Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Džozef Konrad je nekada nazivao gradove u Belgiji (čitaj knjigu “Srce tame”, po kojoj je kasnije snimljen i film “Apokalipsa sad”!) “mrtvačkim kovčezima”. A to je bilo još u 19. veku! Zaista, ima nešto sablasno u ovoj zemlji, bio ti na njenom flamanskom, bio na valonskom kraju.
Jedna od najneobičnijih zemalja u koju sam kročio jeste Belgija. Ko bi rek’o, delovala je tako… evropejski na pomen imena. Njen južni deo, koji parla francuski, zove se Valonija. E, o njoj je reč. Zemlja crvenih cigala, magle, čokolade, stripova. I još malo Kongoanaca, Marokanaca i nažalost, pedofila. Čisto da ne bude baš sve po evropejskom P.S.-u.
BELGIJA
Nije čudno što je ovo “prestonica Evrope” – to je nešto najdublje evropsko što se može naći u Evropi, u svakom smislu. I u onom najromantičnijem: magla se cakli, kao u Britaniji (obližnjoj, doduše) na kaldrmisanim ulicama, zidovi su se napili vlage i dobili su sumornu tamnocrvenu, bordo, svetlosmeđu boju zagasitih, klot cigala, kao u filmovima o… Džeku Trboseku, recimo.
Sve sređeno. Sve patinirano, svaki korak pun istorije, super za snimanje filmova epohe. Bokte, ceo grad kao kulise za istorijske spektakle iz… nekog od prošlih par vekova! I u isto vreme, sve je nekako… u stanju poluraspada, melanholije, sete, samozatajnosti i duboke povučenosti u sebe.
Ovde, u Belgiji, Evropa počinje, i Evropa se završava. Ili će se završiti. Ako postoji neka uvrnuta destinacija u Evropi, a da se ne nalazi na Istoku našeg kontinenta, biće da je u srcu Stare Dame (ne Juventusa!). Da ne spominjem da bi Belgija mogla biti prva zemlja koja bi mogla doživeti neslavnu sudbinu bivših država sa Istoka, poznatim pod arhaičnim imenima Sovjetski Savez, Jugoslavija i Čehoslovačka.
Belgija bi mogla prva da se raspadne, ali ne u “tisuću komada”, već u… 2 ili 3 parčeta. Flandriju i Valoniju. Možda i Brisel. Flandrija? E, to je onaj drugi deo Belgije, o kome ne pričamo danas. Tamo, vidiš, ljudi pričaju flamanskim jezikom, što ti je nešto kao holandski; tj. da budem precizniji, flamanski i holandski se međusobno odnose kao srpski i hrvatski, ustvari je to jedan jezik sa dva standarda i dva dijalekta.
Najupečatljivija razlika između flamanskog i holandskog jeste što svi mi, kad gledamo fucu, uglavnom sve izgovaramo po flamanskom principu, čak i kada su u pitanju holandski fudbaleri (uhh, već mi je teško da se setim, posle 1986. godine, kada su bili u polufinalu Mundijala u Meksiku, kada su Belgijanci imali nekog fudbalera svetske klase i kako se zvao, majku mu?).
Dakle, mi (i Flamanci) kažemo Van Basten i Klajvert, a Holanđani Fan Basten i Klajfert. Al’ šta sad, mrzi nas da učimo da izgovaramo ono “van” na dva različita načina. Flandrija je dugo bila zapostavljena, jadna, siromašna, i flamanski do 1900. godine nije bio zvaničan jezik Belgije (Belgija je nastala 1815.), pa su se Flamanci nadojili osećajem ugroženosti i željom za otcepljivanjem.
Danas je Flandrija bogatiji deo Belgije, Valonija je finansijski poprilično propala, jer je teška industrija, okosnica njihove privrede, izmeštena kojekude po Trećem svetu. Pitaš se zašto? Pa, nije sve samo do globalnih principa trgovine. Belgijski menadžeri su ono što se po zlu spominje i uči po raznim školama menadžmenta i naziva imenom “nesolidni menadžeri”.
Sve su izmestili van Belgije, samo da zarade koju kintu! I čeličane, i industriju piva (eto, i čuveno pivo Jupiler (čita se Župile ili Žipile, kako god ti bliže uhu)) počeli su da prave u drugim zemljama, puške marke Browning rade se u Portugaliji, industrija se pogasila…
Gledao si reklamu za pivo “Stella Artois”? E, pa to je prava Belgija! I to je belgijsko pivo, uzgred budi rečeno. Sviđa ti se? Aha. Odličan početak da se upoznaš sa Belgijom. Vidiš da imate puno toga zajedničkog, ti i Belgija. Doduše, to pivo je flamansko, ali šta sad. Voliš Asteriksa i Obeliksa? Super, i oni su, iako Gali po nacionalnosti, nastali u mašti belgijskih crtača stripova, Uderza i Goscinnyja.
Voliš i Taličnog Toma? Tin-Tina? Smotanog Gašu (Gastona), Umpah-paha, smešnog i mega-nabildovanog Indijanca? Jaako dobro, sve je to proizašlo iz belgijske škole stripa! Sve ove stripove pre nekih petnaestak-dvadeset godina izdavao je novosadski Forum, ako se ne varam, i bogme su čitave generacije odrasle na… zamisli, belgijskim stripovima! A mislio si da su francuski, priznaj! Većina nas jeste. Ustvari, Uderzo i Goscinny su se uvek žalili da su ih svi službenici pogranične policije carinici na svim aerodromima, pošto im udare pečat u belgijski pasoš (pazi pandurske logike!) pozdravljali sa “Vive la France!” (Živela Francuska!).
A to im je opasno išlo na živac. Sad više i ne tako, budući da se više ne podnose među sobom ovi koji govore francuski i ovi koji sprekaju flamanski (jes’, tako se kaže), nego Valonci i Francuzi. Ne znam da li se sećaš epizode kada su Gali nešto imali frku sa Belgijancima, ispalo je da su jedino Belgijanci dostojni heroji da se mere u tabanju sa Galima i Asteriksom. Sad ti je jasno zašto. Crtači su Belgijanci. I priznaj da si mislio da su Belgijanci samo nacija pedofila, jer je tužna istina da najviše ovih manijaka koji se pale na decu na’vataju baš u ovoj kišovitoj zemlji.
VALONIJA
Valonija, ili na francuskom Wallonie (čita se sa onim “engleskim” W, kao u William, recimo), zahvata nekih 55% Belgije. To je ruralniji, brdovitiji i pitoreskniji deo Belgije.
Tu su Ardeni, super planinice gde je vazduh čist i vile bogataša načičkane svuda unaokolo. Ovi Belgijanci govore (samo) francuski i to je ono što valjda Flamance najviše nervira: dok Flamanci svi dobro znaju francuski, Valonce baš briga za flamanski, koji je za njih oduvek bio jezik “seljaka i pastira” i pun “germanskog groktanja”.
Flamanski političar koji nije uspeo da formira vladu (a po ćaletu je Valonac, pazi molim te nacionalistu), Yves Letterme, čak je izjavio da su Valonci valjda priglupi kad ne mogu da nauče flamanski, kad ovi mogu obrnuto. Valonci se uvrediše na smrt, kao, nisu inteligentni! Ma, samo neće, uobraženi su, na onaj, francuski način.
Od poznatijih gradova Belgije, u Valoniji se nalaze Lijež i Šarlroa. Brisel je poseban, federalni deo zemlje, a flandrijski su, recimo, Briž, Gent i Antverpen. Ako ti dosad nije palo na pamet, da ti kažem: prezime Flanders (Ned Flanders, recimo, Simpsonov iritantni komšija) znači “Flamanac”. Eto ti još obrazovanja.
Videćemo kako će se njihova preganjanja nastaviti i hoće li Valonija biti nova zemlja na mapi sveta. Zasad je jedan od “entiteta” Belgije, zemlje koja opasno počinje da liči na Bosnu. Samo što nema oružja. Elem, razlika između Flamanaca i Valonaca je u ovome: Flamanci su oni Germani, Rimljani i Kelti koji su prihvatili germanski jezik. Valonci su oni Germani, Rimljani i Kelti koji su prihvatili latinski jezik. Kao što vidiš, genetske razlike nema, pa mogu da se mrze iz čiste gluposti. Što i jeste osnova svakog šovinizma.
U svakom slučaju, da se vratim na turizam: posetiću dva najzanimljivija mesta u Valoniji: Lijež, najveći grad; i Spa, legendarnu banju i mondensko mesto. U sumornu jesen, da utisak bude kompletniji i sivlji…
LIJEŽ
E, zaboravih ti reći da, osim književnog francuskog, Valonci imaju i svoj stari jezik, koji se zove valonski, naravno, i koji je jako starinska i simpatična verzija francuskog. Ima i Č i DŽ, što je nestalo u francuskom i-ha-haaaj. Sada se taj jezik pojavljuje ponovo sve više i više, čak i na uličnim tablama u Liježu. Jednu sam uslikao, da imam za uspomenu.
Lijež se na valonskom, usput da kažem, kaže Lidž (Lidje). Zanimljivo je i da Srbi, kada nauče francuski, uglavnom govore sa valonskim akcentom. Ja govorim sa valonskim akcentom. Valonci kažu Žistin Enen, Francuzi Žistin Enan, recimo. To ti je valonski akcenat.
I razvlače, pa ih je lakše razumeti nego one lude Parižane, ili ne daj Bože, Marseljce. Lijež je zanimljiv po tome što je nastao još u rimsko vreme na keltskoj zemlji. Kelti počeli da govore latinski, posle došli Germani, pa se i oni polatinčili, i tako nastade Valonija. Eto skraćene istorije. Oko 8. veka sveti Lambert (nije Kristofer) i sveti Hubert pokrstiše ove pagane, i tu se rodi i Karlo Veliki, baš u Liježu. Ustvari, u predgrađu, zvanom Herstal.
I Karlo Veliki napravi moćnu Franačku imperij, sve do Zemuna, koji se u vreme Franaka zvao Malevila, i bio je naseljen Francima. Pobiše ih neki krstaši usput kad su se bahatili do Palestine, zato što neko nije hteo da im da neku sitnicu, pa krstaši, u napadu civilizovanog hrišćanskog ponašanja, pobili sve stanovnike Zemuna.
Posle više nema Franaka u Srbiji. A znaš li da je ime Fruška gora, ustvari, Franačka gora, jer se na starosrpskom Franak kaže Frug? Eto. Elem, taj je Karlo bio jako velika faca u istoriji Evrope, i napravio je prvu zapadjačku renesansu pre renesanse, zvanu “karolinška renesansa” (nema veze sa Karolinom Gočevom, iako je i meni ova mala oku prijatna).
Okupio je na dvoru neke naučnike, pismene i tako to, i malo udahnuo svetla u Srednji vek Zapada. Posle umro, pa mu se carstvo raspalo. Pa nastale Francuska (što će doslovno reći Franačka!), Nemačka, i ono između, oko čega su se klali sledećih 1200 godina. U njegovom rodnom mestu Herstalu ima i dan danas jedan deo fabrike oružja Browning, i to kažu, na mestu gde je bila kovnica oružja u Srednjem veku. Ako nisi familijaran sa Browningovim proizvodnim programom, naši preci jesu.
Gavrilo Princip je ubio Franju Ferdinanda pištoljem marke Browning, a srbijanska vojska je u I Svetskom ratu bila naoružana puškama Browning (tadašnji ekvivalent kalašnjikovu po razornoj moći). Browning je vlasnik jedne od najvećih firmi za proizvodnju oružja na svetu, američkog Winchestera, a to već ne smeš da ne znaš, ako si muško! Inače uzalud svi oni stripovi i kaubojci koje si gledao kao klinac.
U Liježu, blizu keja na reci Mezi, nalazi se monumentalni spomenik Karlu Velikom, koji sam obišao i uslikao. Inače, Karlo Veliki, ili na francuskom, Charlemagne, predstavlja najvećeg epskog heroja svih Francuza, kao što je za Srbe, Makedonce (pa čak i Hrvate i Slovence, zamisli!) Kraljević Marko.
Bošnjaci i Albanci preferiraju u epskim pesmama dela Muse Kesedžije, koji je za njih veća faca. Šta ti je epika. Dakle, spomenuo sam reku Mezu. Ona deli grad na dva dela, onaj važniji, gde su sve znamenitosti, i onaj drugi, zvani Outremeuse (‘ajd’ da probam da prevedem: “Prekomezje”), gde se nalazi omladinski hostel gde se može noćiti za 25 evra u jednokrevetnoj sobici, ili i za manje ako imaš drugare i drugarice s kojima bi delio sobičak sa čkiljavim svetlom (nemam pojma zašto štede na sijalicama, kad ne štede na toploj vodi, super doručcima i svemu ostalom!).
Hostel u ulici Georges Simenon je super, preporučujem. Sa prozora moje sobe videla se sablasno prazna gotička crkva odmah pored hostela. Ima strašno puno praznih crkava, i to je totalno spooky. Mislim, i kod nas baš ne idu ljudi u crkvu, ali ovi ih i zaključaju i zamandale, a one još onako pokisle i braon, pa i gotičke, ma, k’o iz filmova po romanima Edgara Alana Poa, horor.
Ali zato ima milion živih džamija, i sve su po kućama. Na ulicama možeš sresti hiljade Marokanaca, koji sede ispred kuća i piju čaj, igraje neke društvene igre, ćaskaju, i tako to. To je orijentalni običaj, iako ovde nije baš ubistveno toplo da bi se ujesen sedelo napolju. Iako ti se čini da si upao u Arabiju, nema razloga za strah, jako su prijatni. Uglavnom se bave trgovinom, imaju milion malih radnjica, minimarketa, i zgodno je kupovati kod njih.
Druga najznačajnija upečatljiva manjina su Kongoanci i Ruandanci i Burundijci. Uhh, da li se to sve baš tako kaže? Dobro, to su bivše 3 belgijske kolonije, i sada su zbog silnih građanskih ratova gomile Crnaca iz Afrike navalili u Belgiju. I to, pošto je zvaničan jezik kolonija bio francuski, svi su uglavnom u Valoniji ili frankofonom Briselu.
Ulice su ih pune, a prodavnice afričke hrane, sa natpisima “alimentation africaine” su na svakom ćošku. Kao i internet kafei i govornice sa reklamama da je razgovor sa Kongom mnogo jeftin baš odatle. Da ne ptičam koliko ima islamskih kulturnih centara i crnačkih i marokanskih turističkih agencija koje reklamiraju superpovoljne letove do Liježa i Brisela do… Kinšase, Budžumbure ili Kigalija. O Kazablanci da ne govorim. Super.
Ima puno Italijana, Španaca i Portugalaca i možeš i na ta tri jezika da se narazgovaraš, ako ih znaš. Bilo im lakše da se stacioniraju ovde i nauče srodni francuski, nego u Flandriju. Totalno je bizarno videti tolike južnjačke fizionomije u gradu koji je potpuno severnjački i pomalo depresivan, iako je… nekako ušuškan.
Kafići se u celom gradu zatvaraju jako rano, osim u četvrti Le Carré, gde rade do 6 ujutru i gde su stacionirani neki vrlo živi kafići i gde je noćni život, posebno ispijanje raznoraznih piva, na visini. Treba ići tamo, jer su ljudi vrlo komunikativni, pravi južnjaci, opet nekako nespojivo sa klimom. Ovde žive najseverniji Romani na svetu, i furaju se na to da su slični Mediterancima, a ne Nemcima, Englezima ili Holanđanima.
Devojke su im slatke, i nekako “francuski šarmantne”: ako neku u busu ili vozu, ili na ulici upitaš gde da siđeš ili tako nešto, odmah počinje superljubazna priča koja potraje. Nose se isto “južnjački” i sa ukusom, uzano i ženstveno. Vitke su. Nisu kao one Severnjakinje, apa-trapa, sve visi na njima i sve je debelo a misli da je seksi. Slatko se nasmeju kada prođeš pored njih ulicom, a dopadneš im se kako izgledaš, a to mi je strašno šarmantno, moram priznati. Desilo mi se nekoliko puta, pa nije slučajno. Očevidno je da imaju takav “obrazac ponašanja”, za razliku od slobodnih Holanđanki, ove su nekako… stidljive.
Ako se smeškanje prolaznicima uopšte može nazvati stidljivošću. Neobično je što, kad sam pitao par ljudi da mi pokažu nešto, oni superljubazno kažu: jaaooo, pa super, što te to zanima, pa pokazaću ti ja gde je to, sad ću te otpratiti tamo, šta te još zanima, odakle si ti, kako se zoveš, evo ti telefon pa se javi kad dolaziš… Šta ja znam, kad ti neki čiča to sve ispriča, nekako možeš da misliš da je baš super i plemenit čovek, a možeš i da pomisliš da te otvoreno muva.
Inače, moram preporučiti dve stvari: čokoladu i kolače koji liče na one bakine. Belgijska čokolada je fantastična stvar, i može se porediti samo sa švajcarskom, ruskom i engleskom Cadbury’s čokoladom. Ali je i bolja! Sjajan suvenir za drugare kući, bolje nego pivo, ionako Stellu Artois mogu da kupe i kod nas kad ‘oće. Treba kupovati u hipermarketima, tamo je najpovoljnije. Ali, kakvi su hipermarketi u Liježu, to je za ne poverovati. Liče na hangare. Baš tako. A delovi gde se prodaje roba koja treba da stoji na ‘ladnom je i bukvalno na temperaturi frižidera. Cela prostorija gde se drži jogurt i sirevi i salame je… frižider! Moraš da otvoriš vrata i uđeš u hladnjaču. Brzo misli šta ćeš kupiti, nije za zadržavati se! Drugi specijalitet je “goffre liégeois”, tj. liješki gofr, ili neka vrsta bakinog kolača, koji se pravi od testa za mekike. Preliva se karamelom ili čokoladom (najčešće) i predstavlja lokalnu varijantu brze hrane. Mada, nije k’o naš burek, jer je slatko i “pada na stomak” i pravi kiselinu pre nego što pojedeš dva-tri komada. Ali, treba ga probati, vrućeg, i to na ulici, a ne kupovati u prodavnicama. To može kao suvenir.
Inače, Lijež je sladak gradić, i njime dominiraju reka Meza i crkve i svetovne građevine u gotičkom i rajnskom stilu. Zgrade su uglavnom nemalterisane, jer je vlaga toliko velika da bi se nakupila u zidovima kada bi imale fasade. Treba posetiti Maison Curtius (čita se Kurcijus, što će većini izmamiti osmeh), palatu istoimenog lika na samoj obali Meze, ali i sve one crkve i katedrale, poput Svetog Vartolomeja, Svetog Folijena (ovaj je pokrstio Irsku, uz famoznog sv. Patrika, to sam naknadno saznao!), Svetog Krsta, Pavla, Jakova itd. Crkva Svetog Denisa (Dionisija) je najstarija i nalazi se u glavnoj ulici, i upadljivo je srednjovekovna. Super su i šetnje uskim uličicama po brdašcima Liježa, sedenje na stepenicama, i posmatranje grada sa njih. Ima milion kutaka u kojima možeš naći lepotu, a gužve nema. Ovi ljudi vole da su unutar kuća, valjda. Za razliku od prostestantske Holandije i obližnjeg Mastrihta, gde su svi na ulicama i loču pivo. Meni je zanimljivo bilo i to da fasade imaju dekorativne pseudo-prozore, tj. zazidane prozore, koji su tu samo za ukras.
Tj. nikada i nisu bili prozori, već prekidaju monotoniju zidova od crvenih cigala. Centar grada je Pijačni trg, Place du Marché, i on je poznat po grandioznoj palati kneževa-vladika (jeste, baš kao i Crna Gora u doba Njegoša, Liježom su vladali kneževi koji su bili vladike!) i gužvi oko nje. Super su brojni kafići i restorani na trgu, a valja popiti koje pivce u atmosferi drvenih stolova i stolica, kao iz pretprošlog veka. To su i spomenici Le Perron (spomenik slobodi) i Vierge de Delcour, tj. stub sa Bogorodicom od Delkura. Upečatljivo je crvenkasta zgrada La Violette, ili Gradska kuća Liježa, koja odudara od sveg sivila i braon cigala okoline. Iako je crvena, stanovnici je iz nekog razloga zovu “Ljubičasta”. To je najživlji deo grada, i super je za šoping, sretanje ljudi i sve ostalo. Valonci, inače, ne poštuju pešačke prelaze i crveno i zeleno svetlo, i mnogo liče na Mediterance po tome, pa i na nas. Ugodno videti da nisi jedini seljak u gradu.
SPA
Liješka železnička stanica Gijmen (Guillemin) je čudo moderne tehnike, i sa nje se može otići svuda za kratko vreme i male pare. Luksemburg, Ahen, Mastriht, Keln, Brisel, Pariz… Ja sam se odlučio za skoro sve navedeno, ali ponajviše za zaleđe Belgije. Ardeni su srce Belgije, šumovita pluća zemlje. Usred Ardena nalazi se, na najvišoj tački Belgije, kraljevska banja, gradić Spa.
E, ako su te udavile žene sa “spa tretmanima”, samo da znaš ovo, pa se posle pravi pametan pred njima: Spa je bila prva banja koja je stekla popularnost u zapadnoj Evropi, pa je ta reč postala generička reč za sve banje na engleskom, i ušla je sada i u srpski! Dakle, ovo je “banja nad banjama”.
Iskreno, nisam ni ja imao pojma dok nisam došao ovamo. Gradić je beskrajno šarmantan: hotelčići, restorančići, zgrade sa nekoliko spratova sa crvenim ciglicama na fasadama, i sa što više prozora na fasadama!
Aman, zašto ovoliko prozora, skoro da nema razmaka između dva prozora? Pa, klima je ovde jaaaako bizarna, jako je malo dnevne svetlosti. U novembru mesecu sviće u 9 ujutru a smrkava se u 3 popodne!
Nema šanse da napraviš dobre fotke pre i posle toga! Imaš 6 sati dnevno za razgledanje i to ti je. Ako ne bi pravili takve kuće, sa “milion” prozora, ne bi imali svetlosti u kući! Ovo je sever.
Baš je sever. Vazduh je čist i prija mojim jadnim panonskim plućima. Ovo je vazdušna banja, a i izvori tople i lekovite vode su super.
Odlazim na neki sastanak u hotel na vrh brda gde je bila smeštena engleska reprezentacija na prvenstvu Evrope 2000. Cool je. Belgijanci su jako ljubazni, kad ih stopiraš, svi hoće da stanu. Treba znati francuski, oni nemaju pojma sa drugi jezicima.
Pomalo engleski. Fontane, spomenici. Kraljevski kazino. Casino Royal, ali stvarno. Ko u Bondu. Restorani su potpuno opušteni.
Uđem u jedan, naručim pivo, a na mene skoči ogroman pas, u znak prijateljstva. Samo ja to nisam znao. Obori flašu. Ja se smrznem od šoka. Gazda psa dođe i kaže, ne bojte se, on je pitom i voli društvo. Gazda restorana dođe, obriše sve i časti me još jedno pivo.
Kaže, nama veze, sve OK. Opušteni ljudi. Kraljevska elegancija. E, tako banja umiruje živce, a ne samo telo….
EPILOG
Vraćam se preko ušuškanih gradića kao što su Pepinster, Verviers… U dolinama, u magli, crkvice, crvene fasade, restorani… Belgija? Pa, ima ona nešto od onog Konradovog opisa “mrtvačkog kovčega”, nažalost.
Mada, Konrad je, po svemu sudeći, mislio na Briž. Belgija je šarmantna, umorna velesila. Kolonijalna sila koju osvajaju kolonije.
Zemlja sa nekada najjačim železničkim i tramvajskim saobraćajem, čije su železnice danas “male mace” naspram komšijskih nemačkih i francuskih. Ona je jedan “retro” kutak zapadne Evrope, koji liči na… Mađarsku, Poljsku, Češku.
Ima dušu, jer njeni ljudi imaju dušu. Nije to savršena i sterilna Švajcarska. Iako je sve nekako poluoronulo, sve je čisto i sređeno.
Valonija mi je ostala u lepom sećanju. I čokolade, i kolači, i pivo, i devojke koje ti se smeše u prolazu, u elegantnim i pripijenim kaputićima. Bile bele ili mulatkinje…
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u januaru 2008. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
