Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Brazilsko carstvo? Ne, nije šala. Ništa manje nego što je to bilo bilo koje drugo. Trajalo je i prošlo. Ostavilo je spomenike, priče, gradove. Jedan od njih je i ovaj – Petropolis; Carski grad najvećeg carstva Amerike…
Da li ste znali koliko je bilo carstava u XIX veku? Dobro, znali ste za Rusko carstvo sa Dostojevskim i Tolstojem koji su ga obesmrtili, Austrijsko carstvo koje je plesalo u ritmu Štrausovih valcera, Tursko, ili Otomansko carstvo sa sultanima na Bosforu, i Nemačko, sa Bizmarkom i Kajzerom na čelu, tu su negde i Napoleon i njegovi naslednici… A da li ste znali da je 1877. godine, britanska kraljica Viktorija proglašena za caricu Indijskog carstva? Čuli ste za Maksimilijana i njegovo Meksičko carstvo? Ili za Brazilsko carstvo, najveće odmah posle Ruskog? E, ako niste čuli za ovo poslednje, a sva je verovatnoća da niste, pođite sa nama u posetu carskom brazilskom gradu Petropolisu (Petrópolis), brazilskom Versaju, kako ga još nazivaju… Pridružite nam se u ovom virtuelnom putovanju!
A kako je Brazil uopšte postao carstvo?
Pa, sve je počelo od čuvenog “drmatora” Evrope, Napoleona Bonaparte. Ah, da, kao što rekosmo, i on je bio car, barem se proglasio takvim, da ne bi zaostajao za ostalim takmacima iz susedstva. Pošto je okupirao Španiju, krenuo je i na Portugaliju, ali ga je portugalski kralj, 1808. preduhitrio – pobegao je u sopstvenu koloniju, Brazil. Sada je prestonica u Riju, a ne u Lisabonu. No, već 1815. godine, Dom Žoao VI proglašava Brazil kraljevinom, jednakom po rangu Portugalu, tako da se titula “kralj Portugala i Brazila” počinje pripisivati svim kraljevima evropskog Portugalskog kraljevstva. No, kada se situacija smirila, i Dom Žoao VI, odnosno kralj Jovan VI, kako naši istoričari vole da kažu, vratio u Evropu, njegov sin, Pedro, ostaje u Brazilu i proglašava ga nezavisnim carstvom, ne mogavši da čeka da nasledi celu imperiju od Mozambika do Makaoa. No, Carstvo neće biti dugog daha – već njegov sin, Dom Pedro II, drugi car Brazila po redu, biće prinuđen da abdicira, tek godinu dana nakon što je ukinuto ropstvo. Dakle, 1889. godine, vojnim udarom, Brazil postaje republika, kakav ostaje i do danas.
Put pod noge…
Kada se na autobuskoj stanici Rio de Žaneira, prevrelog i okupanog ogromnom vlažnošću vazduha, uputite ka Petropolisu, ustvari ste se uputili ka istim onim planinama koje krase horizont najlepšeg grada obeju Amerika… Iste one kupaste planine, kakva je i Korkovado, ili Glava Šećera, koje ste, sigurno, obišli ako ste već te sreće da ste bili u Riju; bio karneval ili ne. Autobus počinje da se penje, i autoput ka Petropolisu počinje da vijuga oko ovih impresivnih brda: grada nestaje, a pojavljuje se omamljujuće zelenilo šuma. Kraj puta vas čekaju prodavci banana, ananasa i sličnih voćki koje vam mogu dati “energetsku injekciju”, a vlažnost počinje da popušta. Malo. Više popušta temperatura, ali i to je više nego dovoljno… Pri vrhu, tamo negde u zelenilu, a na kraju vašeg puta od 5-6 dolara, čeka vas Cidade Imperial, što bi rekli Brazileirosi. Carski grad. Petrograd, Petrovgrad, kako bismo ga mi krstili, ili Rusi, svejedno. No, iz neke čudne “grekomanije”, grad je nazvan upravo po grčkom uzoru, Petropolis, sa akcentom na onom prvom “O”: dakle, Petrópolis.
I upravo zbog svoje klime, zelenila, “jezivo niskih” temperatura od 30 umesto 38 stepeni u toku leta, grad je potpuno “beo”. Kada to kažem, mislim na boju kože stanovništva – to je neverovatna neobičnost za državu Rio de Žaneiro, gde je većina populacije “murgava”, tj. predstavlja neprekidan niz nijansi od crne ka beloj boji kože, tako da se ni najvispreniji genetičar ne bi mogao usuditi da potvrdi koliko je ko Crnac, a koliko Belac. U svakom slučaju, Petropolis je beo, jer je hladan. Zato je i pun Nemaca, pun Čeha i pun drugovrsnih Evropljana. Bila je to prva planska nemačka kolonija u Brazilu, osnovana 1845. godine, kada se 2.700 Namaca naselilo u ovaj grad… Sveži grad na planini Sera de Estrela (Serra de Estrela, Zvezdana planina). Upravo je ova svežina bila razlog zbog koga je car, koji je bio poreklom i genetski Evropljanin, odlučio da se iseli iz prevruće prestonice, Rio de Žaneira, u “prohladni” grad na brdu, ali ipak dovoljno blizu da se za par sati može spustiti konjima ili kočijama u glavni grad, ako ustreba. Car se zvao Petar, a tako se zvao i njegov letnjikovac, za razliku od Rusije – tamo se gravni grad zvao kao car, a letnjikovac se zvao Carsko Selo. No, o ukusima ne vredi raspravljati, pa tako ni o Dom Pedrovom. Najbolje je obilaziti, pešice.
Obilazak
Grad neverovatno liči na evropske gradove, i po umerenoj veličini (302.000 stanovnika), i po arhitekturi. Nema onih šarenih nebodera, užurbanih šoping-centara, amerikanizacije na južnjački način. Sve je mirno, kao da ste u Segedinu ili u Alpima. Sve može pešice, iako je gradski prevoz intenzivan. No, najvažnije se nalazi u krugu koji se može obići za 1 dan. Pa, krenimo od najvažnijeg…
Carska palata (Palácio Imperial)
Carska palata, crvenkasti dvor sa belim prozorima, više, naravno, nije palata, jer cara nema. Sada se naziva Carski muzej (Museu Imperial), i tako se i “ponaša”. Bilo kako nazvali ovu građevinu (ja preferiram neoficijelni, prvobitni naziv), moramo znati da je ona bila omiljena rezidencija poslednjeg brazilskog cara, Dom Pedra II, koji je naredio da je podignu još 1845., ali se dobrano načekao do 1864. da bi radovi bili završeni. Mnogi smatraju da je neoklasični stil palate “preterano jednostavan” za jednog suverena, pogotovo cara, ali, setimo se da je to bilo doba takve mode. Tim pre što je car prvobitno imao nameru da mu to bude neka vrsta “letnjikovca”, a ne baš prava palata, u šta se izrodila vremenom. Ono što je jednom Evropljaninu zanimljivo je da su zidovi načinjeni od kombinacije kamena i drveta, donesenih iz ranih krajeva Brazila, simbolički, a još je zanimljivije da je povodom načina prikupljanja građe donesen i poseban zakon!
Ovom palatom Petar II ispunio je san svoga oca, Petra I, da se sagradi palata u najboljem stilu evropskih dvorova. Da bi u potpunosti iskopirao evropski stil gradnje, Petar II je unajmio i francuskog arhitektu i pejzažnog arhitektu Žan-Batista Binoa da načini vrtove od autohtonih biljaka Brazila, ali i sa klasicističkim grčkim statuama, izvorima nalik na versajske i slićnim “imperijalnim smicalicama”. No, posle proglašenja republike, palata je data na korišćenje “u narodske svrhe” – prvo gimnazijama, a zatim je pretvorena u muzej, 1943. Glavna atrakcija Carskog muzeja je carska kruna, koja je, naravno, kao što je to red i kao što možete videti u filmovima “a la Džems Bond”, pod najstrožijim merama obezbeđenja. Cela je načinjena od zlata, a ukrašena je brilijantima i drugim dragim kamenjem. Društvo joj u neposrednoj blizini pravi i skiptar Petra I, i on od čistog zlata, a tu je i kruna starog Dom Pedra I… U palati se ističu Caričina sala za prijeme, Carske trpeze, Muzička sala, Spavaća soba Dom Pedra II, kao i Carska riznica. Suvišno je nabrajati koliko i kakvih predmeta neviđene lepote može biti u riznici cara zemlje koja je imala konkvistadore gladne zlata! Recimo za kraj samo to da je ova palata, sve do izgradnje Brazilije, bila jedinstvena po tome što je bila jedina rezidencija nekog šefa države. Skromni brazilski narod nije gradio palate i letnjikovce za svoje predsednike… Ne znam šta da kaže prosečan Jugosloven iz bilo kog dela bivše nam države, osim da se čudom čudi… I da zavidi narodu, umesto da zavidi vlastodršcima, kako to već kod nas biva. U svakom slučaju, ulaz u najposećeniji muzej Brazila se plaća, i to 8 reala za odrasle, odnosno 4 za studente. Da bi se došlo do Palate, treba preći preko živopisnih drvenih mostića, koje okružuje lišće crvenih listova. S obzirom na jarkoplavu boju neba (pred kišu, koja često pada, je dramatično tamnosivo!) i zagasitozeleno lišće, čini vam se da je krajolik nestvaran. E, baš po zagasitosti i “kič-drečavosti” boja znate da ste na drugom kontinentu, u tropskoj zoni!
Kuća princeze Izabele (Casa de Princesa Isabel)
Zvanična rezidencija princeze Izabele i grofa od Eua (Conde d’Eu), sve do proglašenja republike, ova lepa vila gotovo istovetne boje kao i Carska palata bila je načinjena “odjednom”, kako vodič reče, tokom jedne sezone, a to beše Leto Gospodnje 1853. po redu. U to vreme je to bilo veoooma neobično, tako da ne čudi iznenađenje povodom brzine gradnje. Njen prvi vlasnik bio je Baron de Pilar (da, jasno vam je već – Brazil je imao plemstva koliko i Britanija ili Rusija!), da bi je ovaj prvo iznajmio pomenutom grofu od Eua, kome se toliko omilila da ju je i kupio, 1876. U njoj su rođena prva deca princeze Izabele. Od istorijskog je značaja sledeći podatak: car Petar II bio je u gostima kod svoje kćeri, kada je saznao da ga je vojna hunta zbacila sa vlasti, baš u ovoj vili. Nije jasno ni dan-danas šta je navodna “antikolonijalna revolucija vojnih ustanika” donela nabolje ovoj prostranoj zemlji, ali bilo je tako kako je bilo. Neko vreme je bila ambasada, a sada je sedište Kompanije za nepokretnosti Petropolisa, a radi i kao Princezin antikvarijat – obe ove institucije su u vlasništvu carske porodice.
Žuta palata (Palácio Amarelo)
Lepa kolonijalna zgrada ispred koje se nalazi upečatljiva fontana sa carskim orlom raširenih krila dobila je nadimak Žuta palata, jer ima upečatljivu jarku boju tipičnu za kolonijalni stil Brazila. Zanimljivo je da je opština pokušavala na sve načine da oduzme prvobitno zdanje od negdašnjeg vlasnika, barona od Gvaracijabe, i sve se odvijalo kao u crtanom filmu: baron je probao da sagradi vilu, ali su se opštinske vlasti smesta ponudile da je kupe i pretvore u Gradsku kuću. Kako baron nije hteo ni da čuje za prodaju, gradske vlasti su deo ispred kuće proglasili za trg sa gradskom zelenom pijacom, ne bi li smradom i bukom oterali barona. Ništa nije dalo rezultate, baron se nije mrdao. Grad tada počinje sa gradnjom zgrade nasred trga, ukida pijacu, i baron potpisuje kapitulaciju i seli se… Grad se useljava u novu zgradu, a ostaju upamćena imena graditelja, sva tipično srednjoevropska: Harald Bodtker, José Huss, Henrique Levy, Carlos Júlio Mayer i Burle Marx… Ko je ovde Nemac, a ko Jevrejin, ne bih ulazio, ali vam i ovaj spisak jasno dočarava karakter Carskog grada… Zgrada je poznata po svojim salama i salonima, tako da je vredno truda ući u nju. I danas, umalo da zaboravimo, zdanje služi kao Gradska kuća, naravno.
Katedrala Svetog Petra od Alkantare (Catedral de São Pedro de Alcântara)
Normalno da će jedan monarh evropskog porekla morati da se pozabavi i gradnjom katedrala, u tipično evropskom stilu. Elem, baš takva je i Katedrala Svetog Petra od Alkantare, građena u francuskom neogotičkom stilu XVIII veka, kao izrazom evronostalgije cara Brazilske Imperije. Ktitori su bili Petar II i kći mu Izabela, a građena je od granita i još nekoliko vrsta kamena, a ne od cigala. Car nije žalio truda – tu je mermer iz Karare, od koga su nastale skulpture u unutrašnjosti…
Najvažnija je, naravno, Carska kapela, desno od ulaza, sva u mermeru, oniksu i bronzi, a u njoj se nalaze relikvije nekih svetaca, što je takođe veoma neobično za jednu eks-koloniju: tu su, barem u delovima, sveti mučenici (Santos Mártires), sveta Aurelija (Santa Aurélia), sveti Magnus (São Magno) i sveta Tekla (Santa Thecla). Tu su i grobovi carske porodice, i veličanstvene mermerne statue Dom Pedra II i Dona Tereze Kristine, carice celog Brazila, ali i princeze Izabele i njenog supruga, već pomenutog grofa od Eua. Zanimljivo je da je katedrala posvećena svetom Petru od Alkantare, svecu zaštitniku Brazila, koga ne treba mešati sa svetim Petrom Apostolom – prvi se slavi 19. oktobra, i tipičan je za Portugaliju, a drugi 29. juna. Katedrala se nalazi pravo naspram kanalisane rečice, okružena zelenilom, što sve zajedno predstavlja sjajnu metu za objektiv vašeg fotoaparata…
Kuća Štefana Cvajga (Casa Stefan Zweig)
Pošto je pobegao od nacista, bečki pisac rođen 1881. godine, skrasio se 1941. godine u Petropolisu, što je dokaz da nisu samo nacisti bežali u Južnu Ameriku, već i oni koji su ih mrzeli. Cvajg je pripadao književnom pokretu “Nova objektivnost” ili “Fantastični realizam” (podseća vas na gospodu Markesa i Borhesa?), koji je bio pod uticajem učenja Sigmunda Frojda. Nepotrebno je reći da je ovakav trend u Hitlerovoj državi bio suvišan, i Cvajg se sa suprugom ukrcao na brod, da bi život završio u ovoj kući, gde je napisao knjigu proročkog imena “Brazil, zemlja budućnosti”. Ko nije bio u Brazilu, već je samo slušao propagandu o kriminalu, ne gledajući onu bolju stranu ove prelepe zemlje, ne može ni da zamisli koliko je her Cvajg bio u pravu. Cvajg je ovde napisao i svoje memoare i uopšte sve poslednje knjige u svom životu. Zanimljivo je potcrtati da je Štefan Cvajg, ma koliko to čudno sada zvučalo, bio jedan od prvih bestseler pisaca – bio je najprevođeniji pisac dotad, i prodavao je za života (a i posle njega, videćete zašto) milione primeraka svojih knjiga. No, nije dugo poživeo da se raduje – on i njegova supruga odlučili su se na samoubistvo tokom 1942. godine, u očaju pred moralnim i fizičkim ponorom Evrope i II svetskog rata. Da se strpio još malo, mogao je učestvovati i lično u antinacističkom preporodu Austrije, ali – ko žuri, glavu gubi, kaže stara poslovica. Za nauk onima koji prerano vole da očajavaju, stoji nam Casa Stefan Zweig.
Hotel Kitadinja (Quitadinha)
Jedan od primera preporoda nastalog porazom nacista bio je i ovaj hotel par kilometara od centra – u silnom oduševljenju zbog desanta na Normandiju, Žoakim Rolja (Joaquim Rolla) je 1944. godine dao da se sagradi najveći kazino u Latinskoj Americi – Hotel Kitadinja – spolja normandijski stil, unutra holivudski. Između ostalog, normandijski stil je trebalo da dočara atmosferu starih normandijskih kazina koji su imali veliku popularnost do II svetskog rata, a holivudski je trebalo da podseti Brazilce na nove “spasitelje sveta”, Amerikance sa severa. Unutrašnjost kazina, zanimljivo je, dizajnirala je čuvena Dorot Drejper (Doroth Draper), majstor scenografije slavnih holivudskih “hitova” toga doba. Hotel je toliko grandiozan da je to za ne poverovati: ima 50.000 kv. metara, njegovim njegovim unutrašnjim osvetljenjem može da se ostvetli grad od 60.000 žitelja, a saloni mogu da prime 10.000 ljudi odjednom! Kupola Salona Mauá (Salão Mauá) je najveća na svetu, sa 30 m visine i 50 m prečnika, i veća je od kupole Svetog Petra u Vatikanu! Ovde su se okupljali milioneri, džet-set, glumci i političari, sve dok 1946. predsednik Dutra nije odlučio da zabrani kocku. Sada je to hotel u društvenoj svojini, i služi za kongrese, sajmove i slične masivne i masovne manifestacije… U svakom slučaju, možda je baš ovo zdanje najpoznatiji simbol Petropolisa kakvim ga turisti pamte…
Epilog
Da li smo nešto propustili u našem jednodnevnom obilasku carskog grada Brazila? Ako jesmo, vratimo se i protrčimo pored onih mnogobrojnih atrakcija koje nisu detaljije opisivane, jer mesta ya to nema… Katolički Univerzitet Petropolisa (Universidade Católica de Petrópolis) je divna neoklasicistička, bela građevina koja budi sećanja na staro, ali ispred njega je ipak jedna moderna spravica – sat od cveća, ispod zemlje, još jedna atrakcija. Sat nema brojeve, već slova: P-E-T-R-O-P-O-L-I-S. Fale još dva, pa su se domaćini setili da dodaju i R-J, skraćenicu od Države Rio de Žaneiro, samo da ne bi stavljali brojeve… Možda smo, pak, trebali detaljnije da posetimo Kristalnu palatu, načinjenu nalik na onu prvobitnu, koju je još princ Albert otvorio u Londonu – petropolitanski Palácio Cristal čuva u sebi biljke donete iz Francuske još 1879. godine, i ako ste ljubitelj botanike, a ne istorije, ovo će za vas biti primarna destinacija u gradu… Palácio Rio Negro, žuta rezidencija brazilskih predsednika do preseljenja u Braziliju, 1960? Vile u evropskom stilu, duž puteva, po brdima? U očekivanom, alpskom stilu? Ima toga ovde dovoljno za užitak… Ako ste takvim užicima skloni.
Šetnje po strmim ulicama, evropski duh i evropska tela oko vas, ali jarke i živopisne boje tropa – to je Petropolis. Istorija, ali i sadašnjost. Petropolis dobija novi autoput koji vodi do obližnjeg Rija – otvaranje je bilo u septembru; no ipak, ne prestaje da bude različit, “trećesvetski”. Kola koja jure 100 km/h autoputem, prolaze pored zaprega sa volovima, koji mile bokovima autoputa. Sportski automobili i volovska zaprega, kolonija i car, Evropa i Južna Amerika, katoličanstvo i afričko paganstvo, portugalski i nemački duh, pivo Bohemia, delo čeških majstora piva, najbolje u Brazilu… Sve je to ovaj mali-veliki grad na južnoj hemisferi, jedini imperijalni grad južno od Ekvatora. Kada se iz njega vraćate u vreli i plažama okupani Rio, kao da ste bili u nekoj drugoj državi. I dok sunce zalazi nad najčuvenijim plažama sveta, u vašem srcu je svežina Evrope i u vama bruji neka čudna radost, bizarna radost nekoga ko je otkrio da se i daleko od kuće može sresti nešto nalik na kuću. Samo prilično drugačiju… I mnogo egzotičniju.
Tekst originalno objavljen u časopisu Travel Magazine, u novembru 2005. godine, izdanje Duke & Peterson, sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
