Tekst: Žikica Milošević
Od kulturnog zemljotresa do YouTube tišine – gde još živi duh starog MTV-ja?
Kraj jedne ere – MTV nestaje krajem ove godine. Tužna vest koja stiže iz središta kompanije koja je ubila samu sebe. Kako je došlo, dođavola, do toga?
Prvog avgusta 1981. godine, svet je video nešto do tada neviđeno — televiziju koja pušta muziku. „Video Killed the Radio Star“ (u SAD, MTV Europe je 1987. pustio animirani video “Money for Nothing” od Dire Straits) nije bio samo prvi spot na novom kanalu, već i proročka rečenica: tehnologija menja umetnost, i to nepovratno. MTV je postao više od televizije — bio je kulturna revolucija u 4:3 formatu, s VJ-evima kao novim sveštenicima pop kulture. U osamdesetim i devedesetim, to nije bio samo kanal, već globalna estetika: kose u spreju, neonska svetla i uverenje da je spot umetničko delo.
Kao neko ko je svoj prvi spot (“The Drinkable World”) slao MTV-u na premijeru (što se i desilo 14. maja 2014. na MTV Adria) i posle toga imao sedam spotova i sedam singlova koji su se vrteli na toj televiziji, meni je nestanak pao i na ličnom planu veoma teško. A takođe i na planu saznavanja „šta je novo“ – na pomenutom kablovskom kanalu si mogao naći najnovije stvari iz sveta, a u emisijama tipa „Domaći zadatak“ ili “Videography”, mogao si videti šta je aktuelno u tzv. „Regiji“ (ili „Adria Regiji“), što je eufemizam za bivšu Jugoslaviju. Kada se sredinom 2017. Miloš sa MTV-a nije javio, a mejl se vratio, znao sam da nešto nije u redu. MTV Adria se ugasio početkom 2017.
MTV je, međutim, u jednom trenutku postao žrtva sopstvenog uspeha. Kada je 2005. stigao YouTube, svaki gledalac je postao svoj VJ, svaka soba svoj MTV. Umesto muzike, MTV je pogrešio – krenuo da emituje „stvarni život“ — Jackass, Jersey Shore, The Hills — a umesto mikrofona pojavile su se kamere za realitije. Stara generacija je nevoljno gledala kako „Music Television“ postaje sve osim muzike. Krenuli su i mimovi – a najpoznatiji je onaj sa izbacivanjem kroz prozor onog menadžera koji je predložio da se kanal spase tako što će – puštati – gle iznenađenja – muziku!
Ne-Zapad spasava stvar
Ali, dok je zapadni MTV postao muzej nostalgije sa kanalima poput MTV 80s i MTV 90s, njegovi naslednici su nastavili da žive tamo gde ih možda niste očekivali — u takozvanom ne-zapadnom svetu. U Rusiji, Muz–TV i RU.TV i dalje funkcionišu po starom receptu: spotovi, top-liste, voditelji sa lakom i mikrofonom, i glamur koji deluje kao vremenska kapsula iz 1997. U Ukrajini, M1 i M2 neguju lokalnu pop scenu i trude se da predstave mlade autore kao što je MTV nekad predstavljao Madonu ili REM. U Latinskoj Americi, HTV i Bandamax su zadržali ono što je MTV izgubio — čistu strast prema muzici. Bez „formata“, bez rijalitija, samo spotovi: od regetona do salse, od meksičkih marijačija do urbanog popa. U Kini, CCTV-15 drži zvanični, uredan muzički program, a MTV Mandarin na Tajvanu predstavlja retku relikviju starog brenda koji se još trudi da živi po originalnoj formuli. Kod nas postoji vrlo gledani kanal RTS Muzika. Ironija je da je ono što je nekad bio najmoderniji zapadni medij sada preživeo samo u „periferijama“ sveta — tamo gde televizija još nije izgubila svoju magiju. Dok Zapad strimuje, Istok i Jug i dalje zure u ekran.
MTV je nekad bio prozor u svet, a danas je uspomena na vreme kad su ljudi čekali da počne novi spot, a ne da im ga algoritam sam ponudi. Njegovi naslednici — od Moskve do Bogote — danas izgledaju kao muzeji pokretnih slika, ali bar još uvek veruju u nešto što internet nije ubio: u moć pesme, zvuka i slike koja traje tri minuta i menja ti dan. Možda je najveći paradoks to što je MTV, simbol novog, završio kao simbol nečeg što više ne postoji. Muzika je ostala, ali ritual je nestao — onaj trenutak kad sedneš ispred televizora i čekaš da „uloviš“ svoju pesmu, kao što se nekad čekala ljubav. Danas sve imamo odmah, pa ništa više nije uzbudljivo. A negde u Kijevu, Moskvi, Meksiko Sitiju ili Šangaju, neki nepoznati VJ još uvek pušta spotove u tri ujutru, za nekog ko veruje da se svet i dalje može spasiti jednim dobrim refrenom.
Dublji problem
Poetski zaključak za kraj, hehe. Ali, nije to zaključak. Naime, šta je ovde problem? Problem je nedostatak šire vizije kulturnog prostora. Problem su algoritmi koje ima i YouTube, i Spotify i svi ostali. Algoritmi će «provaliti» šta si slušao, i nudiće ti «jedno isto u krug» ili «slično». Što je lepo. Ali, to nije poenta stvari – dati mi ono što ja znam da volim. Poenta je servirati mi, na silu, ono što možda i ne znam da volim, ono što će me iznenaditi. Recimo – 1990. ili 1991, 1992… – ja nisam znao da «volim» “Fool’s Gold” od The Stone Roses, “Smells Like Teen Spirit” od Nirvane, “Give It Away” od RHCP… Ali su mi servirani i zaintrigirali su me i zavoleo sam ih. Neko drugi je zavoleo Public Enemy. Neko treći je zavoleo New Kids on the Block, Mariah Carey ili nešto treće. Ali, svi smo u izlasku u grad ili na plaži znali za sve ove izvođače, i njihove pesme, i često zadirkivali ili se podsmevali onima koji imaju „loš ukus“. Danas, algoritmi nas zatvaraju u mehurove i balone, i teško da sam u skorije vreme našao nešto što nisam znao da mi se dopada, a dopalo mi se, preko interneta. Jesam, u januaru 2023. na krstarenju, na brodskoj kablovskoj TV „Virgin TV” na italijanskom, gde su puštani samo spotovi artista ovog lejbla, pa sam otkrio Master Peace, Circa Waves… (Već čujem dežurne kulturtregere koji kažu da sam lenj i da ima tona nove muzike, samo treba znati gda naći… Odgovor unapred: NEĆU da znam gde naći, hoću da ona dođe do mene i do onog klinca od 16 bez truda.)
Ne možeš ti sam birati šta ti se sviđa. Mora neko da ti predstavi šta postoji i da ti kažeš, ovo mi se sviđa, ovo mi se ne sviđa, ali znam da je tu. Mora postojati agora, trg na kome svi razmenjujemo mišljenja. Zajedničko kulturno ozračje. Ja mislim da nikada nisam čuo nijednu pesmu „velikana“ kao što su Drake, Post Malone i slični. Drakea znam iz čuvenog mima, a ne po muzici, a čovek je navodno oborio rekord The Beatles po broju singlova na top listama ili tako nešto. Verovatno ljudi koji njih slušaju nisu čuli ništa od onoga što ja slušam. Tejlor Svift je megapopularna i njena turneja po svetu je oborila sve rekorde, a ogroman deo čovečanstva zna samo njenu sliku, a ništa od njene muzike. Paradoksalno je da je uticaj muzičara nekada bio mnogo veći i kada su oni bili manji. O novcima da i ne govorimo.
Zato, očajnički tražimo radio stanice, tipa Radio Novi Sad 1, O-Radio, Beograd 202, Radio 101 Zagreb i slično, gde će nam neki voditelj predstaviti šta je novo, a mi zabeležiti i zavoleti. Jer ja ne znam šta volim. Zato i putujemo, da bismo videli nešto što ne znamo, pa možda i zavolimo. Zato probamo nova jela – neka ćemo zavoleti. Svet bez kanala kao što je uskoro pokojna Muzička televizija, a u kome na striming servisima ljudi biraju šta slušaju, liči na selo u kome dete jede samo ‘leba, masti i aleve paprike ceo život, ne znajući da postoji nešto drugo. Liči na svet pre Velikih otkrića, bez začina, paradajza, krompira, čokolade, kukuruza. Zatvoren u sebe.
Zato mi ne daj šta ja volim. Daj mi ono što ne znam da možda volim.
Dragi MTV, nije tebe ubio ni internet, ni Spotify. Sam si se ubio.
Unećemo u rubriku „Uzrok smrti“: SAMOUBISTVO.
