Tekst: Žikica Milošević
Osamdesete su bile godine čudesa – nakon što je krajem 70-ih pank pomeo sve iz 70-ih, uključujući i stadionske velikane kao Led Zeppelin, new wave je preuzeo sve, a posle njega novi romantizam. No, nisu se svi snalazili u ulozi „romantičnih lepotana“ kao što su članovi grupa ABC, Duran Duran, Spandau Ballet i sličnih srcolomaca. Postojala je ogromna klasa učenika, studenata, samaca, „underdogs“, koji su se osetili jednako isključenima kao i u vreme hipi pokreta. Sve je to zahtevalo određenu „ulogu“ za koju oni nisu bili spremni da je igraju. Tako je nastao post new wave, ili indie pop-rock. (Fun fact: kada sam jednom rekao da ću puštati „indie“, neko mi je rekao da mu se ne sviđa ideja „indijske muzike na žurki“, pa mi je to još uvek smešno).
Elem, formirale su se dve Britanije: jedna koja se oduševljava Drugom britanskom invazijom, i druga, koja kaže da se ne snalazi. U ovoj drugoj grupi su se našli pioniri budućih pravaca indieja, The Jesus and Mary Chain i naravno, The Smiths. Ovi potonji su imali niz singlova koji su bili kultne vrednosti („This Charming Man“, „Heaven Knows I’m Miserable Now“, „How Soon Is Now“…), prvi album koji je bio pomalo hermetičan i drugi, „Meat Is Murder“ koji je već postavio osnove za „ozbiljnu priču“. Alain Delon je dozvolio da se njegova slika iskoristi za omot, ali je rekao da su njegovi roditelji bili šokirani nazivom albuma.
„The Queen Is Dead“ se zapravo, trebao zvati „Margaret on the Guillotine“. Jedan skandalozan naziv je samo zamenio drugi, a Morrissey je jednu pesmu sa svog debitantskog solo-albuma nazvao po „radnom naslovu“ ovog. Elem, za razliku od oštre atmosfere i socijalnih kritika sa „Meat Is Murder“, ovde se srećemo sa – veseljem i dubokom tugom i romantikom koju smo na „Meat Is Murder“ sreli samo u pesmi „Well I Wonder“. Johnny Marr polovinu pesama svira u maniru proletnje raspevanosti, na šta Morrissey dodaje počesto potpuno skandaloznu i smešnu liriku – i tu vidimo da se ispod svega pomalja kemp persona Stevena Patricka. Recimo – „Jovanka Orleanka nosi vokmen/slušni aparat na lomači“, „vikar u tutu-haljinici“, „Morrissey provaljuje u Bakingemsku palatu sa sunđerom i zarđalim ključem (alat) i sreće Kraljicu Elizabetu II i započinje razgovor“, „Čarls, da li ikada govoriš o kastraciji i da li si ikada poželeo da se pojaviš na naslovnici Daily Maila u majčinoj venčanici“, i sećam se da smo kao klinci to besomučno prevodili i smejali se uz „Da li je moguće da je ovo otpevao?“
Sve počinje furioznom naslovnom „The Queen Is Dead“, inspirisanu Velvet Undergoundom, za koju spot snima Derek Jarman lično, što dodaje kultnost pesmi, a kemp se pomalja odmah na početku uz uvodnu pesmu „Take Me To the Dear Old Blighty“, pesmi iz Prvog svetskog rata, iz filma. Bubnjevi udaraju besomučno. Morrissey je ikonoklast – proglašava da je kraljica mrtva, samo to ne zna. Upozorava nas da ne idemo u pabove da ločemo, jer upropaštavamo tela, a crkva samo želi naš novac. Vrlo aktuelno u Istočnoj Evropi danas, pa i kod nas.
Kada nas to već oduva, sledi presmešna „Frankly, Mr Shankly“, koja je nizak udarac vlasniku diskografske kuće Rough Trade, Geoffu Travisu, koji je em čovek koji je uložio pare i ličnu veru u The Smiths, em veruje u slobodu nezavisnog izražavanja, a Morrissey mu ovako „pokvareno“ vraća. Muzički, druga pesma nema poveznice s prvom, jer je ovo pokušaj da se „uhvati vajb Sandie Shaw i njenog hita „Puppet on the String““. Ovde se krije klica buduće propasti The Smiths, jer je Morrissey insistirao sve više u kasnijim danima da se obrađuju šlageri iz 50-ih i 60-ih, dok je Marr težio rok-izrazu.
A onda dolazi jedna od najlepših pesama ikada napisana – „I Know It’s Over“, gde Morrissey opisuje svoj život bez seksa, ljubavi, u krevetu koji je kao mrtvački sanduk. Sve želi da ga ubije – „more želi da me uzme, nož želi da me poseče, misliš li da mi mižeš pomoći?“, ali on se ne da. Ali, odmah nas osvešćuje: „Ako si tako zabavan, jako lep, jako zabavan, zašto si sam večeras – zato što je večeras noć kao bilo koja druga noć“ – svi smo sebi krivi i lažemo se. I onda, kada očekujemo bes, Morrissey ubacuje stih neverovatne nežnosti i praštanja „Lako je voleti, lako je mrzeti, treba snage i petlje da se bude nežan i pristojan“, i savetuje mladi bračni par da imaju strpljenja jedno prema drugom. Marr je rekao da mu je slušanje Morrisseyja kako peva prvi put vokalnu deonicu na njegovu muziku bio jedan od vrhova života.
Dalje se upada u depresiju na emotivno najnižoj tački albuma „Never Had No One Ever“ – što je klica budućih samosažaljivih Mozz-pesama kojih je bilo nebrojeno puno. Akustična „Cemetry Gates“ (zašto Cemetry a ne Cemetery, pitamo se?) pokazuje kemp-personu Mozza – svađanje sa „lošim pesnicima“, dok je on „dobar i originalan pesnik“. Samoironično optužuje za plagijat druge tako što ubacuje u pesmu tuđe stihove i ovde kreće njegovo veličanje Oscara Wildea. „Bigmouth Strikes Again“ nastavlja sa kempom, kroz pank-pop i Morrissey se žali na stanje u muzičkoj industriji i muzičkoj štampi, predstavljajući sebe kao žrtvu – opet klica svega onoga što će biti kao solista. Pesma postaje hit na radiju i dolazi na mesto 26 UK Top 40, kao i „The Boy With the Thorn In His Side“ gde se opet sukobljava sa muzičkom industrijom – 40 godina kasnije će biti u opasnom sukobu gde mu godinama neće dati da izda svoje albume, te je pesma „proročka“. „Vicar In a Tutu“ je postavljena kao naizgled smešna i karikaturalna, ali je u pitanju gender-bending, i to suptilan.
I možda i vrh karijere – „There Is a Light That Never Goes Out“ – pesma umalo nije ispala sa albuma na B-stranu ali je Geoff Travis, isti onaj kome su se rugali, insistirao ne samo da pesma uđe na album, nego i da bude prvi singl. Nije pogrešio – remek-delo romantike sa čuvenim dabl-dekerom koji ubija naše ljubavnike koji to nikada nisu postali „jer u mračnom podvožnjaku, pomislio sam da je trenutak došao, ali me je čudni strah obuzeo i prosto nisam uspeo pitati“ – osvojilo je svet i tada, i ne stari ni posle. „Some Girls Are bigger than Others“ završava album još jednom smešnom slikom Antonija koji otvara pakovanje (gajbu) piva i priča s Kleopatrom – ali smo se svi susreli sa „devojkama koje su veće od drugih“ i – njihovim majkama.
Album je dočekan entuzijastično – kao protivteža novom romantizmu koji je posle albuma „Parade“ Spandau Ballet i „Wild Boys“ i „A View To a Kill“ Duran Duran negde oko 1985. zapeo. Svuda je bio italo-disko, Amerikanci su se sabrali posle 1985. i krenuli u svoju invaziju (Madonna, Michael Jackson…) i bilo je potrebno ovako nešto. Ovo je bila „imperijalna faza“ za Mozza i Marra. Metacritic je ocenio album sa 99%, NME je 2013. stavio album na 1. mesto najboljih albuma svih vremena, a 2024. je Apple Music stavio album na 66. mesto najbolčjih svih vremena.
To je trenutak kada je Morrissey naučio da svoj samoprezir izrazi kroz smejuriju i podsmevanje, i jedan je od najsmešnijih albuma ikada. Marr je muzički briljirao. Sve je leglo. I plače vam se, i bude vam se sam, i pleše vam se u društvu. Underdogs su dobili svoj ultimativni album koji nikada neće ostariti. Zato što je savršen u budalastoj slobodi, besu, ironiji, samoironiji, ljubavi i komediji kempa. Ali, ne zaboravite – život je jako dugačak kada si usamljen.
Ocena: 5*
