Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Rusija je najčešća asocijacija na zimu, sneg, medvede, bunde i slične stereotipe, ali, prvo: nit je Rusija tako malecka ko Vojvodina, recimo, pa da ima istu klimu s kraja na kraj, a drugo, ni sama Moskva nema tako uniformnu klimu tokom cele godine. Naprotiv, sama Moskva ima kontinentalnu klimu, što u prevodu sa štreberskog znači da su zime jako hlade a leta jako topla.
Zapravo, toliko su topla da se leti dešavaju ogromni požari u Podmoskovlju i dim obvija grad, ljudi nose maske na licu a ne vidi se dalje od 100m. Evo baš sad gledam neke vesti na CNN i kažu: Moskva gori i hoće da se rashladi.
Cisterne idu ulicom i polivaju kolovoz ljudi upadaju u fontane i ne mož’ ih isterati ni pendrekom. Nije da samo Rusi loše podnose toplo vreme: setite se našeg kukanja zbog junskih vrućina.
No, eto, sleteli smo u Moskvu na aerodrom Domodedovo, nema više viza, sad malo ozbiljnije paze da neko ne unese bombu, malo ozbiljnije paze na tebe ako imaš taman ten i tamnu kosu, al šta da radimo.
Iz nekog razloga me je carinica proveravala da li zaista ne treba viza za građane Srbije, pa sam ja na ruskom rekao da ne treba i da je provereno, jer je jun 2011, a onda je ona odgovorila na engleskom i to se ponavljalo jedno triput da bi na kraju posle moje tirade (na ruskom) da apsolutno ne želim da odgovaram na engleskom niti da primam odgovore na engleskom, prešla na ruski uz osmeh. Muke na početku.
Domodedovo i svaki drugi aerodrom u Moskvu uveo je direktan voz do neke od centralnih moskovskih železničkih stanica, što je dostignuće na koje će Surčin čekati dok ja ne odem u penziju, a kad ovo kažem, optimista sam.
Otišao sam na svadbu kod drugarice, koja će se venčati po ruskim modernim običajima, koji, videćemo, nit su savremeni srpski, nit su drevni ruski. Odoh da se smestim. Dobio sam smeštaj u praznom stanu u kvartu Beskudnjikovo, na kraj sela od 10 miliona ljudi. Metroom ti treba 40 minuta do centra.
Moskovski metro je ogroman. I tako lep.
Svaki put se oduševim kada uđem na neku od stanica.
Staljin je svojevremeno naredio da se em povežu celu Moskvu najsavremenijim vidom transporta, em da urade to tako da pokažu vizuelnu i kulturnu raskoš i superiornost socijalizma u odnosu na „truli kapitalizam“ koji pravi metro-stanice bezdušnima.
Primetio sam da je značaj i ugled druga Staljina porastao u poslednje vreme, pa otud i dvojnici Staljina na svakom mestu. Recimo, slavni dvojnici Staljina i Lenjina na ulasku u metro na Manježu (Ohotni rjad), sa sve sovjetskom zastavom, koji se sa turistima slikaju za keš.
To me podseća na Musolinija i kalendare sa njim u Italiji. Na kraju valjda javno mnjenje procenjuje ko je šta sagradio i upropastio, na užas stranih turista, poput mene.
E da. Evo hotela na Manježnom trgu, mislim da se nekada zvao Sovjetskaja (ne hvatati za reč), koji ima dve nejednake fasade. Tj. Ima 4 fasade, dve sa jedne strane a dve različite na drugom kraju.
Legenda kaže da je Staljin, kad je jednog jutra sazvao na sastanak arhitekte (nije mogao da spava, valjda ga mučili svi oni prognani i ubijeni, pa uvek zakazivao ujutro u 6 sastanke), ovi krmeljivi došli i dali mu dva plana za fasadu hotela.
Staljin udari rukom o sto i kaže, Može! Niko nije smeo da ga pita, Šta može, druže Staljine? Niko se nije usudio i kad su izašli napolje rešili su da dve od 4 fasade budu po jednom nacrtu a druge dve da budu po onom drugom.
Danas je hotel atrakcija. Na trgu Manjež ima svašta: tu su demonstracije, tu se tuku navijači, tu su nemiri na nacionalnoj osnovi.
Tu su crnpurasti mladići sa Kavkaza sa majicama „Čuvaj se! Ja sam Čečen!“ i vragolastim osmesima. Ja rekoh jednom od njih, ništa zato, ja sam Srbin, tu smo negde. Rub civilizacije, druže.
Da startuješ neku Srpkinju, sećaće se bar jednog rata, a one starije i po 2-3. Tu smo slični. Samo se dodatno nasmejao.
Sve radnje i biznise drže Kavkasci, najviše Azerbejdžanci i Karačajci i tako ti zanimljivi likovi koji imaju minimarkete i kioske brze i ukusne hrane. Šta ti je Orijent, sve na sitno.
Crvene zidine Kremlja su toliko neodvojive od naše percepcije Crvenog trga i srednjovekovne Rusije, da je potpuno nezamisliva činjenica da su tokom istorije zapravo zidine bile – bele!
Komunisti su ih ofarbali u crveno, da bi iskazali ideološku prevlast na Belom gardom i carističkom i liberaldemokratskom ideologijom, mada moram priznati da lepše izgledaju tako zagasito crvene: slažu se sa obližnjom crkvom (onom „šarenom“) i monumentalnom zgradom Istorijskog muzeja, građenom ruskom nacionalnom stilu.
Čak je i velikom Nikiti Mihalkovu to promaklo (ili ga je mrzelo da se bavi kompjuterskom doradom) pa su mu u filmu „Sibirski berberin“ zidovi Kremlja ostali crveni, iako je carsko doba. Tek kad vidite bele zidine Sergijevog posada, Vladimira i ostalih „kremljeva“ („kremlj“ je zajednička imenica i znači „tvrđava“), vidite da su Lenjin & Kompanija.
Načinili dobar vizuelni posao.
Imidž brenda se popravio, što bi se današnjim jezikom reklo. Crveni trg je eksplozija boja u leto na sunčan dan! Divno, sve crvene zidine sjaje, bela fasada GUM-a je još elegantnija, a Sveti Vasilije je kao dečija igračkica.
Mumije Lenjina, Staljina i ostalih su na broju, u mauzoleju. Tornjevi su na broju, kao i Kažu da je vodeći gradski arhitekta tokom 20-ih i 30-ih mnogo voleo da ruši crkve da bi mogle da se prave pristojne vojne parade sa sve tenkovima na Crvenom trgu.
Stoga neke od građevina, poput kapije kroz koju se ulazi na trg, ili Kazanjske crkve nisu postojale do pre nekoliko godina.
Sve su to danas replike, do u tančina rekonstruisane, kao i Hram Hrista Spasitelja, uostalom. Kažu i da je dotični arhitekta poželeo i da „smakne“ Vasilija Blaženog i da je u tu svrhu napravio maketu trga i pokazao je Staljinu jednog ranog sovjetskog jutra. „I vidite, druže Staljine, ja sam mislio da sklonim ovu crkvu i onda bi parade mogle da idu direktno preko trga i…“ i podigao je maketu Svetog Vasilija u vazduh.
Staljin ga je mrko pogledao i rekao: „Vraćaj to dole!“. Jadni saradnici Brke nikada nisu znali da li će za svoju ideju dobiti pohvalu ili metak. Ili oba. Svaki u svoje vreme.
Uvek sam želeo da vidim deo grada pod nazivom Kitaj-Gorod. Kineski Grad.
Lepo je zvučalo uvek. Stari deo Moskve, trgovački, nije diran.
Izlazak na reku Moskvu.
Neko je nalepio plakatić „Kosovo je Srbija“. U Rusiji ga niko nije smakao sa zida. Jedna od zemalja gde si „nadčovek“ ako si iz Srbije, a ne neželjeni stranac ili pak, osoba koju dočekuju ravnodušnošću.
Iz fabrike čokolade pogled na hram Hrista Spasitelja u sumrak, i pogled na spomenik Kolumbu na obali reke.
Pardon, bio je to spomenik Petru Velikom! Zašto se zbunjujem? Pa jedan od najvećih vajara je originalno projektovao ovaj spomenik za 500 godina otkrića Amerike 1992.
I na vrhu brodova bio je Kolumbo, a kad nisu prihvatili, onda je odneo taj projekat u Rusiju i pomenio statuu na vrhu i zastave na brodovlju i rekao „E evo Petra Velikog!“.
Zurab Cereteli je taj vajar i ja ga lično volim jer je megaloman i kemp i teatralan. Fredi Merkjuri današnjeg vajarstva, takoreći.
Pogled na atrakciju grada u 7 primeraka: zgrade poznate kao „Sedam sestara“, jer liče kao sestra sestri, a opet su različite: 7 ogromnih solitera građenih u stilu „staljinske gotike“.
Osim što liči na gotiku, ovaj stil liči i na art-deko i soc-realizam, a osmislio ga je lično drug Staljin, sa intencijom da pokaže kapitalistima da ako oni mogu da naprave Empajer Stejt Bilding, socijalizam može da napravi 7 komada a da se ne umori.
E da, svadba. Rusi se venčavaju tako što iznajme neku limuzinu veliku, pa na vrh stave dve burme velike simbolične, jednu manju i jednu veću. I onda se vozikaju širom grada i slikavaju pored spomenika.
Dobro, to je i kod nas došlo.
Ali kod njih je slikanje pored recimo, „Radnika i zadrugarke“, gigantskog kipa Vjere Muhine, koji stoji na ulazu u VDNH, iliti Sajam.
Radnik, drug građanin, drži čekić, zadrugarka, drugarica seljanka, drži srp. Sjajno.
Naši domaćini su izbarali za svadbene slike VDNH. Meni super, sunce sija, 35 stepeni, sve blešti.
Bilbordi za svirke su svuda. Svi bendovi koje volim su na gomili, svi sviraju u Moskvi baš ovih dana.
Naravno da svako ko nešto znači svira ovde. Njima je svakog meseca Egzit.
Metro stanica Dostojevskaja je nova. Nije je bilo 2007. Kada sam prvi put bio ovde. Oni svake godine izgrade jedan projektovani beogradski metro.
Dostojevskaja je takva da na svakom zidu stoji po jedan prikaz nekog od romana Dostojevskog. U crnom i belom mermeru.
Idiot, Zločin i kazna, Karamazovi. Svaka epoha donosi svoju umetnost na zidove metroa.
I dalje je to umetničko delo koje se razvija.
Pivo na kioscima i prodavnicama. Sedneš pored devojke koja takođe pije pivo na klupi. To je OK, nisi klošar i nisi klošarka.
Dobro, nije ni kod nas tako strašno, ali ovde je 2% devojaka u fazonu love, a kod nas… Sve krem do krema. Dosta socijalne kritike. Idem opet da vidim Car-pušku i Car-zvono.
Odoh do Univerziteta Lomonosov, koji je takođe građen u stilu staljinske gotike iliti staljinskog ampira. Jun je pa je sve lepo i okušano svetlošću, ne kao u januaru kada smo bili pre 4 i po godine.
Reklame su originalne.
Neko se protivi alhokolizmu.
Odoh do Novodevičjeg manastora, kojeg smo propustili prošli put. Novodevičji manastir, takođe poznat kao Bogorodice-Smolenski manastir, verovatno je najpoznatiji manastir Moskve, tim pre mi je žao što ga omašismo u januaru 2007.
Njegovo ime, ponekad prevedeno kao Novodevojački manastir, smišljeno je da se razlikuje od Starodevojačkog manastira u Moskovskom Kremlju.
Manastir je osnovao veliki knez Vasilije III 13. maja 1524. godine u čast Smolenske ikone Bogorodice „Odigitrije“ – glavne svetinje Smolenska, u znak zahvalnosti za osvajanje Smolenska 1514. godine.
Za razliku od drugih moskovskih manastira, ostao je praktično netaknut od 17. veka. Staljina ga nije dirao.
Tu sam već uspeo da se izblamiram. Videvši dve devojke kosookih lica, upitao sam ih na engleskom da me slikaju, ali se ispostavilo da su iz Jakutije, i da im je jezik ruski. Ošinula me ruska multikulturalnost – mislio sam da su Japanke ili Korejke. Odrasti, mali neznalački veseljače.
Vidim nalepnicu jednog auta – on misli da je Rusija samo za Ruse. OK, drugar, može, samo će biti jako mala. Deset puta manja. Ili koliko već. Nije ti dobra rabota.
Vraćam se u Kremlj.
Tamo sam se umislio krstiti još 2007. ali nisam, avaj, znao da je to sada opet muzej.
Naime, hteo sam se krstiti u istoj crkvi gde i Puškin, jer je posle 1991. ta crkva ponovo od muzeja postala funkcionalna, ali čim su završili repliku Hrista Spasitelja, opet su ovbe postale muzeji, pa sam se na kraju krstio u Hramu Hrista Spasitelja, nevoljno. no, šta da se radi.
Ne znam, za razliku od pre 4 godine, danas je Moskva još samopouzdanija, još nabudženija, ljudi su nasmejaniji, piva i lepih žena svuda, neki vole Pussy Riot, neki ne, neki se slažu sa jednim neki sa drugim, ali šta me briga, tako je svuda. Kad smo kod ovih anarho-pankerki, odoh da vidim KGB.
Svet je konfliktno mesto a ja se zanimam time da meni bude lepo. Bolje i to nego da „teram pravdu“ kao Bono Vox pa da promašim. Moskva: a place to be. Kad god! Centar sveta. Uz London, Pariz, Njujork, Peking, Rim, Istanbul, Dubai…
OK, centar JEDNOG od svetova.
Članak je, u izmenjenoj i kraćoj formi, prvobitno izdat u okviru časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u februaru 2013. godine. Sva prava zadržana. Događaji opisani u članku su iz juna 2011. godine.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
