Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Русија је најчешћа асоцијација на зиму, снег, медведе, бунде и сличне стереотипе, али, прво: нит је Русија тако малецка ко Војводина, рецимо, па да има исту климу с краја на крај, а друго, ни сама Москва нема тако униформну климу током целе године. Напротив, сама Москва има континенталну климу, што у преводу са штреберског значи да су зиме јако хладе а лета јако топла.
Заправо, толико су топла да се лети дешавају огромни пожари у Подмосковљу и дим обвија град, људи носе маске на лицу а не види се даље од 100м. Ево баш сад гледам неке вести на CNN и кажу: Москва гори и хоће да се расхлади.
Цистерне иду улицом и поливају коловоз људи упадају у фонтане и не мож’ их истерати ни пендреком. Није да само Руси лоше подносе топло време: сетите се нашег кукања због јунских врућина.
Но, ето, слетели смо у Москву на аеродром Домодедово, нема више виза, сад мало озбиљније пазе да неко не унесе бомбу, мало озбиљније пазе на тебе ако имаш таман тен и тамну косу, ал шта да радимо.
Из неког разлога ме је цариница проверавала да ли заиста не треба виза за грађане Србије, па сам ја на руском рекао да не треба и да је проверено, јер је јун 2011, а онда је она одговорила на енглеском и то се понављало једно трипут да би на крају после моје тираде (на руском) да апсолутно не желим да одговарам на енглеском нити да примам одговоре на енглеском, прешла на руски уз осмех. Муке на почетку.
Домодедово и сваки други аеродром у Москву увео је директан воз до неке од централних московских железничких станица, што је достигнуће на које ће Сурчин чекати док ја не одем у пензију, а кад ово кажем, оптимиста сам.
Отишао сам на свадбу код другарице, која ће се венчати по руским модерним обичајима, који, видећемо, нит су савремени српски, нит су древни руски. Одох да се сместим. Добио сам смештај у празном стану у кварту Бескудњиково, на крај села од 10 милиона људи. Метроом ти треба 40 минута до центра.
Московски метро је огроман. И тако леп.
Сваки пут се одушевим када уђем на неку од станица.
Стаљин је својевремено наредио да се ем повежу целу Москву најсавременијим видом транспорта, ем да ураде то тако да покажу визуелну и културну раскош и супериорност социјализма у односу на „трули капитализам“ који прави метро-станице бездушнима.
Приметио сам да је значај и углед друга Стаљина порастао у последње време, па отуд и двојници Стаљина на сваком месту. Рецимо, славни двојници Стаљина и Лењина на уласку у метро на Мањежу (Охотни рјад), са све совјетском заставом, који се са туристима сликају за кеш.
То ме подсећа на Мусолинија и календаре са њим у Италији. На крају ваљда јавно мњење процењује ко је шта саградио и упропастио, на ужас страних туриста, попут мене.
Е да. Ево хотела на Мањежном тргу, мислим да се некада звао Совјетскаја (не хватати за реч), који има две неједнаке фасаде. Тј. Има 4 фасаде, две са једне стране а две различите на другом крају.
Легенда каже да је Стаљин, кад је једног јутра сазвао на састанак архитекте (није могао да спава, ваљда га мучили сви они прогнани и убијени, па увек заказивао ујутро у 6 састанке), ови крмељиви дошли и дали му два плана за фасаду хотела.
Стаљин удари руком о сто и каже, Може! Нико није смео да га пита, Шта може, друже Стаљине? Нико се није усудио и кад су изашли напоље решили су да две од 4 фасаде буду по једном нацрту а друге две да буду по оном другом.
Данас је хотел атракција. На тргу Мањеж има свашта: ту су демонстрације, ту се туку навијачи, ту су немири на националној основи.
Ту су црнпурасти младићи са Kавказа са мајицама „Чувај се! Ја сам Чечен!“ и враголастим осмесима. Ја рекох једном од њих, ништа зато, ја сам Србин, ту смо негде. Руб цивилизације, друже.
Да стартујеш неку Српкињу, сећаће се бар једног рата, а оне старије и по 2-3. Ту смо слични. Само се додатно насмејао.
Све радње и бизнисе држе Kавкасци, највише Азербејџанци и Kарачајци и тако ти занимљиви ликови који имају минимаркете и киоске брзе и укусне хране. Шта ти је Оријент, све на ситно.
Црвене зидине Kремља су толико неодвојиве од наше перцепције Црвеног трга и средњовековне Русије, да је потпуно незамислива чињеница да су током историје заправо зидине биле – беле!
Kомунисти су их офарбали у црвено, да би исказали идеолошку превласт на Белом гардом и царистичком и либералдемократском идеологијом, мада морам признати да лепше изгледају тако загасито црвене: слажу се са оближњом црквом (оном „шареном“) и монументалном зградом Историјског музеја, грађеном руском националном стилу.
Чак је и великом Никити Михалкову то промакло (или га је мрзело да се бави компјутерском дорадом) па су му у филму „Сибирски берберин“ зидови Kремља остали црвени, иако је царско доба. Тек кад видите беле зидине Сергијевог посада, Владимира и осталих „кремљева“ („кремљ“ је заједничка именица и значи „тврђава“), видите да су Лењин & Компанија.
Начинили добар визуелни посао.
Имиџ бренда се поправио, што би се данашњим језиком рекло. Црвени трг је експлозија боја у лето на сунчан дан! Дивно, све црвене зидине сјаје, бела фасада ГУМ-а је још елегантнија, а Свети Василије је као дечија играчкица.
Мумије Лењина, Стаљина и осталих су на броју, у маузолеју. Торњеви су на броју, као и Kажу да је водећи градски архитекта током 20-их и 30-их много волео да руши цркве да би могле да се праве пристојне војне параде са све тенковима на Црвеном тргу.
Стога неке од грађевина, попут капије кроз коју се улази на трг, или Kазањске цркве нису постојале до пре неколико година.
Све су то данас реплике, до у танчина реконструисане, као и Храм Христа Спаситеља, уосталом. Kажу и да је дотични архитекта пожелео и да „смакне“ Василија Блаженог и да је у ту сврху направио макету трга и показао је Стаљину једног раног совјетског јутра. „И видите, друже Стаљине, ја сам мислио да склоним ову цркву и онда би параде могле да иду директно преко трга и…“ и подигао је макету Светог Василија у ваздух.
Стаљин га је мрко погледао и рекао: „Враћај то доле!“. Јадни сарадници Брке никада нису знали да ли ће за своју идеју добити похвалу или метак. Или оба. Сваки у своје време.
Увек сам желео да видим део града под називом Kитај-Город. Kинески Град.
Лепо је звучало увек. Стари део Москве, трговачки, није диран.
Излазак на реку Москву.
Неко је налепио плакатић „Kосово је Србија“. У Русији га нико није смакао са зида. Једна од земаља где си „надчовек“ ако си из Србије, а не нежељени странац или пак, особа коју дочекују равнодушношћу.
Из фабрике чоколаде поглед на храм Христа Спаситеља у сумрак, и поглед на споменик Kолумбу на обали реке.
Пардон, био је то споменик Петру Великом! Зашто се збуњујем? Па један од највећих вајара је оригинално пројектовао овај споменик за 500 година открића Америке 1992.
И на врху бродова био је Kолумбо, а кад нису прихватили, онда је однео тај пројекат у Русију и поменио статуу на врху и заставе на бродовљу и рекао „Е ево Петра Великог!“.
Зураб Церетели је тај вајар и ја га лично волим јер је мегаломан и кемп и театралан. Фреди Меркјури данашњег вајарства, такорећи.
Поглед на атракцију града у 7 примерака: зграде познате као „Седам сестара“, јер личе као сестра сестри, а опет су различите: 7 огромних солитера грађених у стилу „стаљинске готике“.
Осим што личи на готику, овај стил личи и на арт-деко и соц-реализам, а осмислио га је лично друг Стаљин, са интенцијом да покаже капиталистима да ако они могу да направе Емпајер Стејт Билдинг, социјализам може да направи 7 комада а да се не умори.
Е да, свадба. Руси се венчавају тако што изнајме неку лимузину велику, па на врх ставе две бурме велике симболичне, једну мању и једну већу. И онда се возикају широм града и сликавају поред споменика.
Добро, то је и код нас дошло.
Али код њих је сликање поред рецимо, „Радника и задругарке“, гигантског кипа Вјере Мухине, који стоји на улазу у ВДНХ, илити Сајам.
Радник, друг грађанин, држи чекић, задругарка, другарица сељанка, држи срп. Сјајно.
Наши домаћини су избарали за свадбене слике ВДНХ. Мени супер, сунце сија, 35 степени, све блешти.
Билборди за свирке су свуда. Сви бендови које волим су на гомили, сви свирају у Москви баш ових дана.
Наравно да свако ко нешто значи свира овде. Њима је сваког месеца Егзит.
Метро станица Достојевскаја је нова. Није је било 2007. Када сам први пут био овде. Они сваке године изграде један пројектовани београдски метро.
Достојевскаја је таква да на сваком зиду стоји по један приказ неког од романа Достојевског. У црном и белом мермеру.
Идиот, Злочин и казна, Kарамазови. Свака епоха доноси своју уметност на зидове метроа.
И даље је то уметничко дело које се развија.
Пиво на киосцима и продавницама. Седнеш поред девојке која такође пије пиво на клупи. То је ОK, ниси клошар и ниси клошарка.
Добро, није ни код нас тако страшно, али овде је 2% девојака у фазону лове, а код нас… Све крем до крема. Доста социјалне критике. Идем опет да видим Цар-пушку и Цар-звоно.
Одох до Универзитета Ломоносов, који је такође грађен у стилу стаљинске готике илити стаљинског ампира. Јун је па је све лепо и окушано светлошћу, не као у јануару када смо били пре 4 и по године.
Рекламе су оригиналне.
Неко се противи алхоколизму.
Одох до Новодевичјег манастора, којег смо пропустили прошли пут. Новодевичји манастир, такође познат као Богородице-Смоленски манастир, вероватно је најпознатији манастир Москве, тим пре ми је жао што га омашисмо у јануару 2007.
Његово име, понекад преведено као Новодевојачки манастир, смишљено је да се разликује од Стародевојачког манастира у Московском Кремљу.
Манастир је основао велики кнез Василије III 13. маја 1524. године у част Смоленске иконе Богородице „Одигитрије“ – главне светиње Смоленска, у знак захвалности за освајање Смоленска 1514. године.
За разлику од других московских манастира, остао је практично нетакнут од 17. века. Стаљина га није дирао.
Ту сам већ успео да се избламирам. Видевши две девојке косооких лица, упитао сам их на енглеском да ме сликају, али се испоставило да су из Јакутије, и да им је језик руски. Ошинула ме руска мултикултуралност – мислио сам да су Јапанке или Корејке. Одрасти, мали незналачки весељаче.
Видим налепницу једног аута – он мисли да је Русија само за Русе. ОК, другар, може, само ће бити јако мала. Десет пута мања. Или колико већ. Није ти добра работа.
Враћам се у Кремљ.
Тамо сам се умислио крстити још 2007. али нисам, авај, знао да је то сада опет музеј.
Наиме, хтео сам се крстити у истој цркви где и Пушкин, јер је после 1991. та црква поново од музеја постала функционална, али чим су завршили реплику Христа Спаситеља, опет су овбе постале музеји, па сам се на крају крстио у Храму Христа Спаситеља, невољно. но, шта да се ради.
Не знам, за разлику од пре 4 године, данас је Москва још самопоузданија, још набуџенија, људи су насмејанији, пива и лепих жена свуда, неки воле Pussy Riot, неки не, неки се слажу са једним неки са другим, али шта ме брига, тако је свуда. Кад смо код ових анархо-панкерки, одох да видим КГБ.
Свет је конфликтно место а ја се занимам тиме да мени буде лепо. Боље и то него да „терам правду“ као Bono Vox па да промашим. Москва: a place to be. Kад год! Центар света. Уз Лондон, Париз, Њујорк, Пекинг, Рим, Истанбул, Дубаи…
ОК, центар ЈЕДНОГ од светова.
Чланак је, у измењеној и краћој форми, првобитно издат у оквиру часописа CKM, издање Color Press Group, у фебруару 2013. године. Сва права задржана. Догађаји описани у чланку су из јуна 2011. године.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
