Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Када први пут стигнете у римски кварт EUR, имате утисак да сте промашили град. Нема вриштећих моторчића, нема уличних продаваца који нуде ђелато, нема ни оног благог хаоса који је, уз кафу и добру пасту, најважнији састојак италијанске културе. Уместо тога, дочекују вас широке авеније, мермерне фасаде у геометријском савршенству, паркови распоређени по некој војничкој логистици, и тишина која више приличи Скандинавији него Риму.
Како сам прошли пут био у старом, централном делу Рима, пало ми је на памет да овај пут погледам нешто што је можда и бизарно у другим деловима света али овде се лепо уклопило – архитектонско наслеђе италијанског фашизма су Италијани просто «премалали» и правили се као да се ништа није десило, и наставили да продају веспе, сладоледе и dolce vita.
EUR — скраћеница од Esposizione Universale di Roma — требало је да буде Нови Рим, визија будућности коју је смислио човек с амбицијом већом од Колосеума – Бенито Мусолини. Он није хтео само да направи нови кварт, већ и новог човека, нову Италију, нову Европу, ново све.
Нормално, кад правиш нову идеологију и «новог човека» (то су радили после Француске револуције револуционари, после Реформације протестанти, после Октобарске револуције комунисти… листа је подугачка), треба ти и нова архитектура. Јер архитектура обликује дух.
Што се самог Мусолинија тиче, мени је, осим његове гротескне гестикулације, довољно да знам да је сваког јутра јео «салату» од десетина чена белог лука са маслиновим уљем. Могу мислити како је било ићи код њега на састанке. Наводно је то било због имунитета и бољег здравља и дужег живота, али цела та рутина није спречила да буде обешен мртав главом надоле, попишан и посран у Милану на главном тргу на крају Другог светског рата. Мислим да је заправо важније каква дела чиниш, него да се храниш у складу са «билдовањем имунитета».
Требало је то да буде град за Expo 1942., који би прославио двадесетогодишњицу његовог „Марша на Рим“. Историја је, међутим, имала друге планове – уместо свечаности светске индустрије и уметности, 1942. је донела један сасвим други спектакл – рат.
Али хајде да кренемо редом.
Тридесетих година прошлог века, Мусолини је замислио да ће повести Рим ка мору, до Остиjе, и створити нови центар престонице који ће бити симбол модерне, индустријске, рационалне Италије. Кренуо је од шуме бора у коју је 26. априла 1937. лично посадио један морски бор и свечано изјавио да ће „Рим изаћи на море“. Антички и ренесансни делови града за њега су били „трице и кучине“.
Пројекат је поверен врхунским италијанским архитектама – Марчелу Пјаћентину, Луиђију Вијетију, Етореу Росију, Ђузепеу Пагану Погачнику и другима. Мусолини није штедео: хтео је да створи град-декларацију, каменом верзију мита о новој Италији. Њихова визија, представљена 1939, била је симфонија мермера, оса и симетрија, нека врста античке утопије у модерном паковању.
Али, онда је дошла 1939. година. Непогодна за градњу, благо речено. Можда су Мусолини и његови архитекти још кратко време гајили наду да ће, ако Британија падне, а Америка и Совјетски Савез остану по страни, све ипак моћи да се одржи. Но, 1942. је постало јасно да Expo ’42 неће видети светлост дана. Радови су заустављени.
После рата, уместо да сруше све што је мирисало на фашизам, Италијани су урадили оно што раде најбоље – претворили су проблем у стил. Одлучили су да EUR једноставно преименују, доврше и искористе. У земљи која је измислила ренесансу и оперу, то је било сасвим логично.
Тако је Мусолинијев „Нови Рим“ постао нова пословна и универзитетска зона. Завршили су га током педесетих и шездесетих, у духу функционализма, који се, мора се признати, прилично добро слагао са фашистичким рационализмом. Добили су четврт која изгледа као парк – огромне зграде у мермеру окружене зеленилом, нешто што је у Риму реткост и дан-данас.
Кренуо сам из центра Рима по сунчаном дану метроом према Остији, линијом Б, и изашао у четврти EUR, и одмах после станице – ето га – Коцкасти Колосеум!
Наиме, међу најимпозантнијим грађевинама налази се чувена Palazzo della Civiltà Italiana, коју Римљани нежно зову „Коцкасти Колосеум“. Прави превод је тешко ухватили, јер је у питању Палата италијанског друштва или цивилизације и културе у целини. Тај монументални блок са низовима лукова – шест по вертикали и девет по хоризонтали – заправо је Мусолинијев иницијал у камену (B-E-N-I-T-O / M-U-S-S-O-L-I-N-I).
Случајност? Тешко. Мусолинијев его је био пропорционалан дебљини његовог врата и обрнуто пропорционалан њеногом расту.
Али данас је ту седиште Fendi-ја, што целу ствар чини помало надреалном: некадашњи храм фашистичке идеологије претворен у модни шоурум.
Горе на фасади пише „Народ песника, уметника, хероја, светаца, мислилаца, научника, морепловаца и исељеника“, што се, наравски, односи на Италијане, на кога би другог.
Ту је и читав низ статуа у неокласицистичком стилу да потцрта повезницу, а све у свему, Мусолини и екипа су успели у својој намери – поглед на Палату и данас изазива осећање дивљења, страха, лепоте и ко зна чега све не у једном сулудом коктелу емоција који су фашисти сигурно желели да нам изазову.
Док шетам између тих зграда, имам осећај да сам у некој паралелној Италији. Све делује превише уредно, превише логично, превише немачки да би било римски. Нема оног шарма старих уличица, али зато има невероватне пространости.
Улице су широке, ваздух лакши, а фасаде блистају у беж и сиво-зеленој комбинацији. На тренутак заборавите да сте у граду где људи још увек користе веспу као породични аутомобил.
На једном од тргова налази се и скулптура „Genio dello sport“ – некада „Genio del fascismo“. Лик има дигнуту руку у римски/фашистички поздрав (данас познат и као «зигхајловање»). Неугодно. Да га срушимо, питају се Италијани. Неее, никако.
После рата, неко је урадио један од најпаметнијих маркетиншких потеза у историји: ставио је кипу боксeрске рукавице и променио натпис. Проблем решен. „Геније спорта“ сада мирно стоји и гледа на пословне људе који журе у своје стаклене зграде, несвестан да је некада био „геније фашизма“.
Сетио сам се петла Софронија кад каже: «Сто му громова! Црва није ни било!» Да поновимо: да ли је било «генија фашизма»? Није, то је одувек био «гениј спорта». Тачка. Орвеловска. Ако подсетите Италијане да је ова рука оригинално била другачија, само ће се насмејати.
Што каже стендап комичар Марио Адрион из Немачке, ала су се лако Италијани и Јапанци препрендирали – ови као сладолед и Армани, ови Пикачуа и манге, само ми Немци остали криви за рат.
Италијани су се правили као да све ово Мусолини уопште није изградио и наставили су по оном мотоу са мајица „Keep calm and carry on”. Kажу у шали, да је то зато што имају предобру храну и моду и нико се не може трајно љутити на њих. Италија елегантно раскинула са фашизмом и прешла у победнички табор на време и ребрендирала се.
Но, идемо даље. EUR је после тога почео да живи својим животом. Ту су се населиле институције, министарства, банке, корпорације, музеји и универзитети. Confindustria, Eni, Unilever, Microsoft, Accenture, BNL, Intesa Sanpaolo, Poste Italiane – сви они данас овде имају своје седиште.
Овај кварт је, на неки начин, постао оно што је Мусолини желео – али без њега и без идеологије. То је посебно сладак парадокс. Заправо, само је Мусолини и фашизам ту био вишак. Као у Кундерином роману «Живот је другде».
Ту су и бројни музеји: Museo della Civiltà Romana, Museo delle Arti e Tradizioni Popolari, Museo Pigorini, Museo dell’Alto Medioevo – смештени у здањима која су некада требала да буду идеолошки храмови, а данас су школске екскурзије и културни излети.
Посебан шарм EUR је добио 1960. године, када је Рим био домаћин Олимпијских игара. Архитекте су довршиле Palazzo dello Sport и Velodromo, а цела четврт је постала модерна сцена Италије у пуном послератном замаху.
И на крају – остаје заправо сасвим слаткаст укус у устима. Када се данас прошетате EUR-ом, све делује као урбани есперимент који је преживео сам себе. Зграде из доба фашизма стоје раме уз раме са функционалистичким новоградњама из педесетих и футуристичким стакленим здањима из новијег времена.
Најновији додатак је Nuvola – стаклена „Облака“ архитекте Масимиљана Фуксаса, Конгресни центар који изгледа као да се спустио из неког sci-fi филма усред строгих линија старог EUR-а.
Али управо у томе је чар: тај контраст даје живот нечему што је могло остати само артефакт једног диктаторског сна.
Када се уморим од шетње, седнем у један од кафића на Piazza Guglielmo Marconi, наручим еспресо и гледам како службеници у оделима излазе из својих мермерно-стаклених зграда. Помислим како је фасцинантно да је град који је требало да буде симбол једног режима постао симбол препорода, практичности и естетике. Италијани су, као и обично, нашли начин да из историјске катастрофе направе стил.
Чак и чувени „Званични ресторан“ (Ristorante Ufficiale), некада место за фашистичку елиту, данас је једноставан бар са сендвичима и кафом. И све функционише. Заправо, не знам фашистичкије име од «Званични ресторан».
Мусолини је желео да направи Ново Римско царство, али Италијани су направили нешто далеко боље – четврт која ради, живи и дише. Данас у EUR-у нема ни сенке идеологије, али има пуно сунца, зеленила и осећаја да сте у некој верзији Рима која гледа у будућност.
И кад кренем назад ка метроу, бацим још један поглед ка Palazzo della Civiltà Italiana, и не могу да се не насмешим. Тај „Коцкасти Колосеум“ и даље изазива оно што је вероватно требало да изазове 1942. – мешавину дивљења, страхопоштовања и чуђења. Само што данас више нико не види диктатуру у његовим луковима, већ дизајн.
Мусолини се мало преварио – покушао је да направи војничку и аскетску империју од нације која воли уживање. Италијани су одбили брзо и Инквизицију, Католичку цркву су претворили у симфонију боја и облика, а фашизам у – ово. Њихов дух ми се страшно свиђа – толико љубави према животу да им се не гине и не намеће оно што је строго. Могу да их исмејавају у серијама колико хоће да се предају на први пуцањ.
Можда Мусолини и фашизам више немају ништа са тим, али EUR је успео да преживи – као италијанска лекција о томе како се историја не поништава, већ прерађује. А ако то могу Италијани, са свим својим драмама, еспресима и фразама, онда можда можемо и ми.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
