Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Robert Čoban i Zlatko Crnogorac
Svetlogorsk je jedno od onih mesta koje izgleda kao da je neko uzeo nemačko letovalište iz 1910, provukao ga kroz Sovjetski Savez, a onda dodao malo savremene Rusije i Baltičkog mora.
Zato sam, kada je u Kalinjingradu bio užasno topao, urban i vlažan dan – rekao: hajdemo na more popodne.
Gde na more? U Svetlogorsk, svega 45 minuta autobusom ili vozom. I seli smo u autobus (koji je prvi polazio), i uputili se na – još jedno «letovanje na Baltiku». Jednodnevno. Samo u drugoj zemlji – posle Letonije, na red je došla i Rusija.
Postoje gradovi koji vas dočekaju bukom. Postoje gradovi koji vas dočekaju spomenicima. A postoji i Svetlogorsk, koji te dočeka šumom borova. Dok se autobus približava obali Baltičkog mora, čovek bi mogao pomisliti da se nalazi negde u Nemačkoj. Ili Danskoj.
Ili u nekoj paralelnoj Evropi koja je odlučila da dvadeseti vek malo uspori. Drvene vile skrivene među drvećem, strme ulice koje se spuštaju ka moru, uredne fasade i miris smole u vazduhu ne liče na ono što većina ljudi zamišlja kada čuje reč Rusija.
Ali Svetlogorsk je grad koji je više puta menjao državu nego što su neki evropski gradovi menjali gradonačelnike. Do 1945. godine zvao se Raušen (Rauschen) i bio je jedno od najomiljenijih letovališta Istočne Pruske.
Bogati stanovnici Kenigsberga, današnjeg Kalinjingrada, dolazili su ovde na odmor još krajem XIX veka. Nemački arhitekti su duž obale gradili romantične vile, pansione i hotele, pokušavajući da Baltik pretvore u sopstvenu verziju francuske ili belgijske rivijere.
Onda je došao rat. Istočna Pruska nestala je sa karte Evrope, Kenigsberg je postao Kalinjingrad, a Raušen je dobio novo ime – Svetlogorsk.
Nemački stanovnici su otišli, stigli su novi iz svih krajeva Sovjetskog Saveza, ali je grad preživeo nešto što je malo kojem mestu pošlo za rukom: sačuvao je svoju atmosferu.
Zato danas šetnja Svetlogorskom deluje pomalo nestvarno. Na jednoj strani vidite tipičnu nemačku vilu iz doba kajzera Vilhelma, na drugoj sovjetski sanatorijum, a nekoliko koraka dalje savremeni ruski hotel. Kao da se čitav dvadeseti vek pretvorio u arhitektonsku izložbu na otvorenom.
Najveća atrakcija ipak nije nijedna zgrada već more. Baltik ovde nema mediteransku plavu boju niti temperaturu koja mami na kupanje. On je siv, pomalo mračan i često vetrovit. Ali baš zato ima karakter. Dok talasi udaraju o obalu, lako je razumeti zašto su se generacije Prusa, Sovjeta i Rusa vraćale upravo ovde.
Moji drugari će me posle povratka zafrkavati zbog boje mora – i govoriti da je “Grčka jadna i da je dobro što sam se povukao na Baltik” – ali ja odgovaram – “za dobru krmaču nema lošeg napoja”, i sremske mudrosti pobeđuju.
Odlazimo pravo na more, kroz špalir zgrada i tezgi – suveniri se prodaju svuda.
A opet, nove zgrade su građene u «baltičkom stilu» i ne možete ih vizuelno odvojiti od obližnjih Poljske ili Litvanije – osim natpisa na ruskom. Ovo je neka vrsta ruskog «izloga» za Zapadnjake.
Avaj, baš u to vreme kreću oblaci i kiša. Ja se sakrivam ispod strehe na promenadi kada ne plivam – a kada sam u vodi, ne mogu pokisnuti više nego što sam već mokar od morske vode. Na neki način, shvatam da, kada izađem, trebam malo stajati na kiši, i to je nekakav improvizovani tuš.
Srećem neke turiste koji su došli baš ovde na more. Odakle ste? Iz Tatarstana! Ja sam iz Srbije.
Ćaskamo na ruskom, ja pijem «Tri medveda», lokalno pivo čiju konzervu i sad čuvam na polici, zbog dizajna.
Moji saputnici su se sakrili u neki restoran. Kao i u Letoniji, ili na portugalskom Atlantiku, kada padne kiša, odmah se oblačite u duge rukave.
Oduševljen sam nebom i igrom oblaka.
Slikam ove neverovatne boje, koje je moguće uhvatiti samo na «severnom letovanju» na moru.
Na Mediteranu ovoga nema.
U avgustu je grad pun života. Kafei su prepuni, šetalište uz more vrvi od turista, a koncerti i kulturne manifestacije smenjuju se gotovo svakog dana.
Sedamo u «Dom rыbaka» («Dom ribolovca») na večeru. Biti pored mora, kupao se – ne kupao se, je neprocenjivo lepo.
Posle večere, primećujemo pomalo bizarnu žičaru sa jako malim kabinama, i prosto – iskušenje je preveliko – moramo se provozati! Saznajemo da je svetlogorska žičara zapravo istorijska uspinjača i jedan od glavnih simbola odmarališta, koja povezuje gornji deo grada (blizu železničke stanice Svetlogorsk-2) sa šetalištem na obali mora.
Vožnja traje oko 5 minuta u otvorenim dvosednim kabinama, iz kojih se pruža pogled na Baltičko more. Mogu da stanu maksimalno dve osobe, jer je ukupna težina, tj. nosivost, oko 170kg, pa svako ide u svoju kabinu. Smejemo se.
Moderna sovjetska verzija je puštena u rad 1983. sa prepoznatljivim žutim kabinama, ali je ovde još 1908. postojala nemačka uspinjača – koja je bila klasična šinska uspinjača, kao u Zagrebu – vagoni sa 12 sedišta povezivali su gornji deo odmarališta sa plažom. Stara uspinjača je zamenjena modernom visećom železnicom.
Omogućavala je udobno savladavanje nadmorske razlike od oko 40 metara. Sadašnji izgled dobila je 2014. i nakon rekonstrukcije, železnica dugačka oko 118 metara zadržala je svoj prepoznatljivi retro izgled.
Vraćamo se najsavremenijim vozom, istog kvaliteta kao u bilo kojoj evropskoj zemlji.
Ipak, čak i u špicu sezone Svetlogorsk deluje mirnije od većine evropskih letovališta. Nema agresivne komercijalizacije, nema neonskih reklama na svakom koraku. Borova šuma i dalje vodi glavnu reč. I elegantne nemačke vile, stari raušenski hoteli.
Možda je upravo u tome tajna ovog mesta. Svetlogorsk nije grad koji pokušava da bude nešto drugo.
On je prihvatio sve svoje identitete – nemački, sovjetski i ruski – i od njih napravio nešto sasvim svoje. A to je danas retkost ne samo na Baltiku, već i u Evropi.
A usput, možete nonšalantno reći kada dođete kući, na pitanje «Gde si letovao?» «Na Baltiku, u Rusiji!» i zadržati ozbiljan izraz lica dok se vaš sagovornik previja da svari tu informaciju. A to je – priceless, što kaže reklama za Master Card.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
