Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Jovana Živanović
TRIPOLI: MEDITERANSKI DUH
Ima Tripolija i van Libije. Recimo ovaj u Libanu, čje ime isto znači: “tri grada” na grčkom. Ali, malo toga je ostalo grčkoga ovde: grad je skoro skroz sunitski, što znači da od plaže nema sevapa, iako je grad na moru. Zabrađene žene i ljubazni trgovci i neušminkani haos. Mada, liči na južnu Italiju ili Španiju , Porugal ili Kipar. Samo ofucanije.
U Tripoli smo stigli greškom. Eh? Pa Liban na mapi izgleda veliki, ali nije baš mnogo veći od Crne Gore. Ako za momenat zadremaš, promašiš svoju stanicu. Mi smo ranom zorom krenuli u Biblos, ali se ispostavilo da smo upravo prespavali stanicu Biblos, a libanski narodni običaji kažu “Ako putnik ne vikne da želi napolje, onda se na stanici ne staje”. Probudio sam se pred Tripolijem i našao u čudu.
No, nema veze! Alah je tako hteo, kažem ja, i uranjamo u sunitski grad na severu Libana, vibrantan i kosmopolitski, mediteranski i arapski u isto vreme.
Kulturni šok posle dolaska iz Bejruta je velik: ako je Bejrut ušminkan i trendi, Tripoli je duboko orijentalan.
Retki natpisi na francuskom govore da je ovde arabizam u prednosti nad mondijalizmom. Moraš da naučiš arapske brojke da pričaš i da se cenjkaš.
Grad, paradoksalno, liči na južnu Evropu. Moj saputnik je Španac, i kažem mu, na jednom trgu: „Zar ne misliš da bi uz jedan ili dva sloja farbe Tripoli mogao da se ubaci mirne duše u Andaluziju, Siciliju ili Kalabriju?” Španac se smeje potvrdno.
A opet, sve je ovde orijentalno: sjajni slatkiši, hamami, džamije i medrese. Kada su me pitali „Da li je Liban opasna zemlja?”, moj odgovor je bio „Jeste! Slatkiši su takvi da se očas ugojiš! Opasan je po – figuru!”.
Na suku jedan dečak prodaje lepinje sa začinom zvanim zatar. Opet sjajne lepinje sa susamom. Svi ih probiraju golim rukama kao kada se izvlači nagrađena koverta iz hrpe i vraćaju u prikolicu one koji im se ne sviđaju. Nećemo biti malograđani pa da se gadimo. Sve OK.
To ne treba da vam smeta. Dečak se smeje i pita, „Odakle ste?” „Iz Srbije!” „Welcome! Bienvenue!”, ispaljuje on rafalno.
Sve što fali od organizacije, Arapi nadoknađuju ljubaznošću i srcem. Osvežavajuće da neko misli da si dragocen u njegovoj zemlji, a ne uljez, kao u nekima.
Nažalost, Tripoli je grad sa najvećom nejednakošću i najviše sirotinje, ali i najekstravagantnijim političarima koji su se obogatili proneverama narodnih novaca.
Tripoli ima krstašku tvrđavu Rejmona de Sen-Žila (Château Saint-Gilles), avanturiste iz 12. veka, iz Tuluze. Ser Žile – začikava me moja saputnica Jovana.
(Nalazim da je zanimljivo što ću na kraju posete imati fotografije crkava, krstaških tvrđava i sličnih stvari iz zemlje koja se kod nas doživljava dominantno muslimanskom.)
Puna je vojnika: „Lebanese Army – no Photo!”, upozorava oficir na ulazu. Možeš da kupiš ulaznicu, ali ne smeš da uperiš fotoaparat u libanskog vojnika, jer onda on u tebe uperi nešto mnogo gore.
Sa tvrđave, koja se renovira, puca sjajan pogled na grad. I na more. Ma idemo na more, kupanje.
Tvrđava će biti na nivou Alkasabe u Malagi, recimo, kada se renovira. Na nju i liči, kao i ceo grad. Sa malo mira, i malo „šminke”, biće ovo opet mesto na kome će se ljudi zadržavati više od jednog dana. Inšalla.
Gazimo po jarkocrvenoj zemlji koje su nam puni đonovi prilikom silaska u Medinu.
BIBLOS: STARIJE OD NAJSTARIJEG
Biblos je grad po kome su Grci nazvali svoje knjige. Pa je onda ceo svet po grčkoj „knjizi” nazvao „Knjigu”. Onu nad svim knjigama, Bibliju. Biblos je ovu čast, da mu se ime nalazi u svakoj biblioteci time što je ovde nastalo prvo pismo na svetu, barem prvi alfabet, ako ništa drugo.
Na književnom arapskom se zove Džubail, ali na libanskom arapskom je Žbeil. Zato što Libanci ne vole samoglasnike, a ni slova A i DŽ.
Grad je po jednoj teško proverivoj priči osnovao grčki bog Kronos lično, da bude prvi prvcijati grad u celoj Fenikiji, a bez obzira na mitologiju, stoji ovo: Biblos je, zajedno sa Damaskom i Alepom iz Sirije, pretendent na laskavu titulu najstarijeg grada na svetu.
U gradu u kome dominiraju Maroniti, oseća se duh opuštenosti: male radnje koje izgledaju nekako evropski, pa zatim istorijska četvrt koju čini jedna šarmantna uličica sa radnjicama u kojima se, kada se „odmandalje” drvena vrata, prodaju svakojaki suveniri i piju svakojake kafe i čajevi. Sve je tako malo i ušuškano, između planina, mora, palmi.
Na jednom uglu reklama za knjižaru „Džihad”. Džihad? OK, „džihad” ne mora biti oružana borba protiv nevernika, može biti bilo koji od oblika borbe, a ponajviše unutrašnja borba u čoveku. Mada, izgleda egzotično, na onom putokazu napisano na francuskom.
Želim da vidim dve stvari: Krstašku tvrđavu, nastalu na mestu rimske, i plaže, peščane i čarobno žutooker boje.
Tvrđava je nastala u 12. veku kada je ceo ovaj kraj bio u rukama Vitezova Hristovih, ali je Saladin uspeo da je razmontira posle osvajanja – nije mu se dopala. No, krstaši su bili uporni, te su je opet osvojili i sagradili. Držali su je Đenovljani iz porodice Embrijako.
Gubljenje među zidinama utvrde sa pogledom na more i odsjaje sunca na njegovoj površini, čarobno je. U tvrđavi ima puno informacija o tome kako je izgledao prvi alfabet, feničanski (možda i nije prvi? Kažu u Siriji da imaju stariji, videćemo!).
Feničanski, etrurski, grčki i rimski alfabeti se bukvalno «prelivaju» jedan u drugog, slova su kao u ogledalu, pozajmljivali su jedni od drugih i na kraju – eto nas ovakvih kakvi smo.
I rimski teatar je tu, malen, svedodžba o vremenu kada je pozorište bila cenjeno, pre no što su kraj preplavili razni jednobošci.
Nedaleko, duž rive, nalazi se ulica nazvana po izvesnom Pepeu Abedu, „Piratu iz Biblosa”, čoveku koji je bio Meksikanac libanskog porekla i ovde držao sjajan mondenski restorančić „Pépé Fishing Club”. Pepe je bio vešt da napravi žurku i u klub su dolazili i sate gubili Brižit Bardo, Frenk Sinatra i Marlon Brando, i ostali lepi džet-set ljudi. A onda je 1975. sve otišlo u nepovrat.
Pepe je otišao, da bi se ponovo okušao u ugostiteljstvu na istom mestu, posle rata. Ali, kako vodiči kažu, “lepi ljudi nikada nisu bili poznati po svom pamćenju, ni lojalnosti”, pa se posleratni Biblos, a ni Pepeov kafe nisu oporavili tako brzo.
Pepe se trudio do smrti, a njegov sin je posle toga od restorana napravio gotovo memorijalni centar, u kome je podjednako uživanje i u atmosferi i u specijalitetima. Na žalost, u jesen ima običaj da ne radi.
Ali, jahte su ponovo u Biblosu u luci i grad ponovo živi. Dobio je titulu najboljeg bliskoistočnog grada za turizam posle Tel Aviva i Dubaija. Nije loše.
Ali, do građanskog rata iz 1975. bilo je sve drugačije. A sada, tada nepostojeći Dubai je sad atraktivniji. E takav je nekad bio Liban: mesto na koje moraš da odeš ako imaš para i da pokazuješ fotke društvu. Okreće se kolo sreće. Zbog verskih razloga, mnogi ljudi dolaze ovde na odmor, jer u hrišćanskom mestu možeš biti u kupaćem kostimu i da niko ne bulji u tebe.
Plaže su omiljeno mesto hrišćanskih izletnika iz Bejruta, što zbog već pomenutih verskih razloga, a i zbog toga što je to jedna od najlepših plaža koju sam video, sa pogledom na zamak, planine, Bejrut u daljini, sunce koje vam zalazi pravo u oči, palme i restorančiće iza leđa.
Na jednom od njih je brazilska zastava. Znam i zašto: 8 miliona libanskih hrišćana živi u Brazilu, i sada se, sa svojim bogatstvom, vraćaju i ulažu, na užas muslimana, u veoma “skaredne i svetovne stvari”: plaže, restorane, nebodere, teretane.
Iznad, živopisne crkve iz srednjeg veka su pune. Oko njih je škola sa crnpurastim hrišćančićima u crno-belim uniformama.
Veče pada na luku. Savršen dan. Biblos je najčarobnije mesto u Libanu. Vratiću se, ali ovaj put, na pravo letovanje. Kao Brando i Bardoova. I Sinatra.
