Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Svake godine u leto događa se jedno te isto: čekamo Exit početkom ili sredinom jula, gledamo koji će bendovi nastupiti, upoređujemo uz pivo lajnapove iz 2006. ili 2008. i zavisno od muzičkih preferenci zastupamo stav kako je „ovaj Exit bio najbolji“ ili „najgori“, kako je „najjače bilo kad su bili Morrissey i Franz Ferdinand“ ili „one godine kad su bili Beastie Boys kad ti nisi bio“.
Gledamo koliko je stranaca došlo, radujemo se što je tako i brojimo Britanke koje smo upoznali, radujući se dašku normalnosti iz Prestonice Pop-Muzike. Čudimo se kako su silni Britanci kupili karte i došli ovde, u Srbiju, iako su im roditelji verovatno govorili nešto tipa: „Nemoj, dete, tamo je rat!“ ili „Divljaci su to, sine, poješće te za užinu!“. Ali, hrabri potomci rase koja je na brodovima osvojila pola sveta izdržali su i to i došli u Novi Sad. Zamišljam naše muzikoljupce koji kažu: „Mama, ima sjajan festival u Azerbejdžanu (u Albaniji…)! Odoh!“. Verovatno bi zakukale mnoge majke Srbije. Da, stvarno nemamo muda kao nacija za te stvari. Manjina se usudi. Doduše, i nema baš nekih festivala u Mauritaniji da bi mi se staramajka štrecala zbog mog ekstremističkog muzikoljupstva. No, ima ih u Evropi, drugde. E, ove godine sam rešio da ja budem taj Englez. Neću više da čekam da bendovi dođu kod nas. Odoh ja tamo gde oni sviraju. Proučiću jefitne karte, kupiću ulaznice preko neta, naći ću smeštaj i slušaću omiljene bendove nagde drugde. Po mogućnosti još ću se brčnuti negde u moru, ako je festival blizu mora. Biću ja taj avanturista kao ovi što mi dolaze u goste svakog jula! A još ću i na Exit pride. Na pragu mi je ionako. Odlučio sam se za dva festivala. Optimus Primavera Porto i Terraneo.
OPTIMUS PRIMAVERA PORTO
Ako misliš da ću da te davim pričom o Portu, a već sam je ispričao pre nekoliko meseci, grdno se varaš. Odlučio sam da uopšte ne spavam u Portu i da ne gledam Porto, jerbo ga već znadem u prste. Odlučio sam da posetim mnogobrojnu srpsku koloniju studenata u bratskom Portugalu, koji uglavnom rezidiraju u jednom univerzitetskom centru zvanom Aveiro, koji je na 50 min. vozom od Porta.
Prvo, znam ljude, pa mi je spavanje džabaka, a drugo, Aveiro se nalazi na obali mora gde su najbolje plaže, bolje od onih u Portu, pa će biti i brčkanja i pre i posle Primavere. Dva u jedan. Program na Primaveri bio je sjajan tog prvog dana, u četvrtak: prvo legendarni Yann Tiersen, klavijaturista i pijanista koga znaš iz „Amelije Pulen“ i „Goodbye Lenin!“, onda dolaze The Drums (Bog će znati kad će neko njih dovesti u Majku Srbiju) a poslastice večeri su – Suede! Raritet od svirke, s obzirom da nastupaju s mene pa na uštap, svakih par meseci. Legende britpopa, ljudi koji su izdali prvi britpop singl („The Drowners, 1992.), pa prvi skandalozni hit („Animal Nitrate“, 1993.) i šta sve ne. Uostalom, Brett Anderson se pojavio na naslovnici NME (čini mi se) pre nego što je imao i ploču! Potpuni pop fenomen. Elem, karta od 35 evra preko neta za 1 dan, elegancija plaćanja karticama crkavicom koju uplatiš pre toga sam sebi na račun, i… voila! Eto plana za odličan početak leta! Prva nedelja juna, a ja na obali Atlantika na sivom pesku i suncu, a naveče ili studentske žurke ili festivalske svirke. Juhu.
Dokopasmo se Porta starim fazonom: Beograd-Memingen, Memingen-Porto, i spavanje u Aveiru. Odoh sutra za Porto. Krenuh na vreme, a na železničkoj stanici piše za svaki voz do ponoći „suprimido“. Ja pitam prodavca karata, zašto je suprimido? On kaže, to ti znači „izbrisan, dakle ne saobraća“. Ma čiko, znam ja šta je suprimido, nego zašto prokleti voz prokleto ne saobraća na dan festivala kad ste plakatima najavljivali da se ide vozom na prokleti festival? Pa, štrajk. A što štrajk na dan festivala? Pa, da se malo pritisne vlada, mi napravimo generalni štrajk uvek kad je festival ili državni praznik da građani vide da bez nas ne mogu! E alal vam ćufte! Jurim na bus i jedva stižem na kapiju festivala sa nekim Lisaboncima koji isto spominju majku upravi železnica uz glagole fornikacije. Yann Tiersen je magija, na obali okeana. Pivo je 3,50 evra. Ma dobro, popiću manje nego na Exitu.
The Drums! Evo ih, najveća američka (hipsterska) atrakcija 2010. i kasnije. Ovaj put Jonathan se manje kliberi dok peva pa bolje peva nego pre dve godine u Milanu kad je imitirao spotove i gubio dah. Šta ti je iskustvo. Sjajno, masa skače na „Let’s Go Surfing“ a za kraj je trenutak kada svako treba da zagrli svoju dragu ili da se sa setom seti bivše drage: „Down By The Water“. Ja na žalost, u ovoj drugoj grupi. Šta da radimo. Inače, Primavera je festival sa dva Main Stagea. Jedan pored drugog na 30 metara. Dok jedan radi, na drugom montiraju sve za sledeći bend. Onda se masa prebaci tokom 15 min. pauze nekih 30 metara i počne sledeća svirka.
Evo i Suede. Odvalili su nefestivalskih sat i po svirke, A Brett je presrećan što masa zna pesme posle toliko godina i što žele da ga čuju i vide. I dalje je isti kao pre, i masa varira od klinaca željnih britpopa do starijih kojima su to bili prvi singlovi. Sutra, chillout na Barri. Sunce, opet vetar, surferi. Devojka od uobičajenih portugalskih 155 cm u surferskom odelu dolazi sa daskom vezanom za nogu. Nisam znao da svi vezuju daske za nogu. Barem ovde. I ode na talase! Sjajno. Slatka plavuša ode prema suncu. Okupah se i uđoh u džemper i odoh kući, pa na avion. Kupanje i svirke, odlična fora. Biraću uvek te festivale koji su pored mora.
TERRANEO ŠIBENIK
A nisam dugo čekao da takav festival dođe. Drugi po redu šibenski festival Terraneo okupio je sjajna imena: The Ting Tings, Anna Calvi, The XX, Friendly Fires, The Horrors, The Vaccines. Dovoljno je blizu da ga posetim, a taman je low cost zamena za nedostižnih 195 evra Szigeta, plus je na moru. Dolazak u Šibenik na Terraneo 2012. je kao kupovina sladoleda iz detinjstva. Kao neki “Rumenko” ili “Čoko Moko”. Možda nije najbolji, možda nije ni najdraži, ali je deo nas kada smo bili malecki. Jedva da se sećamo. Ali jeste deo nas.
Vreme je da se ponovo upoznamo, jer se ne poznajemo više, na žalost. Upoznali smo ceo svet, ali ovaj deo nam je promakao. Stari grad je prelep. Šibenska katedrala, uličice, promoteri, sve kao što treba. Svi zapodevaju razgovor sa “strancima”. “Grad nan je oživija”, kaže jedna prodavačica. Čine se da su svi srećni što je Terraneo postao mini Exit. Što je svet došao u “Malo Misto”.
Šibenik je svet. Lep osećaj, kao kad nama po ulicama defiluju stranci svih fela. Sve je svečarski. Kao da stari ubijaju nostalgiju a mladi pokušavaju da dožive deo života predaka. Ako si mislio da je ovo mesto malo preblizu mestu koncerta Tompsona, da ti kažem da su to dva sveta različita. Plaža Banj je savršena. Sa pogledom na Stari grad. Voda topla. Zaton i zaliv i luka greju vodu i sprečavaju vetar i silinu. Nije gužva, ali taman kao da jeste. Novi Sad? Bio sam na Exitu, ili želim doći. Beograd? Jao, slušao sam lepe stvari. Doći ću.
Terraneo je sličan svim drugima, a upadljivo podesća na “maleni Exit”. Stejdževi se zovu “Aqua Stage” ili “Terra Stage”, verovatno zato što je neki od njih bliži vodi, a drugi baš na suvom. Terraneo je tek drugi put domaćin celom svetu u jednoj pustari negde iza industrijske zone Šibenika, a pre plaže, koja se ranije koristila, valjda kao solana ili tako nešto. Sjajna prilika da se grad koji je nekad vrcao od života, turista i industrije vrati na mape bekpekera i muzikofila. Jednom sam opisao jednoj drugarici Terraneo i slične festivale na moru kao pokušaje lokalnih vlasti da namame ljubitelje muzike da dođu na festival i ubeleže noćenja, ića i pića, a da posle možda i ostanu u gradu ili zemlji još koji dan duže.
Anna Calvi je novo čudo britanske female-pop scene, poprekog pogleda, pomalo nalik na mešavinu Amy Winehouse, Lane Del Rey i nekih žestokih devojaka gitarske scene, poput Siouxie iz The Bansheesa ili PJ Harvey, ona meša seksepil 30-gišnjakinje (da, prvi album izdala sa 28, i sad je taj album nominovan za sve moguće nagrade) sa tugom, nespokojem, žestinom i nežnošću žene-gitariste koja je potpuno ženstvena. Usto je i modna ikona, i Gucci se lomi da je odene. Odmah potom, The Ting Tings, možda i vrhunac večeri i celog festivala. Katie White. Pevačica. Devojka sa izrazito belim tenom, iz Mančestera, sa bledim, bledim butinama na koje je natakla šorts iz 1975. sa socijalističkih časova fizičkog (sada jako vintage i hipsterski i trendi, da), sa plavom kosom ispod koje viti crna (vezana u rep), Katie je skakala, prašila gitaru i pevala polu-punk, polu srećne pesme savršenog popa, pomalo isprekidane. Pratio ju je jedan bubnjar, potpuno nalik na The White Stripes. Gitaristkinja koja peva i bubnjar koji peva. I onda svi poskaču da sviraju sintizajzere. Katie ruši mikrofone. Ima pomoćnika koji pomaže da se mikrofoni postave na svoje mesto. Skida joj gitaru sa leđa, kao gaćice, nadole, i ona se izmigolji iz gitare koja ostane poluzgažena na patosu i nastavlja da skače i peva. “Veselje lijte iz tela u telo!”, rekao je Majakovski onomad. E, ovo veselje se lije iz tela u telo. Iz njenog u naša. Friendly Fires su zvezde večeri, na neki način, pravi hipsterski savremeni britanski bend koji zna da umiksuje stil, veselje, probleme kišnog ostrva i izgubljene ljubavi sa maštanjem kako će surfovati na havajskom vazduhu.
Drugi dan, The Horrors, njihov vajb stilizovanih mladića iz UK, te pantalonice, fizurice i sve ostalo… Ako si muško, možda ćeš želeti da ličiš na njih. Ako si žensko, možda ćeš želeti da ih imaš. The Vaccines? OK, najbolji novi bend ovih godina, ali kakav šok u odnosu na stilizaciju The Horrors. Liče na neki Ex-Yu-Rock bend sa kraja 80-ih koji peva na seoskoj slavi. OK, nisu hipsteri i neću im zameriti, odlični su. Mešaju američki rok i britansku popičnost, iako me nedostatak želje za lepim oblačejem i friuzre koje liče na frizure pratećeg benda Bajage iz 1988. malo zbunjuju. Ako je vitange i retro, možda je krivom smeru retro, što bi rekli ovde. Treći dan, The xx. Stvarno je dobar, mračan, britanski, artističan ovaj bend. Milion ljudi. Atmosfera opija, hipnotiše. Dobro, nije baš kao Joy Division, ali nije ni daleko po stupnju hipnoze. Pišem drugaru: “Ej, nije do nas. Do devojaka je. Ovde su sve Zagrepčanke i Ljubljančanke takve da ti se nasmeju u prolazu, da započnu razgovor, flert, ili ništa, samo razgovor. Ne misle da to što su nasmejale nepoznatom znači poziv na seks.” Ne misle da si gej zato što imaš običnu firzuru i odevanje a ne trudiš se da ličiš na mafijaša ili ratnog zločinca. Zapravo, nismo mi ni jadni ni ružni.
Ujutro, buđenje, pa na plažu, da se bude crnji i vitkiji. Pune su ti oči danju lepota Starog grada (sav od sivog kamena sa zelenim kapcima od drveta), crkvica i tvrđava, mačaka u uzanim uličicama i sjajnih pogleda koji pucaju na grad sa okolnih uvala i otočića, pa zaboravljaš da jedeš. Noću slušaš muziku. Eto, Terraneo ima i “modno-zdravstvenu” notu, jer se vratiš sa festivala zapravo kao sa klasičnog mora, ali ispunjeniji. Svirke uz brčkanje, koncept je uspeo. Većina ljudi je iz Hrvatske i Slovenije. Ali, tek mu je druga godina. Proširiće se dobar glas o festivalu i biće sve veći i veći. U pauzama muzike obilazimo plaže. Muzika sa brčkanjem. Vetar nas osvežava i uznemirava. Slike u sumrak su prelepe. Kada bih došao u ovaj kraj sveta da nisu smislili Terraneo? I uostalom, kada bi neko došao da se brčka u u Dunavu i gleda najveću tvrđavu u Evropi da neko nije smislio Exit? Biće festivala sve više, s obzirom da para više nema od prodaje ploča, i piraterija je uslovila da svi znamu svu muzika i ne plaćamo je, i svirke su ono što bendovi žele, a ne mi. Biće sve bolje. Radujem se sledećim letima.
Pravio sam se Englez, uspelo mi je. Video sam bendove koje sam hteo, za male pare sam letovao u zemljama koje imaju more. Upoznao sam gomilu ljudi. Nisu ti Englezi nimalo, nimalo naivni. Iako nisu nimalo, nimalo bogati da bi ovo mogli da urade. Može bilo ko od nas.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u septembru 2012. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
