Tekst: Žikica Milošević
Saga sa Morrisseyjevim albumom “Bonfire of Teenagers” se izgleda polako privodi kraju, jer je posle beskrajnih peripetija, stari namćor, “mančesterski naduvenko”, kako ga je nazvao Mark E Smith iz The Fall i “weird uncle”, kako ga je nazvao Moby, stigao na “kopno” i potpisao ugovor sa Sire Records, koji će posle 4+ godina izdati njegov novi album “Bonfire of Teenagers”, koji je bio “kenselovan” i stajao u ladici dok su ga svi izbegavali kao vruć krompir.
Naravno, sve je to u duhu vremena, i izbegavanje izdavanja albuma nekada i izdavanje albuma sada, kad je politička korektnost svima dosadila i kada su „hodanje po jajima” svi počeli doživljavati kao teror kao u vreme Štazi – verbalni delikt posle koga te “nema” jer si “deplatformiran”. E tako je i stari Mozz bio deplatformiran, iako je njegov četrnaesti album, po njegovim rečima „najbolje delo njegovog života”. Iako sun a njemu gostovali takvi velikani kao što su Iggy Pop, Flea, Chad Smith i Josh Klinghoffer (sva trojica iz RHCP), kao i Miley Cyrus, koja se pod pritiscima povukla sa albuma.
Samo ime “Lomača tinejdžera” je mnogima bilo sporno jer je Morrissey pesmu posvetio terorističkim napadima u Mančesteru 2017. na tinejdžere na koncertu u Manchester Areni, gde je poginulo 22 gledalaca Ariane Grande a više od 1000 ih je bilo povređeno. Morrissey je ovo nazvao “britanskim 11. septembrom”, a činjenica da je album nastao u COVID-19 izolaciji u njegovom ionako izolovanom Los Anđelesu gde se “samoizgnao”, uticalo je da postane posebno osetljiv i radikalan, dok je svet postajao sve osetljiviji na izražavanje poput njegovog.
Šta je problem sa gotovo dečijim strahom od toga šta će, mo’š mislit’, jedan 66-godišnji čilager reći na svom albumu? Pa toliki albumi su izašli sa klanjanjem Đavolu, pozivima na spaljivanje Holivuda, anarhiju u UK, i slično? Morrisseyjev problem je paradoksalno, postal njegova usamljenost, koja je bila njegov zaštitni znak kao tinejdžera i koja je iznedrila mnoge himne The Smithsa i njegove solo karijere – usamljen mlad čovek koji ne nalazi mesto u svetu, bio je idealan za identifikaciju. Usamljeni bogati čika u vili u L.A. i bistri svetsku politiku sam po sebi već nije kredibilan u toj meri, niti se s njim mogu lako poistovetiti kao sa nekim knjiškim moljcem i posetiocem opskurnih klubova po Mančesteru.
Morrissey je bisere svoje karijere imao kada je živeo i izlazio po Londonu, Njujorku i Rimu – „You are a Quarry” ostaje remek-delo bez ijedne loše pesme, precizno secirajući i svet i lični život. Već kasnije, kako je rekla Dragana Matić, “čika u lepoj košulji” ponavlja floskule tipa “Nemam nikoga, hoću li ikada naći ikoga, pošto nemam nikoga, obgrliću rukama ceo grad Pariz” i slično. Njegova desničarenja podaleko od Britanije su se doimala kao da je van događaja – slično je povodom refrenduma o nezavisnosti Škotske 2014. Ewan McGregor odbrusio Seanu Conneryju – dođi da živiš ovde pa pričaj šta valja a šta ne valja. Mozz ovde podseća na gastarbajtere koji po Facebooku “brane Srbiju” od ne znam koga sve. I to je u poslednjim godinama ostavljalo gorak utisak. Kao i njegove potpuno sulude izjave da su „Kinezi podljudi” (jedu životinje raznih vrsta, to je ultimativno zlo). Što je rekao Moby, kao kad dođeš na porodično slavlje, a ono tebi drag stric koji je uvek bio divan prema deci, sada sedi za stolom i prosipa ekstremizme a niko nema snage da ga prekine.
I ne treba da ga prekine – zato ovaj album i treba da izađe. Ako na njemu bude preciznih slika stvarnosti kao što je „America is not the World” (ne, Amerika još nije dočekala crnog predsednika, Obama je bio Mulat ili Melez), ili antiratnih poruka kao „The World Peace is None of Your Business”, biće to dobro. Još bolje će biti ako se vrati onome gde je najjači – ličnom doživljaju stvarnosti: pesmama kao što su „Kiss Me a Lot” ili „Spent the Day in Bed”. Ako ispadne duhovit i hitičan kao u „First of the Gang to Die”, opet bingo. Ali, ako upadne opet u svoj imaginarijum Britanije koju je voleo, sa tedibojsima i skinsima i modsima, koja ne postoji više, rezultati mogu biti dvojaki – cela Britanija se pita kako je upala u toliko amerikanizaciju s jedne strane da pabovi prestaju da rade, otvaraju se Starbucks ii McDonald’si, umiru glavne ulice (High Street), a najjači izvozni proizvod od ranih 60-ih, pop-kultura, prestaje da bude perjanica Britanije. Ako bude nostalgije i reosmišljavanja UK – odlično, ako upadnemo u “stop the boats” i “dosta mi je Bangladešana”, to nije dobar put.
Ali, Morrissey je superaktuelan danas – i još više su aktuelni The Smiths. U Latinskoj Americi pune se dvorane. Potisnuti queer elementi u svim društvima se i dalje kunu u njega. Generacija Z ima svega 43% seksualno aktivnih pripadnika, dok je generacija preko 50 godina aktivna 50% – više seksa imaju matorci nego klinci – i svi su oni sada usamljeni, frustrirani i aseksualni Mozz. Sa druge strane, ne mora više da peva o opasnosti da se nečije dete uputi u National Front Disco, jer većina mladih danas glasa za Reform UK, AfD, Trumpa, ili RN u Francuskoj. Deca možda nisu u diskotekama NF, ali su u glavi tamo. I na kraju krajeva, cancel kultura je propala samim tim što ne uspeva – bilo je zabranjeno reći mnogo toga, ali se misli ne mogu sprečiti. Ljudi nisu pričali ali su mislili to isto. Desničarenje jača po Evropi, ali vlade u Evropi ne leče uzrok, nego ignorišu posledicu. Kao – imam temperaturu 39, sigurno mi nije ništa, nastaviću po starom. Ne, telo ti poručuje da nešto nije u redu. Ovi rezultati javnog mnjenja pokazuju da se države vode loše, te otud i naklonost desničarenju. Popravite države i neće ih biti.
Tako da, pustite Morrisseyja da peva. Ionako je nepredvidiv i sve ekstremniji kada su životinje u pitanju. U Exitu je postojala interna šala da je bilo idealno dovesti ga 2017. na Exit, jer se pesma “Jacky’s Only Happy When She’s Up on the Stage” završava sa “Exit, Exit, everybody is heading to the exit…”, ali znamo da bi on tražio da se zabrani prodaja mesa taj dan (2006. to nije tražio), ili bi, kao ove godine u Beogradu, samo otkazao… Pustite ga. Možda bude briljantan, možda nekome bude nešto značio. A možda i bude cringe. I onda, sam pao, sam se ubio. Cancel kultura ne vredi. Ne uspeva. I jedna od najvećih žrtava te kulture se sada vraća na scenu. Steven’s only happy when he’s up on the stage. Ne moramo se slagati sa onim što on misli. Ja sam posle koncerta 2014. plakao na slike klanica uz “Meat is Murder” pa posle otišao na pljeskavicu. On je protiv monarhije, a ja bih na svakom referendumu glasao za nju, jer sam se nagledao predsednika Srbije u svom životu koji se nikad ne bi pojavili u savremenim monarhijama. Neka priča.
