Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Skrajnuta od očiju turista, iako centralna, tajlandska Obala Izlazećeg Sunca jeste mesto mira i spokoja, dugih peščanih plaža, hramova i kraljevskih palata. To je jedan od onih bisera koji se retko otkrivaju masovnim turistima, ali koji čekaju da budu otkriveni, da sa njih bude oduvana prašina, što mi sada činimo.
Tajland u svačijem srcu ostavlja različite i veoma slikovite asocijacije, vezane za pesme, filmove, zvuke, mirise i ukuse koje kao da smo davno nekada sanjali, a sada smo se probudili u tom snu.
Nepoznati deo zemlje, barem za većinu turista, čini ono što se u poslednje vreme naziva Obalom Izlazećeg Sunca.
To je oblast direktno preko puta Pataje, na obalama Tajlandskog zaliva, na putu od Bangkoka do živopisne i dobrano razvijene rivijere juga, gde dominiraju fotogenični Ko Samui i ostala ostrva.
Ravnica, polja pirinča, stabla banana, palme i zelenilo koje prosto „bode oči“, u sklopu sa plavetnilom neba koje kao da je beskrajno. Planine koje kao da „slučajno“ izranjaju iz ravnice i ponovo se u njoj gube.
Zelenilo je nestvarno, i po toj zagasitosti se može jasno znati da niste u Evropi; da ste u Tropima. Samo Tropi imaju ovako neverovatnu boju vegetacije i ovako divlje promene ćudi.
Od mirnog, leškarećeg ustajalog vazduha, do divljih pljuskova, tajfuna i ostalih „smicalica“ kojima se Raj pretvara u Pakao, i to sve na Zemlji, u razmaku od nekoliko dana.
To je region koji ubrzano buja u razvoju Tajlanda, a koji je nekako u umovima stranaca bio nekako „skrajnut“ zbog egzotičnih letovališta na Adamanskom moru i onih na jugu Tajlandskog zaliva.
No, Tajlanđanima je ovaj kraj itekako poznat. Već stotinama godina ovo je dom aristokratiji, kraljevskoj porodici i dobrostojećim građanima Bangkoka.
Jednostavno, dovoljno je bio blizu da se do njega može doći vozom. Danas je dovoljno blizu da se za nekoliko sati može stići autom. I običnom bankonškom plebsu Hua Hin nije nepoznat, budući da je ovo praktično prvo mesto na koje se stiže iz vreve Bangkoka da bi se osetio mir plaža, zelenilo i, makar ostaci, divljine, koja vreba na svakom koraku.
U 20. veku, kada ljudi širom sveta postaju svesni značaja odmora za zdravlje, i fizičko i duhovno, plaže postaju popularne. Pa tako se to desilo i na Tajlandu. Monarsi su imali izvesnu tradiciju prijema evropskih uticaja bez padanja pod direktnu vlast evropskih kolonijalnih sila.
Elem, 1921. godine se Princ Puračatra, koji je bio postavljen na čelo Državnih Tajlandskih železnica, odlučio da napravi prugu od Bangkoka do plaže i da na plaži sagradi Railway Hotel (Pružni Hotel), koji je služio za odmor eminentnih stanovnika Bangkoka.
I sam kralj Rama VII (Pradžadipok po pravom imenu – svi kraljevi Tajlanda uzimaju ime Rama kada dođu na presto) je mesto toliko zavoleo. A kako i ne bi.
Plaže su spektakularne, pa je na tom mestu sagradio i svoju palatu, letnju i od drveta, raznobojnu i prozračnu. Ona se danas nalazi na prekrasnom mestu pored divnih plaža, i izgleda neobično skromno za evropske uslove.
No, savršena je za azijske! Načinjena je gotovo kao sojenica, u tradicionalnom tajskom stilu: zbog čestih poplava kuće ovde imaju „noge“ i ne počinju direktno od zemlje, pa stoga i sama palata „ne želi da rizikuje previše“.
S obzirom na tajfune koje smo videli ili čije smo dejstvo videli, nije neosnovano tako graditi kuće i palate. Palata je nazvana Vang Klaj Kang Von, ili u prevodu „Palata Daleko od Briga“.
Danas predstavlja veliki ponos i diku Tajlanđana koji su raspoloženi da vam objasne svaki element života kraljevske porodice, njihove političke sastanke sa evropskim liderima i njihove političke mudrolije kojima su sačuvali Sijam da ne doživi sudbinu Kambodže ili Burme.
Palata je veoma prozračna i omogućava vazudhu da cirkuliše, a to je, verujte, u klimi Indokine od krucijalne važnosti. Jedna od stvari na koju morate da se naviknete u jugoistočnoj Aziji osim visoke temperatura, je i velika vlažnost, koja vas za nekoliko minuta učini potpuno mokrim.
U doba kada kraljevi i kraljice nisu imali nikakvu šansu da se nose nedolično razodeveni, dobra cirkulacija vazduha spasavala je svaku sobu, a naročito one plave krvi, neprijatnosti od prevelike vrućine.
Do 2006. je palata bila i stalna rezidencija kralja. Ali je njegovo narušeno zdravlje prisililo tajlandskog monarha da se vrati u Bangkok, užurban i prenaseljen za njegov ukus. Bilo kako bilo, kralj je kada smo mi bili u kompleksu palate bio baš u palati, pa je nismo stigli obići iznutra. Mora se priznati i da je Tajland veoma ozbiljno shvatio sigurnost monarha, jer su mere bezbednosti izuzetne.
U svakom slučaju, kraljevska porodica je došla prva a sledili su i oni nižeg ranga. Princ Krom Pra Naresvorarit daje plaži ime Hua Hin.
Od plaže će i celo naselje preuzeti ime, a sva naselja na pruzi od Bangkoka prema jugu naglo će se proslaviti posle II Svetskog rata kao letovališta, dok će Hua Hin, novoosnovani „bumtaun“, postati prvi i najveći tajlandski rizort.
Zbog malog broja stranaca u poređenju sa ostalim rizortima i zbog popularnosti među tajlandskom elitom, ovu rivijeru često nazivaju „Tajlandskim Beverli Hilsom“ – verovatno zbog velikog broja vikendica i vila imućnih građana Bangkoka.
Naravno, uglavnom je to u periodu kada nije monsun, a monsun je ovde od maja do oktobra: ostalih razlika nema, jer je cele godine temperatura između 30 i 40 stepeni Celzijusa.
U fensi rizortima videli smo zanimljivu pojavu: devojka sa svojim fotografom izlazi u različitim autfitima 7 puta tokom istog dana, da se slika na različitim mestima u rizortu.
Kada smo pitali šta se dešava, odgovor je: influenserka je rešila da uzme jednu noć u skupom hotelu, napravi 7 slika sa 7 autfita, i svakog dana postavlja po jednu fotku, dok je zapravo ostale dane u jeftinom hotelu, da bi pratioci verovali kako ona živi na visokoj nozi.
U Hua Hinu, osim dugih plaža, moguće je videti i nekoliko posebnih atrakcija. Tu je najlepša železnička stanica na Tajlandu, sva od crvenog i žutog drveta, a praćena je i kraljevskim paviljonom koji izaziva malo čuđenje, pošto nije baš najjasnije šta bi kralj radio na pruzi.
Svejedno, u Aziji je zbog gradnje drvetom vrlo teško proceniti starost neke građevine, i lako smo mogli poverovati da je star nekoliko vekova: podjednako je lep.
Noćni život se svodi na barove i noćne klubove koji su skromni i rano se zatvaraju. Blizina kraljevske palate po automatizmu znači da je nemoguće sresti go-go klubove, noćne igračice, „nagu zabavu“ i ostale „skaredne čari“ koje se često povezuju sa noćima u ovom kraju sveta.
Umesto toga, tu je noćna tržnica koja omogućava jedan deo zabave koji niste imali kod kuće. Pogledajte samo koji se sve artikli prodaju i sve će vam biti jasno.
Na drugom ste kontinentu, gde se jedu skakavci i škorpije, gde je moda drugačija, a mirisi i ukusi sasvim različiti.
No, nisam mogao odoleti da se ne iskradem iz rizorta i da vidim kako žive obični ljudi: bilo je tu zabavnih znakova i reklama, bandera sa 1000 žica nakačenih na njih, hiljade skutera… Azija u svom južnom koloritu.
Bilo je tu i hramića na svakom ćošku, a pazio sam se da mi vetar ne istrgne novčanicu bata iz ruke, jer nekima se dešavalo da pokušaju da spreče novac da pobegne, pa su nagazili na novčanicu – da bi je zaustavili, a onda je cela ulica ostavljala svoj posao i trčala da linčuje genijalca koji je to uradio – jer je na svakoj novčanici lik kralja, a kralj je istovremeno bog, pa si tako zgazio boga… i očas posla se fini i mirni Tajlanđani pretvore u besne likove.
Sve je drugačije nego kod kuće… Ali, i putujemo zato da ne bismo bili kod kuće!
Zahvaljujemo se NTO Tajlanda na ovom putovanju
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
