Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Kada prvi put stignete u rimski kvart EUR, imate utisak da ste promašili grad. Nema vrištećih motorčića, nema uličnih prodavaca koji nude đelato, nema ni onog blagog haosa koji je, uz kafu i dobru pastu, najvažniji sastojak italijanske kulture. Umesto toga, dočekuju vas široke avenije, mermerne fasade u geometrijskom savršenstvu, parkovi raspoređeni po nekoj vojničkoj logistici, i tišina koja više priliči Skandinaviji nego Rimu.
Kako sam prošli put bio u starom, centralnom delu Rima, palo mi je na pamet da ovaj put pogledam nešto što je možda i bizarno u drugim delovima sveta ali ovde se lepo uklopilo – arhitektonsko nasleđe italijanskog fašizma su Italijani prosto «premalali» i pravili se kao da se ništa nije desilo, i nastavili da prodaju vespe, sladolede i dolce vita.
EUR — skraćenica od Esposizione Universale di Roma — trebalo je da bude Novi Rim, vizija budućnosti koju je smislio čovek s ambicijom većom od Koloseuma – Benito Musolini. On nije hteo samo da napravi novi kvart, već i novog čoveka, novu Italiju, novu Evropu, novo sve.
Normalno, kad praviš novu ideologiju i «novog čoveka» (to su radili posle Francuske revolucije revolucionari, posle Reformacije protestanti, posle Oktobarske revolucije komunisti… lista je podugačka), treba ti i nova arhitektura. Jer arhitektura oblikuje duh.
Što se samog Musolinija tiče, meni je, osim njegove groteskne gestikulacije, dovoljno da znam da je svakog jutra jeo «salatu» od desetina čena belog luka sa maslinovim uljem. Mogu misliti kako je bilo ići kod njega na sastanke. Navodno je to bilo zbog imuniteta i boljeg zdravlja i dužeg života, ali cela ta rutina nije sprečila da bude obešen mrtav glavom nadole, popišan i posran u Milanu na glavnom trgu na kraju Drugog svetskog rata. Mislim da je zapravo važnije kakva dela činiš, nego da se hraniš u skladu sa «bildovanjem imuniteta».
Trebalo je to da bude grad za Expo 1942., koji bi proslavio dvadesetogodišnjicu njegovog „Marša na Rim“. Istorija je, međutim, imala druge planove – umesto svečanosti svetske industrije i umetnosti, 1942. je donela jedan sasvim drugi spektakl – rat.
Ali hajde da krenemo redom.
Tridesetih godina prošlog veka, Musolini je zamislio da će povesti Rim ka moru, do Ostije, i stvoriti novi centar prestonice koji će biti simbol moderne, industrijske, racionalne Italije. Krenuo je od šume bora u koju je 26. aprila 1937. lično posadio jedan morski bor i svečano izjavio da će „Rim izaći na more“. Antički i renesansni delovi grada za njega su bili „trice i kučine“.
Projekat je poveren vrhunskim italijanskim arhitektama – Marčelu Pjaćentinu, Luiđiju Vijetiju, Etoreu Rosiju, Đuzepeu Paganu Pogačniku i drugima. Musolini nije štedeo: hteo je da stvori grad-deklaraciju, kamenom verziju mita o novoj Italiji. Njihova vizija, predstavljena 1939, bila je simfonija mermera, osa i simetrija, neka vrsta antičke utopije u modernom pakovanju.
Ali, onda je došla 1939. godina. Nepogodna za gradnju, blago rečeno. Možda su Musolini i njegovi arhitekti još kratko vreme gajili nadu da će, ako Britanija padne, a Amerika i Sovjetski Savez ostanu po strani, sve ipak moći da se održi. No, 1942. je postalo jasno da Expo ’42 neće videti svetlost dana. Radovi su zaustavljeni.
Posle rata, umesto da sruše sve što je mirisalo na fašizam, Italijani su uradili ono što rade najbolje – pretvorili su problem u stil. Odlučili su da EUR jednostavno preimenuju, dovrše i iskoriste. U zemlji koja je izmislila renesansu i operu, to je bilo sasvim logično.
Tako je Musolinijev „Novi Rim“ postao nova poslovna i univerzitetska zona. Završili su ga tokom pedesetih i šezdesetih, u duhu funkcionalizma, koji se, mora se priznati, prilično dobro slagao sa fašističkim racionalizmom. Dobili su četvrt koja izgleda kao park – ogromne zgrade u mermeru okružene zelenilom, nešto što je u Rimu retkost i dan-danas.
Krenuo sam iz centra Rima po sunčanom danu metroom prema Ostiji, linijom B, i izašao u četvrti EUR, i odmah posle stanice – eto ga – Kockasti Koloseum!
Naime, među najimpozantnijim građevinama nalazi se čuvena Palazzo della Civiltà Italiana, koju Rimljani nežno zovu „Kockasti Koloseum“. Pravi prevod je teško uhvatili, jer je u pitanju Palata italijanskog društva ili civilizacije i kulture u celini. Taj monumentalni blok sa nizovima lukova – šest po vertikali i devet po horizontali – zapravo je Musolinijev inicijal u kamenu (B-E-N-I-T-O / M-U-S-S-O-L-I-N-I).
Slučajnost? Teško. Musolinijev ego je bio proporcionalan debljini njegovog vrata i obrnuto proporcionalan njenogom rastu.
Ali danas je tu sedište Fendi-ja, što celu stvar čini pomalo nadrealnom: nekadašnji hram fašističke ideologije pretvoren u modni šourum.
Gore na fasadi piše „Narod pesnika, umetnika, heroja, svetaca, mislilaca, naučnika, moreplovaca i iseljenika“, što se, naravski, odnosi na Italijane, na koga bi drugog.
Tu je i čitav niz statua u neoklasicističkom stilu da potcrta poveznicu, a sve u svemu, Musolini i ekipa su uspeli u svojoj nameri – pogled na Palatu i danas izaziva osećanje divljenja, straha, lepote i ko zna čega sve ne u jednom suludom koktelu emocija koji su fašisti sigurno želeli da nam izazovu.
Dok šetam između tih zgrada, imam osećaj da sam u nekoj paralelnoj Italiji. Sve deluje previše uredno, previše logično, previše nemački da bi bilo rimski. Nema onog šarma starih uličica, ali zato ima neverovatne prostranosti.
Ulice su široke, vazduh lakši, a fasade blistaju u bež i sivo-zelenoj kombinaciji. Na trenutak zaboravite da ste u gradu gde ljudi još uvek koriste vespu kao porodični automobil.
Na jednom od trgova nalazi se i skulptura „Genio dello sport“ – nekada „Genio del fascismo“. Lik ima dignutu ruku u rimski/fašistički pozdrav (danas poznat i kao «zighajlovanje»). Neugodno. Da ga srušimo, pitaju se Italijani. Neee, nikako.
Posle rata, neko je uradio jedan od najpametnijih marketinških poteza u istoriji: stavio je kipu bokserske rukavice i promenio natpis. Problem rešen. „Genije sporta“ sada mirno stoji i gleda na poslovne ljude koji žure u svoje staklene zgrade, nesvestan da je nekada bio „genije fašizma“.
Setio sam se petla Sofronija kad kaže: «Sto mu gromova! Crva nije ni bilo!» Da ponovimo: da li je bilo «genija fašizma»? Nije, to je oduvek bio «genij sporta». Tačka. Orvelovska. Ako podsetite Italijane da je ova ruka originalno bila drugačija, samo će se nasmejati.
Što kaže stendap komičar Mario Adrion iz Nemačke, ala su se lako Italijani i Japanci preprendirali – ovi kao sladoled i Armani, ovi Pikačua i mange, samo mi Nemci ostali krivi za rat.
Italijani su se pravili kao da sve ovo Musolini uopšte nije izgradio i nastavili su po onom motou sa majica „Keep calm and carry on”. Kažu u šali, da je to zato što imaju predobru hranu i modu i niko se ne može trajno ljutiti na njih. Italija elegantno raskinula sa fašizmom i prešla u pobednički tabor na vreme i rebrendirala se.
No, idemo dalje. EUR je posle toga počeo da živi svojim životom. Tu su se naselile institucije, ministarstva, banke, korporacije, muzeji i univerziteti. Confindustria, Eni, Unilever, Microsoft, Accenture, BNL, Intesa Sanpaolo, Poste Italiane – svi oni danas ovde imaju svoje sedište.
Ovaj kvart je, na neki način, postao ono što je Musolini želeo – ali bez njega i bez ideologije. To je posebno sladak paradoks. Zapravo, samo je Musolini i fašizam tu bio višak. Kao u Kunderinom romanu «Život je drugde».
Tu su i brojni muzeji: Museo della Civiltà Romana, Museo delle Arti e Tradizioni Popolari, Museo Pigorini, Museo dell’Alto Medioevo – smešteni u zdanjima koja su nekada trebala da budu ideološki hramovi, a danas su školske ekskurzije i kulturni izleti.
Poseban šarm EUR je dobio 1960. godine, kada je Rim bio domaćin Olimpijskih igara. Arhitekte su dovršile Palazzo dello Sport i Velodromo, a cela četvrt je postala moderna scena Italije u punom posleratnom zamahu.
I na kraju – ostaje zapravo sasvim slatkast ukus u ustima. Kada se danas prošetate EUR-om, sve deluje kao urbani esperiment koji je preživeo sam sebe. Zgrade iz doba fašizma stoje rame uz rame sa funkcionalističkim novogradnjama iz pedesetih i futurističkim staklenim zdanjima iz novijeg vremena.
Najnoviji dodatak je Nuvola – staklena „Oblaka“ arhitekte Masimiljana Fuksasa, Kongresni centar koji izgleda kao da se spustio iz nekog sci-fi filma usred strogih linija starog EUR-a.
Ali upravo u tome je čar: taj kontrast daje život nečemu što je moglo ostati samo artefakt jednog diktatorskog sna.
Kada se umorim od šetnje, sednem u jedan od kafića na Piazza Guglielmo Marconi, naručim espreso i gledam kako službenici u odelima izlaze iz svojih mermerno-staklenih zgrada. Pomislim kako je fascinantno da je grad koji je trebalo da bude simbol jednog režima postao simbol preporoda, praktičnosti i estetike. Italijani su, kao i obično, našli način da iz istorijske katastrofe naprave stil.
Čak i čuveni „Zvanični restoran“ (Ristorante Ufficiale), nekada mesto za fašističku elitu, danas je jednostavan bar sa sendvičima i kafom. I sve funkcioniše. Zapravo, ne znam fašističkije ime od «Zvanični restoran».
Musolini je želeo da napravi Novo Rimsko carstvo, ali Italijani su napravili nešto daleko bolje – četvrt koja radi, živi i diše. Danas u EUR-u nema ni senke ideologije, ali ima puno sunca, zelenila i osećaja da ste u nekoj verziji Rima koja gleda u budućnost.
I kad krenem nazad ka metrou, bacim još jedan pogled ka Palazzo della Civiltà Italiana, i ne mogu da se ne nasmešim. Taj „Kockasti Koloseum“ i dalje izaziva ono što je verovatno trebalo da izazove 1942. – mešavinu divljenja, strahopoštovanja i čuđenja. Samo što danas više niko ne vidi diktaturu u njegovim lukovima, već dizajn.
Musolini se malo prevario – pokušao je da napravi vojničku i asketsku imperiju od nacije koja voli uživanje. Italijani su odbili brzo i Inkviziciju, Katoličku crkvu su pretvorili u simfoniju boja i oblika, a fašizam u – ovo. Njihov duh mi se strašno sviđa – toliko ljubavi prema životu da im se ne gine i ne nameće ono što je strogo. Mogu da ih ismejavaju u serijama koliko hoće da se predaju na prvi pucanj.
Možda Musolini i fašizam više nemaju ništa sa tim, ali EUR je uspeo da preživi – kao italijanska lekcija o tome kako se istorija ne poništava, već prerađuje. A ako to mogu Italijani, sa svim svojim dramama, espresima i frazama, onda možda možemo i mi.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
