Tekst: Žikica Milošević
Godina je 1996, februar mesec. Oasis je na prvom mestu lista širom sveta sa svojom besmrtnom lenonovskom baladom „Don’t Look Back In Anger“. U stopu ih sledi „The Charmless Man“ od Blur, a Pulp jaše na talasima uspeha svog seminalnog albuma „Different Class“. Suede, bend koji je sve počeo 1992. singlom „The Drowners“ i albumom „Suede“ iz 1993. kojim je započeo britpop, negde je nestao. Posle odlaska genijalnog gitariste Bernarda Butlera, kome je u sred snimanja drugog, depresivnog i hermetičnog albuma „Dog Man Star“ umro otac, bend ne zna na koju će stranu.
Butler je sit svega, ne samo zbog porodičnih stvari. Pesme Suede postaju sve „teže“, a Brett Anderson sve više tone u narkomaniju. Butler besni zbog tekstova koji se ne uklapaju sa onim što je on osećao dok ih je pisao: „Napisao sam tako lepu baladu za „The Living Dead“ a Brett napiše tekst o dvoje narkomana i heroinu!“. Ceo drugi album snima se „preko pošte“ (u isti studio ulaze prvo jedni, pa snime, pa ulaze drugi, da snime svoje deonice) – prijateljstvo se lagano raspada. Da sve bude gore, hit singl koji i nije na albumu – „Stay Together“ dobija spot u kojem dvoje zaljubljenih vrše samoubistvo skačući sa zgrade. Butler napušta bend, i ekipa je očajna – on je muzički genije. Šta sad?
Da bi dovršili „Dog Man Star“ i ugovorene turneje, organizuju audiciju za gitaristu, a prijavljuje se 17-godišnji Richard Oakes, drugi muzički genije, koji čak nije ni punoletan. Snima nekoliko obrada Suede na kasetu i dodaje nekoliko svojih stvari „pisanih u fazonu Suede“ i šalje bendu. Bend preslušava i u prvi mah pomišljaju da su greškom uzeli neke svoje stare demoe i ne mogu da se sete kad su ih snimili. Oakes je primljen, učestvuje u završetku albuma i komponovanju singla „New Generation“ i odlazi na depresivnu turu po Evropi, gde se sviraju pesme koje je neko drugi napisao. Umoran, Brett piše pesmu „Have You Ever Been This Low?“ (koja je meni poslužila kao inspiracija za prvi singl „The Drinkable World“). Muzička štampa ih sada tumači kao opskurni, depresivni bend za narkomane i one koji se tako osećaju. Svi su ih zaboravili.
A onda, rešavaju da naprave, sada kada imaju „muzičko čudo od deteta sa licem manekena“, i treći album. Anderson izjavljuje: „Hoću pop album, dosta je mraka, hoću 10 hitova! Hoću da komunicira sa ljudima!“. U studiju im 17-godišnjak podiže energiju i osećaju se opet mladima. Slušaju T-Rex i glam rok, nisu više u „berlinskoj fazi Bowieja“. Ubačene su dve vedre pesme koje je ranije napisao Anderson bez Butlera: „Lazy“ i „By the Sea“. Oakes je “young and not tired of it” – on je fan koji je postao član. I kompozitor!
U julu 1996. izlazi „Trash“, prvi singl, u kome bend izgleda kao sa modne piste – okruženi manekenima i posebno manekenkama u top klubu. Richard Oakes zauzima isto mesta u spotu kao i Brett Anderson – kamera ga voli, devojčice takođe. Pesma je instantni hit, na UK Top 40 ulazi na 3. mesto, na UK Indie je prva, kao i u Finskoj, a vrti se i kod nas na 3. Kanalu putem Viva. Tekst nastavlja priču „We Are the Pigs“, samo sada nije politički – komentar je društveni – svi smo mi smeće, sa našim ljubavnicima na ulici.
Nastavlja se sa „The Beautiful Ones“, još jednim briljantnim singlom, gde je spot fascinantna igra reči i slika. Bend svira opet na stejdžu, u crnim košuljama, glamurozno. Opet socijalni komentar – apsurdnost selebriti kulture (šta bi rekli u vreme Instagrama i Tiktoka i filtera) i želje da se bude lep i slavan. I gorki ukus – lepima sve prolazi, kao što je rekao Nietzsche – ako ubijete leptira, vi ste zlikovac, ako ubijete žohara, vi ste heroj – dva insekta, a nije isto – moral ima estetsku dimenziju – svi vole lepotu.
„Saturday Night“ u londonskom metrou omaž je izlascima u grad, sa nežnošću i empatijom prema onima koji traže spas u noćnom životu. „Lazy“ najavljuje leto 1997. sa spokojstvom – bend sada zna da su uspeli – na vrhu su, i život je lep – a iako se sve dešava oko nas, ne možemo sve da ispratimo – želimo da, umorni, samo ništa ne uradimo, prezasićeni svetom. „Filmstar“ je čist Marc Bolan – i priča o slavnima i koliko je njima neki put teško u industriji koja „menja ime i lice i igra igru sa njima“.
Kao što su najavljivali tih godina Cecine albume: „10 pesama – 10 hitova!“, „Coming Up“ to postiže s lakoćom. Sa pet singlova – a mogla su još dva komotno – album je proboj, i to konačni. Album je na 1. mestu svih lista. Ceo svet je upoznao Suede. Amerika je upoznala Suede. Komercijalni su, ali su oštriji od Oasis i Blur, i emotivniji. Opet su, kao 1993, najbolji britpop bend i najbolji britanski bend. Neki su razočarani – jer su očekivali dalju depresiju, kao što neki kjurovci nisu mogli podneti „The Lovecats“ ili „Friday I’m In Love“. Ali, kritičari kažu, ovo je vrh karijere – ovo je njihov „Ziggy Stardust“ – i ovde dotiču zvezde i vraćaju krv britpopu. Štampa kaže: “Nisu gotovi – nije Bernard Butler bio Suede, nego kombinacija Bretta Andersona i – još nekoga!”
Magazin Q je album proglasio 38. najboljim svih vremena, a u knjizi All Time Top 1000 Albums, koju je napisao Colin Larkin, album Coming Up je na mestu 195. Kada sam prvi put video spot „The Beautiful Ones“, poželeo sam da imam svoj bend i budem Brett. Kada smo 1999. na salašu kod bake našeg gitariste pokušali da pravimo muziku, počeli smo sa obradama skoro celog albuma Coming Up – kao što je Suede na početku vežbao Bowieja. Posle ovog albuma – svi su hteli da budu britpoperi i da zvuče tako jednostavno i hitično, a skupo, kao Suede na ovom albumu. „Lavirint“ od Eve Braun je najbolji omaž pesmi „Trash“ u Jugoslaviji, kako se zemlja tada zvala. Zato je ovo jedan od definišućih albuma ne samo 90-ih, već i cele pop muzike. Zato što se ceo bend kladio na talenat maloletnog fana – i pobedio!
Ocena: 5*
