Tekst: Žikica Milošević
Foto: Mladen Sekulić
Pravljenje violina je plemenit posao, koji je veoma zahtevan. Odnedavno i Apatin ima jednog vrhunskog izrađivača violina, starog Apatinca koji se iz Beča vratio u rodni grad
Otkad se bavite proizvodnjom violina i odakle vam ta ideja?
Živeo sam u Beču 43 godine, tamo sam učio za izrađivača klavira, u čuvenoj firmi „Bosendorfer”. Tamo sam se upoznao i sa izradom violina. Violine sam počeo da pravim pre otprilike 25 godina. U Beču sam imao i radionicu. Godine 2010. vratio sam se u Srbiju i 2012. sam otvorio radionicu u Apatinu. Došao sam na tu ideju jer sam i kao dete učio svirati violinu, i oduvek sam imao kontakte s violinistima. Ali kao momčić sa 14 godina, svi smo otišli familijarno za Beč. Tamo sam završio zanat i školu, a u njoj smo bili graditelji svih instrumenata. Svi smo išli u isti razred, ali je praksa bila druga. Međutim već tamo sam video da su violinisti mnogo cenjeniji. Klavire više i ne pravi jedan majstor. Oni se prave industrijski iz delova, pa se sklapaju na kraju. Violine su mnogo zanimljivije i ličnije, ručno se rade od početka do kraja. To je jedan mikrokosmos. Tu su milimetri u pitanju, mnogo treba znati o fizici, hemiji… Violinu u suštini može napraviti i bolji stolar. Ali joj treba dati ton…
Koje drvo najčešće koristite? Ima li ga kod nas? Loš lak može upropastiti dobru violinu, zar ne?
Koristi se obično smreka za donji deo instrumenta i za stranice. Gornja ploča je uvek smreka, a donja ploča i ostalo je javor. Javor je najbolji u Bosni, ali ga sve manje ima, a smreka je u Alpima najkvalitetnija. Koristili su ih i stari Talijani. Što se laka tiče, sam ih pravim. Eksperimentisao sam dosta, tri godine. Danas se lak može i kupiti, dobar je, ali je previše hladan i plastičan, nema života u sebi. Svaki graditelj violina bi trebalo da pravi svoje instrumente do kraja, ali to je dug i mukotrpan rad, pa su mnogi odustali. Ono što je jako bitno kad je o laku reč jeste da ne guši instrument. Ne može se loš instrument popraviti dobrim lakom, ali se dobar instrument lošim lakom može pokvariti. Ta legenda vuče se od vremena Stradivarija, kad su iskopirali u milimetar njegove violine, ali one nisu zvučale isto, pa su počeli da pričaju da je to „zbog čudesnog laka“. Pre će biti da su tada dobro grundirali violine, nekom smesom kojom su odlično impregnirali površinu. Te stare talijanske violine su neverovatno dugotrajne, i dan-danas se svira na njima, robusne su. U tome je tajna.
Koju cenu dostižu vaše violine i ko ih svira?
Moje violine su oko 2.000 evra, poneke specijalne su i skuplje, a recimo jedna Stradivarijeva dostigla je cenu od 28 miliona dolara. Nije to realna cena, jedino pravdanje je da se želi sačuvati, jer ako je nešto skupo – to se i čuva. Većina instrumenata je u rukama banaka i investitora. Pre 10-15 godina je najskuplja Stradivarijeva violina iznosila je šest miliona dolara. Najpoznatiji violinista koji svira na mojoj violini je naš momak, Darko Piler, koji je u međuvremenu postao četvorostruki prvak sveta: u Rusiji, Španiji, Francuskoj i Litvaniji. Profesor je u Beču i on ima novca da kupi bilo koju violinu, ali još uvek svira moju. U međuvremenu je i menjao violine, ali se kratko zadržao na drugima i vratio se mojoj. Naravno, u Mađarskoj, u Budimpešti, mnogi sviraju moje violine, u Zagrebu, po Hrvatskoj… Najmanje u Srbiji, verovatno zbog finansijske situacije.
Šta vas je ponelo da se posle 43 godine vratite u Apatin?
Ja odavde potičem i znam šta znači manji grad, mir i priroda – nema toga u Beču. Jedan je još bitan razlog – stari Talijani su sušili violine na suncu, koje je ovde jače. Sve ima uticaja. Kremona otprilike ima istu klimu kao Apatin. Ravnica, sunce, reka Po, a ovde reka Dunav. Dosta starih opisa se može izvući da su oni davali značaja suncu, a Apatin je ovde na jugu.
