Текст: Жикица Милошевић
Српска опсесија Западом није само финансијске природе, она је и туристичке природе. Када им се укаже слободан термин, Срби највише воле да оду на – скупи Запад. Е, ми смо решили, као и увек, да одемо на мање откривени Исток, и то на исток Европске Уније, у земљу коју су Срби понижавајуће спомињали у вицевима, а сада је богатија од наше домовине, и никада више неће бити сиромашнија. Румунију.
Veliki trg. Foto: Žikica Milošević
СЕДМОГРАДСКА С ОНУ СТРАНУ ШУМЕ
Пошто предрасуде, као што знамо, никада нису утемељене у стварности, већ су митови испредени око детаља као кудеља око преслице, ни Румунија није као што „мали Перица“ мисли, већ је то земља у којој се, рецимо, налази митска Трансилванија. Земља Дракуле и Карпата, старих градова пуних уских уличица и древних кућа.
Ceo grad - multiplicirano Podgrađe Petrovaradina. Foto: Žikica Milošević
А њена стара престоница био је Сибињ, док Мађари нису однели престоницу у Клуж, који је био мађарскији. Погађате зашто: Сибињ је одувек био немачки. Тачније, саксонски. И звао се Херманштат. Имена Сибињ, Сибиу (румунски), Нађсебен (мађарски) су сва изведена од латинског Цибинијум, али Цибинијума није било одавно када је угарски краљ средином 12. века позвао Сасе, како смо некада звали Саксонце, да помогну знањем рударства и да руднике у Трансилванији оживе – логично, пошто су новопридошли Мађари били номадски степски народ из Азије и нису имали појма са планинама и рудама. Али, Саксонци одавно јесу.
Stara Gradska kuća, zvana Gradski savet, iz Srednjeg veka. Foto: Žikica Milošević
И ето их, направише они 7 градова у Трансилванији, или још и који више, али по ових 7 се цела област назвала Седмоградска, како је традиционално име на нашем језику и свим словенским језицима. Ми је зовемо и Ердељ, што је мађарски назив који у себи крије шуму, као и Трансилванија, јер „Силва“ је шума, те му то дође „с ону страну шуме“. Буба Ердељан је ваљда пореклом из Ердеља. А тих 7 градова су: Сибињ, Клуж (Клаузенбург), Шегешвар (Сигишоара или Шесбург), Медијаш (Међеш), Брашов (Кронштат), Себеш и Бистрица. Из Брашова је, ваљда, порекло вукао Драгиша Брашован. Било како било, ето нас у митској земљи где су се мешали Немци, Мађари, Румуни, Цигани (стар и помало поетски израз за Роме), Јевреји, Срби и Бугари. И можда још неко.
Kuće "sa očima" - foto: Vladimir Cvetković
СИБИЊ – ГРАД МУЗЕЈ
Године 1992. Сибињ је имао 170.000 становника а Нови Сад 179.000 становника. У Сибињу градско језгро није никада рушено, у Новом Саду се руши од 1918. Никада ништа није грађено ново у центру, за разлику од Новог Сада. Ужи центар Новог Сада би могао стати 6 пута у ужи центар Сибиња. Цео изгледа као Подграђе Петроварадина.
Gradi novo... ali van centra se mangupiraj. Foto: Žikica Milošević
Данас Сибињ има 134.000 а Нови Сад 277.000 становника. Као кад би центар почињао од Салајке са историјским кућама, и од Подбаре – тако изгледа Сибињ. Ништа, ама баш ништа није рушено.
Ulice imaju stara imena: Ulica srebrara (ova), Trg zlatara... Foto: Žikica Milošević
Сматрам да тамо негде, дубоко у огњу, постоји посебан круг пакла за урбанисте који су уништили 70% историјског језгра Новог Сада од 1918. до данас, и унаказили Зрењанин и приобаље Митровице, да не набрајам даље.
Nije Nemačka nego savršeno restaurirana Rumunija. Foto: Žikica Milošević
Румуни од 1918. нису имали такве геније у урбанистичким заводима, а чак су и ценили оно што су им саградили Немци и Мађари. Срећом, Румуни нису имали тако ‘напредне’ урбанисте и архитекте којима је било стало да граде солитере у центрима старих градова, омаловажавајући старо, као што их је Југославија имала, на претек. Прва помисао је: како ли је Нови Сад изгледао пре 1945? Вероватно овако некако.
Grad je mešavina srednjoevropske arhitekture i mediteranskog duha. Foto: Žikica Milošević
Улица Тврђаве је најлепша улица у Сибињу, и тако чак и пише испод уличне табле. Улица је са једне стране опкољена старим каменим и дрвеним зидинама и кулама осматрачницама из Средњег века, а десно су преслатке кућице у којима се живи или су неке радњице.
"Srednjovekovni meni" - od drveta sa metalnim rezama. Foto: Žikica Milošević
Иначе су све кућице као тортице у посластичарници и обојене су живим бојама. Срж града чине Велики и Мали трг, одвојени (или повезани, како више волите) Торњем Градског савета, а готово су све куће такве да имају на крововима таванске прозоре тако дизајниране да имају «очи» и чини вам се да вас «попреко гледају».
Gulaš u "loncu od hleba" - lokalni specijalitet. Foto: Žikica Milošević
Мало је језиво ако тако схватите, али је суштински врло симпатично. Торањ Градског савета је саграђен у давном 12. веку, али је такође више пута обнављан, а његова архитектура се мењала.
Toranj Gradskog saveta. Foto: Radomir Kantardžić
Током историје, кула је имала различите улоге, коришћена је, између осталог, као складиште пшенице или као осматрачница у случају пожара. Данас се користи за изложбе. Кула Савета се сматра најиконичнијом зградом Сибиња, који је 2007. године био Европска престоница културе.
Saksonci imaju čak dvoje novina na nemačkom! Foto: Žikica Milošević
А остале куће? Скоро све су заштићене и имају таблу «споменик културе» и век изградње – најчешће је то 15. или 16. век. У Сибињу вам се чини да је све потпуно нестварно да, а нестварно је и да, путујући на исток из Србије долазите у прелепи средњоевропски град немачког или аустријског типа, какав би итекако пристајао Алпима. ибињ је прави ‘музеј на отвореном’, како пише у проспектима. Готске цркве, барокни тргови и фасаде, улице поплочане каменом… Савршено очуван град у својој архаичности.
Iza svakog ugla vreba nova lepota. Foto: Žikica Milošević
ЛАЖИ, ЛАЖИ, ЛАЖИ МЕ! ИЛИ МОЖДА ИПАК НЕ.
Једна од најзначајнијих и најинтересантнијих знаменитости је Мост лажи, из 1860. године. Има неколико занимљивих легенди о његовом имену – Најпопуларнија легенда каже да ће се мост срушити када неко лаже док стоји на њему. Друга легенда каже да су мост често прелазили трговци који су покушавали да преваре своје клијенте. Они који су ухваћени бацани су са моста (скупа лаж, не би остао нико код нас). Према трећој легенди, мост је био место сусрета момака који похађају војну академију и њихових девојака. Момци се нису хтели појавити, остављајући своје девојке да чекају док не схвате да су их лагали (звучи помало не-стрејт ово ударање чежње).
Most laži. Foto: Žikica Milošević
Четврта легенда каже да су мост често прелазили млади љубавници који су се клели на вечну љубав. Девојке су се клеле и да су невине, што се често испоставило као лаж након што су се парови венчали. За казну су бачене са моста, јер је то место где су лагале своје љубавнике (предложио бих им реченицу: ти си ми други). Пета легенда о мосту говори о томе како је испод моста могло бити велико језеро у којем су живеле слатководне сирене. Сирене, пошто су врдаламе и заводнице, лагале би своје мужеве-сиренце (сиренац или сирен?) да иду негде другде (само баби по лекове) а ишле су да сретну своје смртне љубавнике на мосту изнад (и даље ми није јасно како сирене воде љубав). Затим би скочиле у језеро када би завршили љубависање.
Samo smo istinu zborili. Foto: Dejan Stojadinović
А када падне сумрак, велики торњеви готичке цркве Цвете Марије, главе цркве Саксонаца Трансилваније, са белом фасадом и шпицастим звоником, засветле да нам кажу да смо у граду који је као бајка. И током дана стотине кафића и ресторана (по сасвим повољним ценама) су препуни, а ноћу ово постаје мала Италија у сред Карпата. Италија која личи на Немачку. Трансилванија – нама најближа бајка.
Saksonska luteranska katedrala. Luteranstvo je zaštitilo Nemce od utapanja u Mađare i Rumune, što se desilo mnogim drugim narodima
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
