzinu vožnje… Setio sam se (opet) Obeliksa, koji, kada mu nešto nije baš najjasnije u ponašanju njegovih okupatora, promrmlja: “Baš su šašavi ovi Rimljani!”.
Nešto kasnije, stižem i u svoju brvnaru, savršeno arhitektonski projektovanu, sa svim najmodernijim aparatima: sa kuhinjom opremljenom frižiderom, šporetom, mašinom za suđe, sudoperama; sa kaminom, toaletima, krevetima, televizorima, računarom sa internet konekcijom, pa čak i nezaobilaznim kompletom (kažu da se nalazi u svakoj brvnari!) Finske Enciklopedije. Slike na zidovima, zavese, protivpožarni alarm… Izgleda kao svaka finska high-tech kuća; osim što je na iznajmljivanje, i što je gustoj šumi u polarnom krugu, bar kilometar daleko od najbliže slične. Iznajmljivanje jedne ovakve brvnare staje oko 200 evra na dan, što, ako imate u vidu da poseduje od 6 do 20 kreveta (zavisno od stupnja komfora koji želite) deluje sasvim prihvatljivo, kada se podeli na više ljudi.
Nije stoga ni čudo što većina Finaca pojuri u Laponiju za vikende i praznike, da bi uživali, ili u samoći, ili u “ledenim žurkama”; a i stranci opsedaju ove krajeve, bežeći u nešto dosada nedoživljeno, a finansijski sasvim prihvatljivo. No, nemoj da si kao Dejvid Bekam i ona njegova žena (uz Paris Hilton verovatno najomraženija i “najiritirajućija” (može li tako da se kaže?) žena na svetu!): temperatura od -30˚C sasvim je uobičajena; pa ako i dođeš ovde, idi i napolje. Novinski izveštaji kažu da Bruklin Bekam nije ni izašao iz hotela, nije mu dala mama (što su i dolazili ovde onda?). Ti itekako izađi. A imaćeš i zašto: u brvnarama najčešće nema kupatila. Umesto kupatila služi, naravno, sauna, i to na sledeći način. Ali prvo… obećaj da se nećeš uplašiti! Sa peškirom na leđima, kao na plažu, spremaš se, oskudno odeven, samo u najnužnije pantalone i majicu, u saunu, koja je 30-ak metara udaljena od brvnare. Naravno, noge su ti bose, gacaš golih stopala u papučama kroz sneg.
U sauni su svi, barem u Finskoj, po bon-tonu, kao od majke rođeni; jedino što je moguće “utanačiti” da se muškarci i žene kupaju “na smenu”. Ali to kao da mnogim “Južnjacima” nije ni u najmanjem interesu, svi bi da gledaju gole i nonšalantne Finkinje. U sauni je i do 90˚C, ali je srećom, mala vlažnost u vazduhu. Voda se stalno dosipa na vrelo kamenje koje se “prži” u peći… Redovno se pije pivo ili bilo koje drugo alkoholno piće (recimo, votka), i pevaju “saunske pesme”, obično posvećene “mrskim Šveđanima”, “milim Finkinjama”, ili pivu. Ali, svakih desetak minuta se izlazi iz saune… direktno na sneg. E, to je već “kupanje”, koliko mogu da primetim. Kolektivno valjanje po snegu i masiranje i “pranje” snegom (sapun i slično je opciono), uz urlike, jedna je od neponovljivih atrakcija Finske, pa i Laponije…
No, ono što mogu da vas uverim je sledeće: iako sam i sâm mislio da će me onako pregrejanog “udariti infarkt” posle izlaska iz vrele saune na -30˚C, to ne da se nije desilo, već ova “rutina” itekako prija! Čovek je posle izlaska iz saune “živa buktinja”, koja zahteva rashlađivanje, pa se, ako ne pod hladan tuš, ili pak u ledenu vodu reke ili jezera; mora rashladiti snegom. Za tili čas se neprirodno povišena temperatura vraća na normalih 36,5˚C, i …idemo dalje! Jovo, nanovo! (Inače, onomad sam gledao Mihalkovljevog “Oblomova”, gde se radi nešto slično, i mislio sam da junaci Gončarova nisu baš stopostotno normalni, ali, prevario sam se…) Sauna, kažu, izbacuje otrove iz organizma putem znojenja, a nagli prelazi jačaju otpornost organizma… Kažu da se, ako se redovno ide u saunu “po finskom modelu”, živi duže… Hajde da poverujem; živi bili pa videli! Umalo da zaboravim: polarna svetlost je jedna od onih stvari koje svi očekuju, kada se približe polovima. Na žalost, ona se javlja u višim sferama, pa je vidljiva jedino kada nije oblačno… A meni je 3 dana bilo oblačno. Više sreće sledeći put.
Finci su, inače, izuzetno ljubazan narod, koji se neprestano osmehuje, i nudi vas raznoraznim specijalitetima: filter kafa i krofne sa šlagom i sirupom od jagode su nezaobilazne u svakom domaćinstvu… Prosto je za ne poverovati koliko je dobra komunikacija moguća i kada ti domaćin priča na svom, ugro-finskom, pokazujući slike kako lovi ribu kroz probušeni otvor na ledu (da, da, a la Čili Vili, sećaš se!), i objašnjava gestikulacijom kako se prave mamci i povlači udica… Ovo je jedan od “specijaliteta” Laponije, uz neizostavnu vožnju haski-saonicama, koju obavezno preporučujem svima, a posebno najmlađima; mada ni motosanke nisu za baciti!
No, posle uživanja u sauni i lokalnom laponskom pivu, zvanom “Lapin kulta” (u prevodu “Laponsko zlato”), moraš krenuti na jedno posebno, mada artificijelno mesto; mesto koje svi znaju, i zbog koga Laponiju u svetu prepoznaju: u već spominjano Deda Mrazovo Selo.
Deda Mrazovo Selo (Joulupukinkylä)
Tokom godine 1979. Finski Parlament je zasedao u Helsinkiju i zaključio je sledeće: 1. Deda Mraz živi na Arktiku, tj, na Severnom polu, 2. “Nema severnije zemlje do Finske” 3. Nema ništa logičnije nego da njegov dom bude negde u Laponiji.
Tom odlukom “ustanovljena” je zvanična rezidencija Deda Mraza, i to baš na mestu gde Polarni krug (na finskom: Napapiiri) seče autoput koji iz Rovaniemija vodi na sever, a kojim smo mi već došli sa juga.
Vrrlo isplativo: na 66 stepeni i 30 minuta severne geografske širine, sa desne strane džade, nalazi se ekspres-sagrađeno Selo Deda Mraza, koji se na finskom zove Joulupuki. Pošto se “selo” na finskom kaže “kylä”, tako je i zvanični naziv ovog “naseljenog mesta” Joulupunkinkylä (ne pokušavaj da izgovoriš bez stučne pomoći).
Doduše, naseljeno je Deda Mrazom, njegovim pomoćnicima, zatim irvasima, trolovima (patuljcima iz germanske mitologije) i zaposlenima u infrastrukturi Sela, ali šta sad, ne mari.
Selo ima i zvaničnu Poštu (poštansku kancelariju) Deda Mraza, i sa ovog mesta se mogu poslati ekskluzivne pošiljke sa markicama Deda Mraza lično, a postoji i specifični obrazac kojim se pokloni od Deda Mraza mogu naručiti.
Snalažljivi Finci su “dohakai” svetskoj pomami za Novom godinom i Božićem, a čitav koncept se višestruko isplatio. Koliko je ideja o pisanju pisama zaživela, svedoči i jedan dogovor: sva pisma koja deca napišu i adrsiraju na Deda Mraza, sa adresom: Severni pol; stižu u Joulupukinkylä, tj. ovde.
U mnoštvu zgrada – brvnara u tradicionalnom nordijskom stilu moguće je kupiti stvarno sve što poželite; a što vas može podsetiti na daleki sever; od malih lutkica-irvasa, belih medvedića, finskih i laponskih zastava, nezaobilaznih (pomalo luckastih, ako se to uopšte za nečiju narodnu nošnju može reći) laponskih kapa “sa rogovima”, raznih suvenira á la Deda Mraz, pa do svih mogućih, stvarno kvalitetnih proizvoda od drveta.
Kažu da Deda Mraz “govori sve jezike”, ali kad sam ga pitao na srpskom nešto, samo se smeškao i mrmljao 🙂
Vredi posetiti i farme irvasa, koji su ovde domaće životinje, koliko i krave kod nas, i služe za mleko, krzno, vuču i meso; naravno. Irvasi su izuzetno pitome životinje, i dopuštaju ti da se približiš do njih samih… ali su prilično neugodni kad ih udariš kolima na autoputu, isto kao i njihove “rođake”, losove, tj. ove simpatične životinje zalutaju na drum i izazivaju teške nesreće.
E, upravo zbog toga postoje i specifični saobraćajni znaci “Irvasi i losovi na putu”… A zanimljiva je i priča o sâmoj srpskoj reči “irvas”. Na finskom je ova reč arhaizam i pozajmica iz laponskog, gde se ova životinja zove “hirvas”, a eto, “zapatila” se u naš jezik “iz prve”. Koristim priliku da domaćim Laponcima skrenemo pažnju da smo i mi njima “prodali” jednu univerzalnu srpsku reč, a to je “vampir”; domaćini se smeškaju sa blagim užasom…
Nisam siguran da u Evropi postoji mnogo bizarnijih mesta za posetu u kojima se osećaš superprijatno, kao što je to Laponija i Finska u celini. Jedino što je neprijatno, to je skupoća (pivo košta i po 6 evra u kafiću), ali, šta sad da se radi. Ovakvo iskustvo vredi platiti, a mnoga druga iskustva, objektivno, ne baš. Bar ne onoliko koliko ih plaćamo.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u septembru 2006. godine. Sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
