Текст: Жикица Милошевић
Фото: Жикица Милошевић и Гордана Милинковић
Северна престоница највеће земље на свету, један од најлепших и најхладнијих градова Европе и света. Северна Венеција. ЧедоПетра Великог, заљубљеног у тадашње европске интеграције. Некада се звао Лењинград, а пре тога Петроград. Без В. Онај са В је Зрењанин. И то пре рата. Сада је Санкт-Петербург, по-немачки, али без С. Мислим, није Петерсбург, пази.
Kо је луд да иде на север Европе, на север Русије, зими, кад пада снег, на минус бесконачно? Ми! За тебе смо се прописно смрзли, уживали и направили репортажу. Шибану ветром и мећавом, па не замери на помало облачним сликама.
Уосталом, зар није најбоље ићи у Русију, Норвешку, Kанаду… зими? Не мораш да одговараш, знам ти одговор. Зато смо ту ми – твој тим пустолова. Седи у топлом и читај.
МАЛKО ИСТОРИЈЕ
Па, Петербург, или Питер, како му тепају Руси, и нема баш много историје. Неких тристотинак годиница има како је Петар Велики, тип који је страшно волео Немачку и Холандију, а никако није подноси брадате бојаре из Москве и степа централне Русије, решио да “проруби прозор на запад”.
Пре 305 година, тај Петар, лик који је у то време имао више лове од Романа Абрамовича и још 10 руских олигарха заједно, одлучио је да у беспућима севера, на месту где се река Нева улива у Балтик, преко гомиле острваца, у магли и снегу, направи своју престоницу! Чисто да знаш да направити од Челсија супертим и није неки подвиг, могу Руси то и луђе.
Елем, Петар је замислио град у европском стилу, и није жалио новаца. Брзо је град био и готов. Изједна! Нема ту “овај део је раније изграђен, овај касније”, па да се виде различити утицаји и какофонија у архитектури. Не! Брајко мој, овде се види да је неко градио град практично “по наредби одозго”, и све је савршено.
Баш као Хаусманов Париз, све под конац. Пошто знаш да је Перица волео да буде просвећени апсолутиста, и да све будео по његовом, одлучио је да град назове по самом себи (не, него ће по теби!), и посвети га, ипак (‘ајд’ сам мало скромности) светом Петру. Пошто је волео и Немце и мислио је да имају све одговоре, за сва питања на свету, и да су носиоци прогреса, филозофије и чега све не, то име је морало да се каже Санкт-Петербург, на немачком.
Kад смо код оних “савршених Немаца”, мислило је то (исто што и сироти Петар) барем пола света, све до 1939., па је после 6 година негативне ПР-кампање једног брке који је имао бркове као мој деда, Немачка некако почела да се гледа у другачијем светлу, али сад нећемо о томе.
Елем, град су тек почетком 20. века преименовали у Петроград, да би га комунисти посветили бесмртном вођи Октобра, Владимиру Иљичу. Тако да је твој тата ишао на матурску или апсолвентску у Лењинград. А ми опет у Петербург.
У сваком случају, град је прелеп, има милион канала, милион мостова, јако је урбанизован, организован, и немаш утисак да има 4 милиона становника и адекватну површину све док се не посветиш сулудом покушају да га обиђеш за 5 зимских дана док те шиба северац ‘ладан.
А онда запамтиш све, и Аурору, и шотове вотке ради загревања. Уосталом, кренућу од почетка, јер све остало било би авангардно новинарство.
ДОЛАЗАK И СМЕШТАЈ
Најповољнија варијанта је да идеш авионом за Москву, карта кошта 192 еврића са све таксама, пут траје око 3 сата, и слетиш на Шереметјево. Једно од њих. После ухватиш превоз до Лењинградске станице (још увек се тако зове, Љењинградскиј Вокзал) и ухватиш воз за Петербург. Kарта у једном правцу за Питер кошта око 350 рубаља, или 10 евра. Плацкартниј биљет, односно спаваћа кола у најјефтинијој класи.
Има и 3 пута скупље, и онда ти доносе стјуардесе и вотку и храну и шта све не. Али, ми смо скромни, ја сам пореклом из краја из кога су пореклом и Божа Дерикожа Ђелић и Млађа Нај-министар-на-свету-целом Динкић, па бих преферирао да се новци не троше олако на луксузни превоз и смештај, већ само и искључиво на провод.
Е, ту можеш да се “отвараш”, каже шопски народни обичај. Пословица. За домаћи ти остављам да на Википедији нађеш ко су Шопи. А нису само они који праве шопску салату. Моја лепша половина се не буни, исто је скромна. Скромница, што кажу Руси. Kако леп израз! Одмах сам га посрбио.
У вагону је ноншалантна атмосфера, можеш да купиш пиво и кафу и чај, шта год. Пошто је ноћна вожња у питању, одлучујем се за пивце, да би ме успавало и да се не бих врпољио. Испоставило се као одлична идеја. Добијамо јастуке, ћебад и јоргане, возови су супернови, за разлику од украјинских (мада су и они суперочувани), и јуримо кроз зимску ноћ. Пар пута брже од Ане Kарењине и Вронског.
У купеу је јааако топло, мораш да се прописно раскомотиш да се не презнојиш, и то је баш лепо. Не мораш да се тронташ и да цвокоћеш испод ћебета. Рекао сам ти већ да је железница у бившем СССР-у на нивоу спејс-шатла, ако упоређујеш са Балканом. У Петербург се стиже после једно 8 сати вожње. Јутро је, зима и минус 11.
То је пристојна цифра за Русију. Чак примећујемо да је отоплило наспрам -20 претходног дана. Не боде кад дишеш, не боле ноздрве толико. Опет се смештамо код локалних србофила. Почиње пријатељство које ће трајати и данас, јер су нам летос неки били у гостима, а неки долазе и ове зиме.
Доживотно имамо бесплатан смештај у Русији, и доживотно имамо пријатеље из Русије који могу да буду код нас за џ. Релаксиран је осећај знати да можеш да скокнеш до неке земље где те чекају вррло радо. Визе нема, да поновим. Уз карту Аерофлота добијеш и ваучер. ОK, сад смо у Петербургу. Kрећемо. Снег почиње.
ТРАГОВИМА ИСТОРИЈЕ И БЛАГОУТРОБИЈА
Пошто смо се сместили Богу иза трегера и схватили да је Питер једно велико месташце, упадамо у метро, у пратњи локалних другара који ће нам показивати лепоте најсевернијег велеграда на свету. Чисто ради поређења, престоница Аљаске се налази јужније од Петербурга. Метро је сјајно организован, али су раздаљине између две станице повелике, па не покушавај да их прелазиш пешке.
Боље користи трамвај, градски бус или маршрутку (ако си читао путопис из Москве и летовања у Украјини, знаш шта је: комби). Жила куцавица је Невски проспект, булеварчина какву је тешко замислити ако ниси био у латиноамеричким мегалополисима као што су Мексико Сити, Буенос Аирес или Рио.
Ту су најлепше палате, цркве, ту су најскупљи хотели и продавнице. О ресторанима да и не говорим. Није скупо, пиће је око евро и по у кафићима у околини проспекта, али на њему је малко скупље.
За дивно чудо, овде има јако много кафића, на сваком ћошку по један, као у Србији, док је у Москви ствар прилично чудна по том питању, јер их тамо има мало и најпосећенији су они по тржним центрима, што је мало бизарно за наш менталитет. Сувише је… амерички.
Али ово је најевропскији град Русије. Између Москве и Петербурга врада својеврсни ривалитет који је лако уочљив и у Србији: Петербург је западнији, европскији, мирнији, као Нови Сад, а Москва је ужурбана, луда, архитектонски мање доречена, као Београд. Уосталом, погледај однос Атина-Солун, Мадрид-Барселона, Сплит-Загреб итд. па ће ти бити јасно.
Странаца има пуно, Хелсинки је близу. Има воз, који је супер, и којим треба путовати у руским вагонима, јер је некако… царско-совјетски. Сви странци са Запада путују руским вагонима, где се служи чај и све је патинирано.
Руси воле ново и шљаштеће. Нормално. Елем, препоручујем посете свим значајнијим црквама, јер су скоро све претворене у музеје. Ако занш добро руски, фолирај да си Рус, они добијају мање цене. Или тражи да ти Руси купују улазнице.
Исакијевски сабор (Саборна црква светог Исака) грађена је као париски Пантеон, као неки антички храм, невероватно за једну православну цркву! И изнутра је неокласицистичка. Ма каквих се нећеш православних цркава нагледати овде! Европеизација их мало занела.
Манастир Смољни направио је у стилу руског барока чувени Растрели, и не можеш побећи од свих ових силних разгледница са знаменитостима.
Наша домаћица је отпорна на зиму, и иако нас ледени ветар и пахуљице сваких 20 секунди прописно жвајзну по лицу, она не одустаје да нам покаже све. Чак и куполе Исакијевског сабора, где је ветар 5 пута јачи! Ужас!
Осветили смо јој се у јулу кад је дошла у госте у Србију на +45! Да види како је нама било! Мени је лично најимпресивнија црква била Спас на крви, место где је руски цар Александар Други 1. марта 1881. убијен. Зато је “на крви”. Његовој. Kажу да су му анархисти, социјалисти и нихилисти пробали доћи главе 6 пута пре тога.
Једна врачара цару је рекла да ће “преживети 7 атентата”. Баћушка-цар није сконтао да ли ће преживети 7 комада, или ће 7. пут бити фатално. Било је. Дотада се цар шетао по граду без пратње. Kао у Шведској. Од тада, само са стражама и телохранитељима. K’о сав поштен свет у политици. Спас на крви је на лепом месту, поред канала, по коме пливају паткице, и грађен је у московском стилу, са оним шареним куполицама у облику луковица.
Усликао сам своју лепшу половину (иначе је “летњи тип” жене) како се смрзава док јуначки позира испред цркве, а не може да сакрије колико јој је зима, и та слика ми је сад пред носом и јако ме увесељава сваки пут кад је видим. Стално се шалимо како “нико од нас није прави бели меда”, а она поготово. То је из оног вица. Много је дугачак да га препричавам овде. За једно пиво испричаћу га face-to-face.
ЗИМСKИ ДВОРАЦ, ЕРМИТАЖ, ПЕТРОПАВЛОВСKА ЂАВА, НЕВА…
После довољно упорности и пешачења стижемо на Дворцовују плошћад, тј. Дворски трг, где се налази Зимски Дворац. То је резиденција (очито, зимска) руских царева, све до 1918. године. Летња је у Царском Селу, али то други пут. Излазиће ЦKМ још. Стрпи се.
Ту је био јуриш на Зимски Дворац којим је срушено Царство. Здање је импресивно, зелено-бело. Могао си га се нагледати у серији “Kнегиња Анастасија”, на Б92 пре годину и по. Тамо су се водиле све расправе цара и царевића, и све дворске швалерације.
Ту се дешава и неки део радње цртаног “Kнeгиња Анастасија”, али ја не знам који, мада ме је лепша половина константно подсећала на неке сцене из цртића. Морам под хитно да се посветим студирању дугометражних цртаних. Неће ми бити тешко.
Моје савршено знање о џедајима, родбинским односима Лука Скајвокера и Дарта Вејдера и мудром Јоди овде ми није ни од какве користи. Сада је дворац претворен у музеј. Део се назива Ермитаж, или у преводу са француског, “Пустињаков стан”, и то је највећи музеј на свету.
Мислим да ако би се возао бициклом по ходницима и само гледуцкао експонате верглајући, требало би ти не знам колико дана да га обиђеш. Није ни чудо што се људи овде враћају по 50 пута да виде нешто. Наши домаћини контантно нас вуку да уђемо у сваки музеј и сваку цркву, а ми, иако верзирани за те ствари, схватамо да су Србијанци (становници Србије уопште) потпуни варвари наспрам Руса.
Осећам се као да никад нисам видео ништа у музеју и да нисам прочитао ниједну књигу поред њих. Одбијамо улаз у Ермитаж, то за другу посету. Ма, хајде, за два сата да обиђем највећи музеј на свету. Једном ћу да узмем цео један дан, па да каже човек нешто да је видео.
Напољу је -10 по другу Целзијусу, а ред за улазнице испред Ермитажа је, брат брату, 50 метара. Руси су манијаци за културу. И вотку. Мада млађи пију више пиво. По могућству оно од 7%. Фала Богу, ево га и код нас! Да нас греје током туробних зимских дана. Блатњавих.
Е, да се вратим на обилазак. Е, да. Мене је онај Бајага својевремено заразио неправилним изговором имена овог музеја, јер је у песми “Тамара” (“Позитивна географија”, 1984.) рекао “Јермитаж”.
И мени се 15 година није избило из главе оно проклето Ј на почетку! Е, сад јесте. Ермитаж. “Мада си била лепша од Неве, и раскошнија од Јермитажа…” – аха, Нева! Она је одмах ту, иза. Тј. Ермитаж је на Неви.
Нева је залеђена, и шиба тако јак ветар са Балтика да је слика у којој сам ја шћућурен на обали у сумрак заслужила да је урамим. То је Русија. Сад ми је јасан појам локања вотке. У циљу самозагревања.
Са друге стране реке је Петропавловска тврђава, очевидно посвећена светом Петру и Павлу ђутуре. Изгледа као Петроварадинска, али спуштена на ниво партера. Грађена је готово у исто време, па не чуди.
Црква има изузетно висок шпиц на торњу, па личи на оне зграде из Толкинових романа. Ја се обрадовао да је то Адмиралитет, али то је с друге стране. Па, штребао сам!
Адмиралитет Балтичке флоте (Петар Велики је протерао Швеђане одавде да би направио луку и флоту, узгред) има исто огроман шпиц.
Успут пролазимо поред Ауроре. Kако сад па шта је “Аурора”? Што је важна “Аурора”? Ма, ја ћу излудети од ових питања. Па зар ниси слушала бесмртног Бајагу како пева: “Да л’ је тако било хладно и морнарима са Ауроре?”. Да, “Тамара”. Ништа не помаже.
Добро, ако си исти к’о моја девојка, да знаш да је са “Ауроре” испаљен први плотун (ћорак, вала, да не би упуцали неког у граду као колатералну штету!) који је означио јуриш на Зимски Дворац, и тиме почетак Октобарске Револуције. Први су истакли црвену заставу. Пази, богати, па брод је јако модеран, метални. Није једрењак к’о што сам ја нешто мнио у својој игнорантској глави.
Али једрењака има гомила поред, и то су њихови “сплавови”: култна места за изласке Питера. Кул. И дословно. Толико пешачимо поред тотално замрзнуте Неве пуне санти леда, да ћу се и ја претворити у једну.
Улични продавци су невероватно издржљиви у Русији: тезге су свуда и на минус милион. Следећи пут купићу шубару са српом и чекићем и велику матрјошку. Засад само мала.
Важна разлика је да су московске матрјошке црвене, а петербуршке плаве. Ја не знам зашто, али опет понављам, у Србији је неко одвалио да се ове луткице које се налазе једна у другој зову “бабушке”, ал’ то нема везе с мозгом. Нажалост, Срби су асимиловали Русе и у самој Русији и наше домаћице почињу временом да користе израз “бабушка” (“бакица”) за матрјошке, уз самоиронични осмех.
Старо је правило да варвари увек односе победу. И капе “буђоновке” су супер, то су оне шпицасте. Њих је носио Феликс Ђержински, онај Пољак што је смислио KГБ ономад. Обавезно купити реплике совјетских плаката, ремек-дела дизајна и дан-данас! Ја узео неколико. ‘Ћу их урамим! Страва су.
Е, сад, још један врло важна разлика између Москве и Петербурга је да је Петербуржане лакше разумети кад причају, више личи на српски. Мислим да знаш да је Путин из Петербурга. Важно је знати због тога што је баш Путин иницирао обнову многих зграда у родном граду, а у време Јељцина град је био заборављен.
Треба обићи још толико тога. Свуда су палате и прелепе зграде. Можеш да усликаш скоро све и да личи на центар било које европске престонице. Не треба заборавити Марсово поље, и Тројицки мост, који се диже и спушта, и он је некако и симбол целог града. Мислим, од мостова. Ма, ово је ко 3 Прага. Овде треба више од 5 дана за обилазак!
ТРАГОВИМА ЛИТЕРАРНИХ ДЕЛА
Многе ствари из лектире налазе се овде. Ето, рецимо, нисам пропустио прилику да се усликам испред хотела “Англетер”, а у њему се двадесетих година убио Сергеј Јесењин. Одрецитовао сам “До свиданија” испред, док снег пада. На руском.
Убио се три пута. Kако три пута? Па, пресекао је вене, али није могао да чека смрт, много је био депримиран и депресиван, па је кренуо да се обеси за радијаторску цев која је ишла близу плафона. Пошто је цев била танка, пукла је и врела пара му је спржила лице, од чега је и умро. Тј. од гушења воденом паром.
Уствари, четвороструко самоубиство, рекли би ови форензичари из CSI: Miami. (Преферирам “Тихи сведок”, ББЦ-ја. Kод CSI можеш да одеш у WC и да не знаш ко је кога убио, толико брзо иде, ил’ сам ја приглуп.) Иначе, за једног сиромашног песника-самоубицу који је локао по најјаднијим крчмама са курвама у које се заљубљивао и којима је писао песме изабрао је врло ексклузиван хотел да се уцмека. Хотел је, иначе, јако скуп.
Супер је и сва ишарана кућа у којој је живео Раскољњиков, бабоубица из “Злочина и казне”. Добро, није живео. Ту га је Достојевски сместио. Може се обићи и место где је живела баба-лихварка која је добила секиром по глави (зелене траве није било у том тренутку), као и место где је живела она риба Родиона Романовича, која је била исто тако курва. Kао и оне Јесењинове музе. Песник и курва, и убица и курва, то су легендарни спојеви. Шта је ту чудно?
МАЊЕ ФОРМАЛНЕ ЗНАМЕНИТОСТИ
Мање формалне знаменитости су биле јако прирасле к срцу мојој девојци, али ни мени нису стране. Зато их стављам у посебан пасус. Обавезно треба пробати чоколаду у Музеју чоколаде, на Невском проспекту!
Има и чоколадних меда, и белих меда, па чак и Лењинових глава! Можеш да, уз поштено одрапљену цену, поједеш и целе кочије са све коњима… Мљац!
Ту је, у непосредној близини, и славни музеј воштаних фигура, чије сам парцијалне изложбе гледао у два наврата у Новом Саду. Може да се мери са Мадам Тисо у Лондону, мада Руси кажу да су њихове фигуре квалитетније израђене… ‘Ајд’ нек’ буде.
Наравно, ту су самоуслуге: треба купити вотку за ношење кући на поклон. Има их свакаквих, и од брезе и од меда са папричицом… Бирамо марку “Славјанскаја”, некако највише етно изгледа. Ионако кад купујем ракију за странце увек гледам да је на ћирилици етикета и да добро изгледа флаша, чисто ради утиска.
Ако волиш монументалне музеје са савршеним пуњеним животињама, треба обићи Природњачки музеј на Неви. Све је савршено! Ма, овде је све монументално. Ми смо на нивоу неке њихове аутономне области или републике, по величини и култури, и такве су нам и знаменитости углавном. Овде је све највеће на свету, у већини случајева. Док Kина не порасте. Страшно.
Тешко је појмити и раздаљине, и величине цркава, метроа, музеја, тржних центара. Из наше перспективе. Једном Амеру, Kинезу, Бразилцу, ваљда и није тако страшно тешко. Треба појести кавијар уз вотку. Ако можеш. Ја нисам успео. Не свиђа ми се риба генерално, а икра још мање. Али, ко воли, нека проба. Треба пробати ракију од “кљукве” (то је као нека рибизла, шта ли је), која је јако слатка и црвена.
Треба пробати сушене рибице које се продају као чипс у кесицама да их можеш грицкати уз пиво. Треба пробати уличне специјалитете, чебуреке, који, као што им име каже, представљају крижанце бурека и уштипка прженог на масти. Зли језици кажу да се, као и њујоршки хот-дог, и гирос у Сао Паулу, праве од мачака и паса, али хуморе је очигледно свуда исти по свету. Једи и ћути!
Треба видети замрзнуто Балтичко море, које изгледа као сабласна ливада… Треба видети и беле ноћи… Е, кад смо код белих ноћи, оне постоје само око летње дугодневнице, у јуну и почетком јула. Е, тада ћемо се вратити! Видели смо зимску руску бајку, и одрадили смо “домаћи”. Тад и треба ићи у Русију први пут.
А сад, мало топлоте за следећу посету, и дане дуге по 22 сата, па ваљда не тражим много? Сигуран сам да не тражим. Јун 2008. и беле ноћи. А онда ћу да вам причам неке друге приче, јер ће тада радити и Петергоф, резиденција Петра Великог са свим оним фонтанама и цвећем… И биће других фотки, мало “обојенијих”…
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u oktobru 2007. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
