Tekst: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević i Vasilis Vasaitis
Ako si te sreće da imaš novca da zapališ za Espanju, i ovi iz njihove ambasade procene da si dovoljno uljudan da možeš da dobiješ njihovu visokocenjenu vizu, možeš da kreneš za Zapadni Mediteran. Malo je skup, ali ništa strašno. Nađi neke Engleskinje da te časte pivom, a ti budi lep i zabavan. Budi malo i ti sponzoruša, šta će da ti pa fali. Tuci žene njihovim oružjem! Ili kuliraj, prosto, pa kud puklo… Slikaj fotoaparatom sve, pa pokazuj drugarima posle, da im zazubice rastu. Ipak je ovo nešto što se ne ponavlja tako često. U našim krajevima. Zasad.
ANDALUZIJA UOPŠTE
Generalno, Andaluzija, najjužnija i najneevropskija pokrajina Španije, za nas predstavlja niz asocijacija tipa: korida, flamenko, gitare, mavarske građevine, maslinjaci… Za ljude sa severa Evrope, Andaluzija je, pak, gotovo isključivo Kosta del Sol (Costa del Sol), ili u prevodu Sunčana Obala, sa gomilama preplanulih (ili, na žalost, češće, jadno izgorelih) turista iz Britanije (setiti se briljantne pesme Marka E. Smitha i The Fall: “British People in Hot Weather”!), Skandinavije, Nemačke, pabovima i noćnom zabavom. Po običaju, sve priče koje se o nekom mestu ispredaju su, uglavnom, delimično tačne. Andaluzija je sve to. Ali, i mnogo više.
Od aprila do oktobra, zavisno od godišnjih odmora, Severnjaci počinju da preplavljuju obale Andaluzije: Marbelja, pre svih, ali i Fuenhirola, Toremolinos i ostala omiljena stecišta ljudi sa drugog kraja kontinenta. Toremolinos je bio prvo letovalište u Španiji koje su Britanci otkrili, i to već 1947. godine, kada je prva grupa turista počela da baza peskom ovog, tada, ribarskog seoceta.
Španski ribari ih sredfnu, onako bosonoge, kako gacaju peskom i kupaju se. Pitaju oni njih: šta ćete tu? A ovi će: došli smo na odmor! Uhh, pa zar odmor nije sijesta, upitaše se Španci. Kako prženje na suncu da bude odmor, pobogu? I tako ostade i do dan-danas. Englezi na suncu, Španci preferiraju debeli ‘lad. Što se, pak, infrastrukture tiče, od tada se, bogme, mnogo promenilo. Seoca su postala gradovi, krcati ljudima i prodavnicama, gužvom… Prijatelj iz Velsa nam objašnjava ovaj fenomen.
Naime, Britanci (i sa njima i ostali stanovnici sličnih geografskih širina, a pritom mislim ili na radničku klasu, ili na bogataše), ako je ikako moguće, ne žele da rizikuju propast svog godišnjeg odmora na uplatu nekog aranžmana u nekom “sumnjivom” mestu, tipa Azurne obale, Hrvatske, ili Severne Grčke, jer ne žele da im tokom odmora niti jednom padne kiša.
Zato turističke agencije u Britaniji grade svoju strategiju na tome da običnim ljudima Severa, izmorenim maglom, oblacima i kišom, ponude takav aranžman u kome mogu obećati da će im svih 10 dana odmora sijati sunce! I zato uvek planu Kosta del Sol, grčka ostrva, Turska, Malta… Šta ti je klima!
Ali, nije Andaluzija privlačna samo zbog svog “južnjaštva”. Ustvari, bilo je obratno. Kosta del Sol je postala poznata zato što su u zaleđu bili gradovi od turističkog značaja, a ne obrnuto. I nije, po stoti put više da kažem, Efes pored Kušadasija, nego je Kušadasi pored Efesa! Prvo su ljudi dolazili da vide lokalitete, istoriju i tako te bakrače, pa je onda kupanje izmišljeno tek kasnije. Mislim na ono kupanje u morskoj vodi, sa čvarenjem i kremama za sunčanje. E, Andaluzija je jedan od arhitektonski i istorijski najlepših i najinteresantnijih delova Evrope.
I, normalno, Španije. Na samo stotinak kilometara od hotela u Marbelji nalaze se predivni istorijski gradovi koji su nezaobilazni deo svetske kulturne baštine: Granada, Kordoba, Malaga, Sevilja. I većina turista koji dođu na letovanje na andaluzijsku obalu ih obavezno posete. Da krenemo mi na kupanje prvo, pa onda da obiđemo kulturu, a?
MALAGA
Priznaj, mislio si da je “malaga”, samo sladoled, a? “Dve kugle od malage i jednu od vanile!” Verovatno si, kada si bio mali, a bogami i dan-danas, imao priliku da izgovoriš ili bar čuješ ovakvu rečenicu (ili neku sličnu njoj). I još je verovatnije da je za tebe reč “malaga”- uglavnom i prvenstveno vrsta sladoleda… Naravno, ukoliko se nisi zanimao geografijom Španije.
A Malaga je obalski i turistički grad sa oko 500.000 ljudi, grad-rodno mesto istoimenog sladoleda. Čekaj, prvo da završim sa sladoledom, pa ćemo na plažu! Nije “malaga” jedina vrsta sladoleda koja vuče poreklo iz Španije.
Ko hoće, može na svakom koraku naručiti i jednu kuglu “barselone”, vrste sladoleda koja je u novije vreme nastala zamrzavanjem slavne “kreme barselona”, fila korišćenog za slatkiše i torte koji je “izmišljen” baš u Barsi, isto kao što je “usladoleđivanjem” još slavnije “kreme malaga” dobijena ona, nama mnogo poznatija sorta ledenog krema… I Španci su, eto, dali svoj doprinos evoluciji izvanrednog italijanskog izuma, bez koga je detinjstvo danas nezamislivo. Mljac!
Grad je poznat i po trvđavama Hibralfaro (Gibralfaro) i Alkasaba (Alcazaba), obe iz arapskog vremena, a tu je i katedrala koju zovu “Jednoruka”, jer taman kad su hteli da naprave onaj drugi toranj, napali ih mrski protestanti – Englezi, i ovi uzeli parice iz kasice-prasice pa kupili oružje i oterali Engleze.
Da li ih je posle mrzelo da dograde toranj, nisu imali novaca, ili im je nekako bilo milo oko srca, ko će ga znati. Samo katedrala ni dan-danas nema jedan toranj.
E, ‘aj’ sad. Plaže? Nisu poslednje na spisku, a daleko od toga da su najmanje važne. Dapače, plaže, koje su Malagu i proslavile, i koje su je i postavile na turističku mapu sveta, jedan su od najjačih dojmova koje čovek ponese odavde.
Nekoliko kilometara savršenih peščanih plaža, rumenog i sitnog peska, sa (povelikim, mediteranskim!) talasima, na kojima su, kao na Kopakabani, načičkani 15-ospratni hoteli, mame da se baciš u vodu i okušaš i u plivanju, ili, makar, samo sunčanju.
Najznamenitije i najposećenije od njih su Malageta (Malagueta) i Pedregaleho (Pedregalejo), najbliže centru grada, najkrcatije poklonicima letnjih radosti i vaskolikog zezanja.
Strance prepoznaješ po tome što se sunčaju po najvećem suncu i ulaze i u hladnu vodu. Španci se sunčaju samo u hladovini (kontradikcija, znam, samo namerna!), i ulaze u vodu koja ima prijatnu temperaturu mokraće.
Inače, Malaga je bila ono prvo letovalište “masovnog turizma”, jer tada nije bilo onih naselja striktno pravljenih za turiste, punih hotela. Morao si ići u grad. A grad je kul, skroz. Tu su rođena dva španska velikana, Pablo Pikaso i Antonio Banderas. Mislim da su više ponosni na Banderaša.
Na trgu oko Pikasove rodne kuće (Trg Milosrđa, Plasa de la Mersed) nalazi se centralna stanica za noćni provod. Zahvaljujući svom primorskom položaju i obilju posetilaca sa Severa, naoružanima napunjenim i na gotovs spremnim novčanicima, (za razliku od nas, ali šta ćeš) Malaga je sjajno mesto za noćni život.
Ali, za razliku od pomalo alternativne i multirasne Barselone, ili tehno-raja Ibice, provod je u Malagi mnogo “španskiji”, tipičniji. Plasa de la Mersed, ranije pomenuta kao mesto gde je svet ugledao Pablo Pikaso, početna je stanica okupljanja mladih.
Kao i nekada u Jugoslaviji, svet se na Trgu Milosrđa okuplja kao na “zbornom mestu”, na kome se provodi par sati uz početno ćaskanje, upoznavanje i pravljenje daljih planova za malo dublje u noć. Običaj je da se, pre dolaska donese i piće u flašama (botellones) koje će se piti na trgu “za zagrevanje”, bilo alkoholno, bilo bezalkoholno.
Kupiš litru viskija i kolu ili dvolitru piva i plastične čaše, pa udri po alkoholu. Flaše se bacaju, zajedno sa čašama, na pločnik, na opštu radost čistača ulica, koji inače ne bi imali posla… Nije loše, možeš sasvim prijatno da komuniciraš na tom trgu i upoznaješ gomilu ljudi, na način na koji u kafiću nika ne bi mogao, jer tamo se svi “napucaju” i “ufuraju”.
Posle toga, ljudi se razmile po beskrajnom kolopletu uzanih uličica starog gradskog jezgra, gde je na svakih 10 metara po neki bar ili kafe, nudeći sve od “pića s nogu”, preko nezaobilaznih tapasa do kompletne večere sa zvucima flamenka uživo.
Istorijska Ulica Granade (Calle Granada) postaje popunjena i prepunjena mladima i starima koji šetaju od restorana do restorana, od kafića do kafića (uostalom, granica između restorana i kafića u Andaluziji i nije baš jasna- svuda se može i jesti i piti)…
Najbolji kafić? Preporučujem obilazak boemskog i krajnje šarmantnog “El Pimpi”-ja, sa nezaobilaznim asulehosima (to su one raznorazne pločice plave boje) i drvenim bačvama po kojima su znameniti ispisali svoje impresije, kredom. Super!
Tek pred zoru, najmlađi i najuporniji kreću u osvajanje “poslednjih neosvojenih uporišta noći” – brojnih diskoteka, u kojima se provode poslednji sati noći, sve dok ova “ne ustukne pred pobedničkim nasrtajima zore”, da se poetski izrazim…
Uzgred, Banderas ima svoj restoran, i pošto je on Ciganin i ponosi se time (u Španiji kada ti to kaže neko, to treba da ti laska, zato što to znači: ti si lud, romantičan, zavodnik, švaler, odličan ljubavnik, odlično pevaš, igraš, smrt si za žene itd. itd.), u njegovom “pabu” na zidu visi ciganska zastava. Ona sa točkom i plavom i zelenom štraftom. Kladim se da nisi znao, ha!
Elem, da sumiram: izlasci u Andaluziji su nonšalantni, veseli, obojeni patinom drvene dekoracije kafića i restorana. Vino im je super.
Izlazak u Malagi je doživljaj koji se, uz dužnu počast plažama i istorijskom nasleđu, može sam po sebi nazvati nezaobilaznim spektaklom; obaveznim spektaklom, štaviše.
Samo, ima jedna zvrčka. Ovde su gej-brakovi legalizovani, pa ti se može desiti da se sukobiš oko stavova sa lokalcima, što se desilo nekim klasičnim Srbendama iz mog okruženja, poznatima po konzervativnim stavovima. Iskreno ti preporučujem da se, ako ovakva sloboda i tolerancija nije po tvojim balkanskim uzusima, ne bakćeš u raspravama sa njima, i da okreneš glavu kad se dva tipa ljube ili muvare po ulici. Pazi kad sedaš u neki kafić, može biti da je to gej-bar, a prećutno svi znaju, osim tebe, pa ti bude kriv đavo. Samo se druži sa lokalcima i sve će ti objasniti, gde da sedneš, šta da pričaš. Šta da se radi, u Rimu si, pa budi Rimljanin…
Članak je mešavina članaka originalno objavljenih u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u julu 2007. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
