Tekst: Žikica Milošević
Bojana se profilisala u žanru elektro-popa, a njen singl “Kese Etikete” postao je legendarni u trenutku, među rastućim osećanjem otuđenja među mladom publikom, što se slaže sa svetskim trendovima. Njene oštre reči i prelepe melodije su ujednačene s njenim kristalno čistim vokalom, čime je njena muzika neodoljiva.
Kako je došlo do tog “razvoja”, iz pevačice benda u solo autorku?
Iako sam solo autorka, svakako danas nisam sama. Broj mojih saradnika je mnogo veći od onog seksteta u okviru kog sam fukncionisala, pre četiri godine. A planiram da ga proširim i obogatim nekim novim mladim ljudima.
Svi su najednom počeli da pevuše “Kese etikete”, a ko nije pevušio, smeškao se zbog zabavnoog a u isto vreme dirljivog teksta. Kako objasniti usamljenost i egzistencijalni grč u ovo sarkastično vreme društvenih mreža?
Pitanje vam je preteško za mene u ovom trenutku. Mogu samo reći da sam sklona da postanem lik iz pesme “Kese etikete”. Nisam bezgrešna svetica, a ne volim ni da sam licemer. Da, i ja ponekad kupim plažu od gume u sred zime jer u tim momentima želim da se setim sebe. Ali samo ponekad. Bitan je balans u životu. Biti i ovakav, i onakav, i crn, i beo, i siv.
Kako nastaju pesme, muzike, tekstovi?
Taj proces nije šablonski. Uvek se svaki sledeći razlikuje od prethodnog. Nekad ide glatko, a nekad imam isusovske muke oko teksta ili muzike. Nekada sam potpuno sama u procesu, nekad sa ekipom. Nekad se sa ekipom volim dok stvaramo, nekad ćemo jedni drugima oči iskopati. U svakom slučaju, sve je puno života, veoma aktivno i van svakog kalupa.
Nekako uspevaš da budeš u isto vreme i devojčica i 30+ zrela žena i majka, i gorka i zabavna. Naravno, pitanje je: kako to uspevaš?
Mislim da je to stvar genetike. Pre neki dan sam jedva kupila paklicu cigareta na trafici, s obzirom na to da sa sobom nisam imala ličnu kartu. Dobih kompliment da izgledam kao petnaestigodišnjakinja. Razlog jeste genetika, ali i iskonska potreba da budem i radim sa decom, čini da zauvek budem dete. Jedina sam mama koja se spušta sa detetom niz tobogan u igraonici. Ne želim biti osoba koja preti kažiprstom. Smatram da od dece možemo mnogo više da naučimo, nego oni od nas.
Čini mi se da su žene opet, kao 80ih, postale superjake u rokenrolu, popu i autorstvu?
Žene su uvek bile jake. I 60ih, 70ih, 80ih…. pa sve do danas. 60ih smo imali super ženske vikalne ansamble. 70ih dolazi Janis Joplin, Grace Jones. 80ih Annie Lenox…. Ali da, danas su žene posebno jake u muzičkoj industriji. Imamo jake žene, ali se u toj jačini negde prepoznaje i agresija. Ja biram onu jakost brz agresije.
Sad si majka deteta i majka prvog albuma. Osvojila si sve scene, a vole te i i devojke koje se indentifikuju, ali i muškarci, iznenađenje ili ne. Šta dalje?
Nikad ne planiram. Vozim se na talasu koji se zove život. Prihvatam šta mi da i šta mi uzme.
Tekst prvobitno objavljen u časopisu Lepota i zdravlje, izdanje Color Press Group.
