Tekst: Žikica Milošević
Pamćenje je vrlo često varljiva stvar, i događaji iz prošlost bivaju često u sećanju iskrivljeni zbog emocionalnog naboja – stvari koje su vam se dopale, izgledaju bliže, a one koje su traumatične, mozak potiskuje daleko. Ako ste nešto iz prošlosti valorizovali tek kasnije, onda vam se čini da ste vrednovali to od samog početka, i obratno. E, tako je i sa albumima Oasis, od kojih onaj drugi, najznačajniji, puni (napunio je pre 9 nedelja) – 30 godina!
Sada svi vole da misle da su voleli i slušali Oasis od samih prapočetaka, što je jednaka laž kao i da su svi slušali prvi album Nirvane kada je izašao. U stvarnosti, koje se ja vrlo dobro sećam, najveći bend iz Britanije koji je 1993. godine došao, bio je Suede, sa svojim singlovima u „Dodatnom ubrzanju“ i na „Top of the Pops“: „Animal Nitrate“, „So Young“, „Metal Mickey“ i „The Drowners“. Ali, oni su bili „too much“ za nečiji ukus a na radio-talasima su carevali Amerikanci – grunge i bendovi tipa Rage Against the Machine ili Red Hot Chili Peppers. Britanija je ćutala i čekala svoju eksploziju britpopa.
Prvi koji su „probili led“ bili su Blur – sa neočekivanim hitom „Girls & Boys“, iza koga je sledio „Parklife“, a Oasis, iako su bili popularni sa svojom prvencem „Definitely Maybe“, doživljavali su udarac za udarcem tipa „kopija The Beatles“ i tužbe Coca-Cole i Neila Innesa za plagijat, koje su obe izgubili. Noel će kasnije reći: odsad pijemo samo Pepsi, a plot twist je na kraju ispao presmešan jer je Coca-Cola iskoristila pesmu „Whatever“ za svoju kampanju 2012. godine i „nadoknadila“ ono što je uzela Oasis 1994. za „Shakermaker“. Noel je bio poznat kao „nespretan liričar“, i inferioran u odnosu na Damona Albarna, koji je vickastim tekstovima potcrtavao britansku svakodnevnicu. Oasis je u 1995. ušao sa trećeg mesta, iza Blur i Suede, ali jedan album je promenio sve.
Noel je u zabitima Velsa došao na ideju da malo „smekša“ rock’n’roll pristup, na nezadovoljstvo svog mlađeg i prgavijeg brata, kojem se nisu dopale balade isprva. Ali, aranžmani sa gudačima i emocije koje su vrcale iz pesama, i manjak besa, dopao se slušateljima i više od prvog albuma.
Sve je krenulo singlom „Some Might Say“ koji je euforičan uvod u album koji nije ni bio izašao u to doba, ali je pobrao lovorike kao „najbolja pesma benda dosad“ i „dokaz da nisu ni kopija The Beatles“ ni „bleda senka The Stone Roses“. Već tada se naziralo da su Oasis i Blur sada u borbi za „prvo mesto“ jer je Suede abdicirao posle odlaska Bernarda Butlera i „Stay Together“, i psihodeličnog drugog albuma „Dog Man Star“, koji je razočarao mnoge fanove, ali je nagnao Keanua Reevesa sa svoj grunge bend nazove Dogman. Sada je samo trebalo napraviti hajp i videti ko je bolji: Blur ili Oasis? Britanska štampa je videla priliku da „Treću britansku invaziju“ (prva je bila Beatles vs. Stones 60-ih, a druga Duran Duran vs. Spandau Ballet 80-ih) izdigne na nivo kulturnog fenomena i krerana je „Bitka za Britpop“, gde su istog dana i Oasis i Blur izdali svoje singlove pa ko proda više za 7 dana – pobedio je.
Oasis je izbacio „Roll With It“, za koju je Noel rekao da je hteo da emulira euforiju vedrih pesama Suede (da ne zaboravimo ko je bio „rani predvodnik i idol“) a Blur je izbacio vickastu „Country House“. Blur je pobedio sa 274.000 prema 216.000 komada i postao „Šampion Britpopa“. Na Top of the Pops je Alex svirao bas ironično u majici Oasis. Blur je pobedio. Da li?
Ispostavilo se da je Oasis, koje su Blur ponižavajuće nazivali „Oasis Quo“ (bend koji je uvek isti i ne evoluira, u statusu quo), zapravo par meseci kasnije izbacio album koji je imao pesme koje su bile mnogo bolje od ove dve. Blur je izbacio „Charmless Man“ i „The Universal“, koje su na albumu „The Great Escape“ bile zanimljive i svaka drugačija, ali je Oasis izbacio „Wonderwall“, „Don’t Look Back in Anger“ i „Champagne Supernova“, i – dobio je rat, iako je izgubio bitku.
Jedan od razloga je bio i taj da je Damon Albarn bio uvek posprdan, ciničan i emotivno distanciran – njegove su pesme bile o bogatom „čoveku bez šarma“, pa onda o nekom drugom bogatašu koji ima „kuću na selu“, pa i britanskom životu, o turistima na odmoru… ali nikad ništa o osećanjima. I intervjuima Damon je uvek pričao o fudbalu. Noel je, iako malo nejasno, pričao o osećanjima. I pobedio. Šta je Wonderwall, dođavola? Ko je Sally koja može da čeka? Sally Cinnamon, rekao je posle Liam. Šta je uopšte supernova od šampanjca na nebu? Ali, uspelo je, pesme imaju emociju. A imao je album i furiozni uvod sa egzistencijalističkim tekstom „Hello“, bilo je još stadionskih besnih himni kao „Morning Glory“, posvete kolegama („Cast No Shadow“), vickastih pesama o vezama („She’s Electric“) i sasvim dobrih filera kao što je „Hey Now“. Sve u svemu, jedan kompaktan album koji je oduvao sve.
U novu 1996. Oasis su ušli kao pobednici – „Don’t Look Back in Anger“ u februaru i „Champagne Supernova“ u maju su bili prvi na listama i u SR Jugoslaviji, čak. Bripop je zavladao, „it ruled the waves“, kao u pesmi. I svi su počeli da imitiraju britpop. Galija je izdala „britpop singl“, „Lavirint“ Eve Braun je imao taj „Suede“ momenat iz „Trash“. Suede su te jeseni izbacili megauspešan album „Coming Up“, a Pulp je pevao o seksu i klasama u „Different Class“ i ostavio dva megahita – „Disco 2000“ i „Common People“. Oasis će u jesen 1997. izdati svoj treći album, koji su, paradoksalno, svi kupili, slušali i hvalili dok se neki kritičar nije „dosetio“ da naknadno zaključi da je sve to bilo bezveze i da je zapravo, iako je svuda na TV i radiju, britpop propao i da je zombi koji hoda bez pulsa.
To naravno, nije bilo tako, Oasis je u leto 1998. imao „All Around the World“ koji smo slušali na plažama Crne Gore iz svakog kafića, nastali su bendovi kao što su Kula Shaker ili Republica, koji su bili produžetak britpopa, kao i Natalie Imbruglia sa „Torn“… 1997. je Blur okrenuo fokus na emocije jer se Damon setio da ih ima posle raskida sa Justine. U novembru 1998. britpop je bio toliko na vrhuncu da je jagma za novim albumom Oasisa bila prevelika, pa su izdali i “Masterplan”, kompilacijski album B-strana na kojima su bili takvi hitovi kao što je naslovna numera, balada “Masterplan”, “Half a World Away”, ili pak, “Acquiesce”, koja bi nekome bila vrh karijere, a Oasis su je stavili na B-stranu singla “Some Might Say”! Oni su imali toliko dobrih pesama u jednom trenutku da nisu sve stigle ni ući na albume!
U maju 1999, pod bombama, izašao je „Electricity“ od Suede. I to je manje-više bio vrhunac. Već 1998. su glavni spotovi bili na MTV Fatboy Slim, Chemical Brothers, Moby, The Prodigy, Daft Punk i ostala repetitivna elektronika, a Radiohead je pokazao da je depresija sada „in“ sa „OK Computer“. Latino talas je zapljusnuo Evropu, i već u jesen 1999. pevalo se na španskom i portugalskom. Garbage i Placebo su nam diktirali tvrđi zvuk.
Ali, pre 30 godina, momci s gitarama iz pabova su napravili remek-delo koje i danas puni stadione. I čekamo novi album, i novu turneju.
Ocena: 5*
