Ненад Игњатов је академски сликар, јединствен по томе што је препознатљив по својим асамблажима, али и по Делегацији Избе, екипи уметника која се на шаљив начин бави арт-скечевима и добија све већу популарност
Како си пожелео да будеш визуелни уметник? Шта те је од малих ногу понукало да будеш човек који жели да се изрази на визуелни начин?
Не знам шта ме је повукло да се бавим визуелном уметношћу, али са 4 године сам почео да цртам, и након тога сам почео да користим друге сликарске и цртачке технике, да бих на крају у основној школи добијао коментаре учитељице и наставница да сам веома талентован. То ми је био ветар у леђа те сам након тога све више био заинтересован за литературу која се бави историјом уметности, да бих коначно са 14-15 година почео да правим слике на платну – по некима и прерано – пејзаже око мог села, Војводине, свега што представља ликовни идентите Војводине.
Ти си иначе из Госпођинаца. Колико је војвођанска равница утицалана твој рад и твој менталитет – ево на Саву Стојкова и Саву Шумановића је јако утицала?
Утицала је да предмети мојих слика буду баш ветрењаче, салаши, ђермови. То ми је била инспирација за све што се касније налазило на мојим сликама.
Имаш доста смеле технике – асамблаж, рецимо, је типичан за тебе. И ствари које не виђамо често на изложбама су код тебе итекако присутне. Одакле асамблаж?
Асамблаж потиче од француске речи која значи лепити и слагати на површину. Моја потреба за асамблажом догодила се током студија. На 3. или 4. године сам се бавио дводимензионалним сликарством, уљаним сликарством по платну и акрилима. А тек тада сам, под утицајем свог професора Владана Ранчића, код кога сам био у класи, добио потребу за експериментисањем са материјалима који су били комбинација сликарских и несликарских материјала. Користио сам разне ствари – испочетка и песак и шљунак, и жицу и дрво и пластику и играчке и отпад, и нађене предмете и купљене играчке на пијаци, али сам касније током мастер студија схватио да ме интересује само ефекат једног материјала и предмета нађеног, а не толико наративно и дводимензионално сликарство.
Твоје сликарство мене подсећа на индустриал музику, односно на постиндустријску рециклажу ствари које су употребљене и одбачене. Као што се од квартова напуштених индустрија праве креативни квартови, тако ти од напуштених предмета правиш уметност. да ли мислиш да би уз твоју уметност савршени соундтрацк била индустриал музика? Ја бих увек пустио Еинстüрзенде Неубаутен на твојој изложби.
Ја не видим индустриал као соундтацк, али оно што повезује те две ствари је поетика, та гама и колорит: рђа, замашћеног, одбаченог, тек нађеног. То је оно што краси и ту музикуи моје асамблаже. Кад би се убацила таква музика на изложби, то би за мене биланека врста плеоназма, јер кад имаш то у визуелном смислу, не треба ти у музичком. Мени би, пошто волим да спајам неспојиво, ту пасовао неки Бетовен или Бах, да се види контрадикторност.
Који су уметници највише утицали? Како је Ненад Игњатов дошао до сопственог стила? Не мора бити логично. Ја сам песму „Субтлy Делицателy Хопелесслy“ која је скоро пунк песма, написао за Спутñик слушајући „Трулy Мадлy Дееплy“ која је балада?
На моје саме почетке највећи утицај су имали Гоген, Ван Гог и Пикасо. Након тога, са 13 или 14, највећи су ми узори били Шумановић, Стојков и Коњовић, највећи војвођански сликари. Кад сам уписао Академију, схватио сам да постоје и Модиљани, Мондријан, Брак, Јожеф Кошут, Вазарели… видео сам 20. век у уметности. На мене су највише утицали Данијел Споери, чувени швајцарски уметник, Дан Пержовски, румунски уметник који црта стриполике цртеже по зидовима још увек, и утицали су наравно, својим колажима, Пикасо и Брак и Сергеј Параџанов, као и француски уметник Арман који је од отпада правио уметност. Али ја своје асамблаже зовем сликама, не зато што сам сликар већ зато што их качим на зид. Без обзира што нису дводимензионалне, то су слике, које у себи имају материјале који излазе у простор. Али највећи утицај на моју страст и љубав пре ма асамблажима имао је мој професор Влада Ранчић, за кога су ми говорили да личим, да га копирам, да сувише личимо… повезивали су и то да имамо сличне црте личности, боемске… Али није ми то био циљ. Мени се просто свидео начин на који он доведе један објект на ниво реадy-мадеа, у функцију уметничког дела, а до малопре је то имало функцију отпада. Мени је то размишљање било атрактивно. Рђа, замашћено, прљаво, као да је нађено на дну мора. Ствари које имају патину, већ кад их нађеш, већ имају неку ликовност.
Колико мислиш да су људи спремни да купе неко дело које излази у простор? Нешто што није плошно? Колико имаш проблема да убедиш људе да је то објекат идеала за кућу? Да га стави у спаваћу или дневну собу.
Током студија кад само почео да радим трасх арт (иначе сам аутор пројекта Милитарy Трасх Пројецт) ја сам знао од почетка да то није нешто што ће се исплатити или сваком свидети, али ме то није спречило да радим на томе. Можда то није нешто што ће се иком свидети. То је било истраживање материјала, само сам хтео да покажем шта се са чим комбинује. Рецимо уље и водане могу, али пур-пена и уљана боља могу заједно. Ту се добију хемијске реакције која имају ликовност, кад се утрљава уљана боја у пур-пену добија се одређена ликовност. Знао сам да то не могу тако лако продати. Једном сам правио изложбу у пицерији, где су радови приказивали храну. И долази газда да ми каже да један човек хоће да купи слику. Не можеш да верујеш, у пицерију долазе људи за које не очекујеш да би купили слике, али он је понудио 50 евра, али ја сам тражио 250. Била ми је драга, па нисам хтео да је дам испод 150. Знао сам да то није слика коју ће купити градоначелник. Не бих ја делио људе на оне који куже арт или који не куже. Неки су креативни више а неки мање, зависи од афинитета. Људи неће да каче такве ствари јер су превише у систему и углавном не желе да им неко дође у стан и каже „какво је ово смеће?“. Они хоће да имају нешто што се очекује.
А ти правиш неочекивано.
Не бих баш тако рекао, превише то звучи авангардно. Али је експериментално, неком можда делује гротескно, морбидно, прљаво, незанимљиво. Неко то сматра смећем јер ја користим смеће за слике.
Снимио си један спот за нас, окушао си се у режији. Колико је то било изазовно за тебе и да ли си се још неки пут окушао у тој сфери?
Осим Спутñика, једини други спот сам радио за Владимира Раша, Торија, у Изби смо снимали спот за његову реп песму. Изузетно је изазовно. Ја сам се примио на видео-радове које је радио Мишел Гондри. Видео сам да је Линч урадио неке рекламе за панталоне, парфеме, и Гондри за Дафт Пунк и Wхите Стрипес, Бјöрк… Када видим да сликари и фотографи раде видео, то ме инспирише да у будућности радим са тим медијем. Стицајем околности почео сам да радим на ТВ Канал 9 и да се разумем све више у кадар, композицију, камеру. Свадбе никад нисам снимао, само два спота. Једино претхнодно искуство је било на Интермедијалним истраживањима на 3. години када смо радили кратке видее, експерименталне. Тада ме је то занимало, али нисам ни помислио да ћу се некад бавити камером. Прешао сам са Канала 9 на Панонију, па на мађарску ТВ Паннон, па на РТВ. После 3 године сам схватио дане камера узбуђује до сличне мерекао четкица или асамблаж, па сам се решио бавити скечевима, спотовима… видеом.
И ту долазимо до Делегације Избе. Последњи уратци су много популарнији, имају више прегледа, прикључили су се Сергеј Савчук из Белорусије и Владимир Вовка Чудинов из Русије, и све много професионалније изгледа. Канал 9 је узео ваше скечеве да их емитује. Иновативно је и аутохтоно, слично као Ноћна смена и Државни посао, три другара који раде.
За разлику од Државног посла, с којима не можемо да се меримо јер су они сада већ професионалнци, и сјајни су и пресмешни, ми смо уметничка група. Њих тројица – нико није уметник, сликар, вајар и слично. Ми смо ипак дошли из једног уметничког средишта као што је Изба – једино уметничко склониште од неуметничких ствари у Новом Саду. То је место где се друже вансеријски, чудни људи, које занима уметност, другачији од осталих, некад смешни или досадни, боеми или алкохоличари, прави зоолошки врт. Изба има локалну екипу, али је атмосфера органска, људи ће почети да причају и ако се не познају. Увек је нека изложба, у амбијенту се осећаш као код куће, и људи који дођу први пут се опусте. Ми смо имали велику подршку Жељка Мандића-Мандуле, професора с Академије који нам је одмах изашао у сусрет, још од првог дана снимања, и давао нам своју расвету и опрему бесплатно. Како је кренула Делегација? Луна, Мира, Станиша, Мандула, ја, Пеђа, Арса, нас десетак је вечито висило за шанком годинама, и ја сам једном рекао „зашто ми само годинама седимо овде и причамо, можемо свему да дамо неки арт?“.
Један је био фотограф, други књижевник, трећи фотограф, али сви су имали ту арт-црту. Пало ми је на памет да направимо неку арт-групу као Оља Ивањицки и Леонид Шејка. Моја прва идеја је била да правимо перформасе. Рецимо, да ставимо столице на кружни ток и пијемо пиво. Полиција нам не може ништа јер је то ничија земља. Али, остали нису имали везе са савременом уметношћу. Луна и Мандула су професионални фотографи, а ја волим да глумим и певам и правим сценографију… Видео сам себе у 4-5 улога. И предложио сам да се снимамо, у видео-клиповима како се зезамо. То је била и прва епизода са Орешком, „Флекице са купусом“, где смо позвали у мене у стан то јело Станиша, а били су ту Мандула, Микалачки, Орешко и Мира. А име Делегација Избе је дао Станиша када смо си заједно ишли на промоцију Мандулиног филма у Радио Цафе – онда смо били као неки ракунчићи скупљени за једним столом, а онда је дошао Станиша и рекао „Е па ово је цела делегација Избе!“. И то је остало.
Али се ентузијазам почео исплаћивати после 30 и више епизода? Као и Поетаријум, Делегација је део уметничке сцене Новог Сада као самоникла појава.
Поетаријум и Делегација Избе су баш то. До неке 30. епизоде, стално су нам говорили, шта се снимате, нисте смешни… имали смо пуно спутавајућих фактора. Онда су дошли професионалци који су указали дана не ваља тон или светло или кадар. Људи су стално улазили и излазтили из приче, па сам ја спајао људе и пабирчио опрему, да бисмо на једвите јаде на крају скупили екипу за клипове, тј. скечеве. Ја сам спонтано упознао Сергеја на Рибљој пијаци, и онда је човек који је видео скечеве на телефону, одједном каже, па то је сјајно! Човек који не разуме толико добро српски и хумор локални, одушевио се тиме што смо потекли из једне кафане. А онда је дошао и Вовка, и постали смо много професионалнији.
Канал 9 емитује редовно?
Они који имају провке иду после 23х, а они који немају, иду пре. Иду редовно. Нађите их тамо или на YоуТубеу!
Интервју водио: Жикица Милошевић
Извор: www.културанадлану.цом
