Tekst: Žikica Milošević
Foto: Mladen Sekulić
Milica Kravić, negdašnje borbeno i zaštitno lice Jutarnjeg TV programa RTV sada je autorka emisije “Žena u kutiji” na Radiju NS. Nagrađena je za izveštavanje o aktuelnim bolnim temama našeg društva: o siromaštvu, dostojanstvenom medijskom izveštavanju, radnim pravima i položaju žena, zajedno sa koleginicom Milenom Dragović.
Koliko je u današnjem “površnom društvu” teško uopšte pokrenuti tako važne i ozbiljne teme, kada je posvuda prisutna tabloidizacija i ćežnja za lakom zabavom?
Uf, pa mislim da je lakše te teme zavrteti i plasirati ih, nego naći one kojima se o tome sluša. Da pojasnim, mislim da siromaštvo, ugrožena prava radnika a pogotovo radnica, itekako jesu bliske teme svima nama jer smo svesni takvih problema, manje – više svi živimo sa iskustvom siromaštva, Ali ne želimo o tome da čitamo, slušamo, razmišljamo i na kraju, da se borimo da te probleme rešimo. No, na svu sreću ima još uvek i one publike koja prati takve sadržaje i redovno sluša emisiju “Žena u kutiji” i slične. Hvala im na tome, jer zajedno menjano tmurnu realnost. Makar se borimo za bolje.
Odakle motivacija za ovakve teme?
Baš zato što se stiče utisak da ljudi u Srbiji ne žele “teške” sadržaje, mejnstrim mediji im onda to ni ne nude. Naravno da ne mislim da su za to odgovorni samo slušaoci, delom jesmo sami krivi što smo se predali, izgubili interesovanje i borbenost, ali najveću odgovornost za “otvaranje očiju”, informisanje, edukaciju, imaju profesionalci u medijima. Odmah po prelasku na RNS, bilo mi je jasno da bi trebalo da ponudim neku emisiju onoj publici koja želi da suštinski zna koja su njena prava, koje su realne prepreke ka ostvarenju i koji su primeri ljudi koji pomeraju zidove kutije. Tamara Srijemac i ja došle smo zajedno na ideju o emisiji koja slavi žene, podučava ih, upoznaje sa pravima, prepoznaje nepravdu i analizira društvo.
Kako su ljudi reagovali na “borbenost” vas, “žena u kutiji”?
I dalje ne znam kako zaista ljudi reaguju na tu emancipovanu i glasnu žensku emisiju. Malo je loših komentara, ali biću iskrena, malo je uopšte komentara. Tu je neka ekipa redovnih slušalaca i slušateljki, koji su zadovoljni i čini mi se zahvalni. Dobra povratna reakcija stiže nam od ženskih nevladinih organizacija koje nas navode kao primer dobre medijske prakse, a tu je i ova nagrada koju je dodelila Evropska mreža za borbu protiv siromaštva- Srbija, a u žiriju su bili baš ti ljudi, sa iskustvom siromaštva, dakle “obični” slušaoci. Ako se njima dopala priča, onda je to valjda dobra i motivišuća poruka za nas koje pravimo emisiju, a sada smo to samo Tamara i ja, jer je Milana promenila profesiju. Nadam se na kratko.
Rekla si da više sebe doživljavaš kao “buntovnicu”, a ne kao “šarmerku”, ali misliš li da je jači stejtment, poruka, kada neko mlad i lep bude buntovan, nego kad to uradi neko drugačiji? Mislim da postoji i “estetika bunta” i da ljudi više veruju nekome ko je “mogao da se proda, a nije”.
Ovo pitanje baš tera na razmišljanje. Poželim da odgovorim ne, jer ono što neko misli, ono što zna i koliko je dobar u profesiji koju obavlja, ne bi trebalo, ne bi smelo da ima veze sa tim kako izgleda. I da, uvek me je činilo srećnom kada neko pohvali moju veštinu i znanje u ovom novinarskom poslu, pogotovo dok sam radila na televiziji kao voditeljka Jutarnjeg programa, a ne izgled. Istina, više je bilo ovog drugog ali potpuno to razumem, nisam ni ja bojkotovala doterivanje za “ekran”. Tako da, možda si u pravu kada kažeš da ljudi više veruju nekom ko je eto lakše mogao da posustane i unovči “ono što masa voli”, a nije. Meni bi imponovalo kada bi to bila istina i kada bih ja uopšte bila tako shvaćena. Kao “mala od ideala”.
Rekla si da je jedan od tvojih motoa “niko nije slobodan ako nismo svi slobodni”. Misliš li da su žene danas u podređenijem položaju ovde nego u vreme socijalizma ili na Zapadu, i koliki je još put pred nama do “opšte slobode”, tj. (rodne) ravnopravnosti?
Pa da, to je jedna od čuvenih slobodarskih rečenica, i zaista se njome vodim i u poslu i u drugim aspektima života. Niko od nas nije zaista slobodan, ukoliko pojedinci ili grupe moraju da trpe nepravdu, psihičko ili fizičko nasilje, da budu neprihvaćeni, da budu ponižavani, da budu “manje vredni” ljudi. A toga ima, zar ne? I u svim tim kategorijama, žene prednjače. Ono što mogu da kažem, učeći o tome, jeste da uprkos ideji jednakosti koju je taj režim propagirao, suštinska ravnopravnost između muškaraca i žena ni tada a ni danas nije dostignuta. Pod velom “drugarica i drugova”, “radnica i radnika”, žene nikada nisu učene da se odreknu tradicionalnih, patrijarhalnih normi koje nameću rodne uloge i tačno govore šta bi trebalo da rade jedni a šta drugi. Dakle, ta sloboda izbora da ja ne moram da radim nešto jer sam žensko već jer želim, kod pojedinih osvešćenih žena i muškaraca postojala je tada, i danas, a postojala je u izuzetnim slučajevima i vek ranije. Verujem da nam je danas bolje nego onim ženama koje su započele borbu protiv nepravde, ali činjenica je da u Srbiji nijedan sistem to nije suštinski želeo da promeni. Tako da je put i dalje dug, al sve lepši.
Tekst originalno objavljen u Lepoti i zdravlju, izdanje Color Press Group
