Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Роберт Чобан и Златко Црногорац
Светлогорск је једно од оних места које изгледа као да је неко узео немачко летовалиште из 1910, провукао га кроз Совјетски Савез, а онда додао мало савремене Русије и Балтичког мора.
Зато сам, када је у Калињинграду био ужасно топао, урбан и влажан дан – рекао: хајдемо на море поподне.
Где на море? У Светлогорск, свега 45 минута аутобусом или возом. И сели смо у аутобус (који је први полазио), и упутили се на – још једно «летовање на Балтику». Једнодневно. Само у другој земљи – после Летоније, на ред је дошла и Русија.
Постоје градови који вас дочекају буком. Постоје градови који вас дочекају споменицима. А постоји и Светлогорск, који те дочека шумом борова. Док се аутобус приближава обали Балтичког мора, човек би могао помислити да се налази негде у Немачкој. Или Данској.
Или у некој паралелној Европи која је одлучила да двадесети век мало успори. Дрвене виле скривене међу дрвећем, стрме улице које се спуштају ка мору, уредне фасаде и мирис смоле у ваздуху не личе на оно што већина људи замишља када чује реч Русија.
Али Светлогорск је град који је више пута мењао државу него што су неки европски градови мењали градоначелнике. До 1945. године звао се Раушен (Rauschen) и био је једно од најомиљенијих летовалишта Источне Пруске.
Богати становници Кенигсберга, данашњег Калињинграда, долазили су овде на одмор још крајем XIX века. Немачки архитекти су дуж обале градили романтичне виле, пансионе и хотеле, покушавајући да Балтик претворе у сопствену верзију француске или белгијске ривијере.
Онда је дошао рат. Источна Пруска нестала је са карте Европе, Кенигсберг је постао Калињинград, а Раушен је добио ново име – Светлогорск.
Немачки становници су отишли, стигли су нови из свих крајева Совјетског Савеза, али је град преживео нешто што је мало којем месту пошло за руком: сачувао је своју атмосферу.
Зато данас шетња Светлогорском делује помало нестварно. На једној страни видите типичну немачку вилу из доба кајзера Вилхелма, на другој совјетски санаторијум, а неколико корака даље савремени руски хотел. Као да се читав двадесети век претворио у архитектонску изложбу на отвореном.
Највећа атракција ипак није ниједна зграда већ море. Балтик овде нема медитеранску плаву боју нити температуру која мами на купање. Он је сив, помало мрачан и често ветровит. Али баш зато има карактер. Док таласи ударају о обалу, лако је разумети зашто су се генерације Пруса, Совјета и Руса враћале управо овде.
Моји другари ће ме после повратка зафркавати због боје мора – и говорити да је “Грчка јадна и да је добро што сам се повукао на Балтик” – али ја одговарам – “за добру крмачу нема лошег напоја”, и сремске мудрости побеђују.
Одлазимо право на море, кроз шпалир зграда и тезги – сувенири се продају свуда.
А опет, нове зграде су грађене у «балтичком стилу» и не можете их визуелно одвојити од оближњих Пољске или Литваније – осим натписа на руском. Ово је нека врста руског «излога» за Западњаке.
Авај, баш у то време крећу облаци и киша. Ја се сакривам испод стрехе на променади када не пливам – а када сам у води, не могу покиснути више него што сам већ мокар од морске воде. На неки начин, схватам да, када изађем, требам мало стајати на киши, и то је некакав импровизовани туш.
Срећем неке туристе који су дошли баш овде на море. Одакле сте? Из Татарстана! Ја сам из Србије.
Ћаскамо на руском, ја пијем «Три медведа», локално пиво чију конзерву и сад чувам на полици, због дизајна.
Моји сапутници су се сакрили у неки ресторан. Као и у Летонији, или на португалском Атлантику, када падне киша, одмах се облачите у дуге рукаве.
Одушевљен сам небом и игром облака.
Сликам ове невероватне боје, које је могуће ухватити само на «северном летовању» на мору.
На Медитерану овога нема.
У августу је град пун живота. Кафеи су препуни, шеталиште уз море врви од туриста, а концерти и културне манифестације смењују се готово сваког дана.
Седамо у «Дом рыбака» («Дом риболовца») на вечеру. Бити поред мора, купао се – не купао се, је непроцењиво лепо.
После вечере, примећујемо помало бизарну жичару са јако малим кабинама, и просто – искушење је превелико – морамо се провозати! Сазнајемо да је светлогорска жичара заправо историјска успињача и један од главних симбола одмаралишта, која повезује горњи део града (близу железничке станице Светлогорск-2) са шеталиштем на обали мора.
Вожња траје око 5 минута у отвореним двоседним кабинама, из којих се пружа поглед на Балтичко море. Могу да стану максимално две особе, јер је укупна тежина, тј. носивост, око 170кг, па свако иде у своју кабину. Смејемо се.
Модерна совјетска верзија је пуштена у рад 1983. са препознатљивим жутим кабинама, али је овде још 1908. постојала немачка успињача – која је била класична шинска успињача, као у Загребу – вагони са 12 седишта повезивали су горњи део одмаралишта са плажом. Стара успињача је замењена модерном висећом железницом.
Омогућавала је удобно савладавање надморске разлике од око 40 метара. Садашњи изглед добила је 2014. и након реконструкције, железница дугачка око 118 метара задржала је свој препознатљиви ретро изглед.
Враћамо се најсавременијим возом, истог квалитета као у било којој европској земљи.
Ипак, чак и у шпицу сезоне Светлогорск делује мирније од већине европских летовалишта. Нема агресивне комерцијализације, нема неонских реклама на сваком кораку. Борова шума и даље води главну реч. И елегантне немачке виле, стари раушенски хотели.
Можда је управо у томе тајна овог места. Светлогорск није град који покушава да буде нешто друго.
Он је прихватио све своје идентитете – немачки, совјетски и руски – и од њих направио нешто сасвим своје. А то је данас реткост не само на Балтику, већ и у Европи.
А успут, можете ноншалантно рећи када дођете кући, на питање «Где си летовао?» «На Балтику, у Русији!» и задржати озбиљан израз лица док се ваш саговорник превија да свари ту информацију. А то је – priceless, што каже реклама за Master Card.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
