Текст: Жикица Милошевић
Од културног земљотреса до YouTube тишине – где још живи дух старог MTV-ја?
Крај једне ере – MTV нестаје крајем ове године. Тужна вест која стиже из средишта компаније која је убила саму себе. Како је дошло, дођавола, до тога?
Првог августа 1981. године, свет је видео нешто до тада невиђено — телевизију која пушта музику. „Video Killed the Radio Star“ (у САД, MTV Europe je 1987. пустио анимирани видео “Money for Nothing” од Dire Straits) није био само први спот на новом каналу, већ и пророчка реченица: технологија мења уметност, и то неповратно. MTV је постао више од телевизије — био је културна револуција у 4:3 формату, с VJ-евима као новим свештеницима поп културе. У осамдесетим и деведесетим, то није био само канал, већ глобална естетика: косе у спреју, неонска светла и уверење да је спот уметничко дело.
Као неко ко је свој први спот (“The Drinkable World”) слао MTV-у на премијеру (што се и десило 14. маја 2014. на MTV Adria) и после тога имао седам спотова и седам синглова који су се вртели на тој телевизији, мени је нестанак пао и на личном плану веома тешко. А такође и на плану сазнавања „шта је ново“ – на поменутом кабловском каналу си могао наћи најновије ствари из света, а у емисијама типа „Домаћи задатак“ или “Videography”, могао си видети шта је актуелно у тзв. „Регији“ (или „Адриа Регији“), што је еуфемизам за бившу Југославију. Када се средином 2017. Милош са MTV-а није јавио, а мејл се вратио, знао сам да нешто није у реду. MTV Adria се угасио почетком 2017.
MTV је, међутим, у једном тренутку постао жртва сопственог успеха. Када је 2005. стигао YouTube, сваки гледалац је постао свој VJ, свака соба свој MTV. Уместо музике, MTV је погрешио – кренуо да емитује „стварни живот“ — Jackass, Jersey Shore, The Hills — а уместо микрофона појавиле су се камере за реалитије. Стара генерација је невољно гледала како „Music Television“ постаје све осим музике. Кренули су и мимови – а најпознатији је онај са избацивањем кроз прозор оног менаџера који је предложио да се канал спасе тако што ће – пуштати – гле изненађења – музику!
Не-Запад спасава ствар
Али, док је западни MTV постао музеј носталгије са каналима попут MTV 80s и MTV 90s, његови наследници су наставили да живе тамо где их можда нисте очекивали — у такозваном не-западном свету. У Русији, Muz–TV и RU.TV и даље функционишу по старом рецепту: спотови, топ-листе, водитељи са лаком и микрофоном, и гламур који делује као временска капсула из 1997. У Украјини, M1 и M2 негују локалну поп сцену и труде се да представе младе ауторе као што је MTV некад представљао Мадону или РЕM. У Латинској Америци, HTV и Bandamax су задржали оно што је МТВ изгубио — чисту страст према музици. Без „формата“, без ријалитија, само спотови: од регетона до салсе, од мексичких маријачија до урбаног попа. У Кини, CCTV-15 држи званични, уредан музички програм, а MTV Mandarin на Тајвану представља ретку реликвију старог бренда који се још труди да живи по оригиналној формули. Код нас постоји врло гледани канал РТС Музика. Иронија је да је оно што је некад био најмодернији западни медиј сада преживео само у „периферијама“ света — тамо где телевизија још није изгубила своју магију. Док Запад стримује, Исток и Југ и даље зуре у екран.
MTV је некад био прозор у свет, а данас је успомена на време кад су људи чекали да почне нови спот, а не да им га алгоритам сам понуди. Његови наследници — од Москве до Боготе — данас изгледају као музеји покретних слика, али бар још увек верују у нешто што интернет није убио: у моћ песме, звука и слике која траје три минута и мења ти дан. Можда је највећи парадокс то што је MTV, симбол новог, завршио као симбол нечег што више не постоји. Музика је остала, али ритуал је нестао — онај тренутак кад седнеш испред телевизора и чекаш да „уловиш“ своју песму, као што се некад чекала љубав. Данас све имамо одмах, па ништа више није узбудљиво. А негде у Кијеву, Москви, Мексико Ситију или Шангају, неки непознати VJ још увек пушта спотове у три ујутру, за неког ко верује да се свет и даље може спасити једним добрим рефреном.
Дубљи проблем
Поетски закључак за крај, хехе. Али, није то закључак. Наиме, шта је овде проблем? Проблем је недостатак шире визије културног простора. Проблем су алгоритми које има и YouTube, и Spotify и сви остали. Алгоритми ће «провалити» шта си слушао, и нудиће ти «једно исто у круг» или «слично». Што је лепо. Али, то није поента ствари – дати ми оно што ја знам да волим. Поента је сервирати ми, на силу, оно што можда и не знам да волим, оно што ће ме изненадити. Рецимо – 1990. или 1991, 1992… – ја нисам знао да «волим» “Fool’s Gold” од The Stone Roses, “Smells Like Teen Spirit” од Nirvane, “Give It Away” од RHCP… Али су ми сервирани и заинтригирали су ме и заволео сам их. Неко други је заволео Public Enemy. Неко трећи је заволео New Kids on the Block, Mariah Carey или нешто треће. Али, сви смо у изласку у град или на плажи знали за све ове извођаче, и њихове песме, и често задиркивали или се подсмевали онима који имају „лош укус“. Данас, алгоритми нас затварају у мехурове и балоне, и тешко да сам у скорије време нашао нешто што нисам знао да ми се допада, а допало ми се, преко интернета. Јесам, у јануару 2023. на крстарењу, на бродској кабловској ТВ „Virgin TV” на италијанском, где су пуштани само спотови артиста овог лејбла, па сам открио Master Peace, Circa Waves… (Већ чујем дежурне културтрегере који кажу да сам лењ и да има тона нове музике, само треба знати гда наћи… Одговор унапред: НЕЋУ да знам где наћи, хоћу да она дође до мене и до оног клинца од 16 без труда.)
Не можеш ти сам бирати шта ти се свиђа. Мора неко да ти представи шта постоји и да ти кажеш, ово ми се свиђа, ово ми се не свиђа, али знам да је ту. Мора постојати агора, трг на коме сви размењујемо мишљења. Заједничко културно озрачје. Ја мислим да никада нисам чуо ниједну песму „великана“ као што су Drake, Post Malone и слични. Drakeа знам из чувеног мима, а не по музици, а човек је наводно оборио рекорд The Beatles по броју синглова на топ листама или тако нешто. Вероватно људи који њих слушају нису чули ништа од онога што ја слушам. Тејлор Свифт је мегапопуларна и њена турнеја по свету је оборила све рекорде, а огроман део човечанства зна само њену слику, а ништа од њене музике. Парадоксално је да је утицај музичара некада био много већи и када су они били мањи. О новцима да и не говоримо.
Зато, очајнички тражимо радио станице, типа Радио Нови Сад 1, О-Радио, Београд 202, Радио 101 Загреб и слично, где ће нам неки водитељ представити шта је ново, а ми забележити и заволети. Јер ја не знам шта волим. Зато и путујемо, да бисмо видели нешто што не знамо, па можда и заволимо. Зато пробамо нова јела – нека ћемо заволети. Свет без канала као што је ускоро покојна Музичка телевизија, а у коме на стриминг сервисима људи бирају шта слушају, личи на село у коме дете једе само ‘леба, масти и алеве паприке цео живот, не знајући да постоји нешто друго. Личи на свет пре Великих открића, без зачина, парадајза, кромпира, чоколаде, кукуруза. Затворен у себе.
Зато ми не дај шта ја волим. Дај ми оно што не знам да можда волим.
Драги MTV, није тебе убио ни интернет, ни Spotify. Сам си се убио.
Унећемо у рубрику „Узрок смрти“: САМОУБИСТВО.
