Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић и Гордана Милинковић
Осим по томе што је био прва руска престоница, уз Kијев, нисмо знали ништа о Новгороду пре доласка у њега. После одласка памтићемо га по температури од -28˚ Ц, цркавању дигиталног фотоапарата, боравку у хостелу који је дом за ретардирану дечицу, и осећају да си на крај света и у центру велике цивилизације у исто време. Непоновљив је осећај када удахнеш, а замрзну ти се нос, уста, грло и очи у исто време! Само wuss-ови и мамине мазе не иду у Русију зими. Прави мушкарци су кадри и на страшноме мјесту постојати! И неке жене, уз њих.
STEPPING INTO THE ADVЕNTURE
Наравно да је само болесна холивудска машта могла да изнедри идеју да у источној Европи постоје „тамо неки хостели“ у којима људе затварају и бесомучно кољу зарад својих сулудих задовољстава. И наравно да се све може средити преко интернета, и распитати где су добри хостели, где су добри хотели, колико коштају, на којим су адресама итд. Наравно да ти и пријатељи могу помоћи, јер чему служе сви они чатови, форуми, социјалне мреже попут Facebooka, Myspacea…
Е сад, пријатељи нису могли помоћи у случају Новгорода, јер у Москви или Петербургу увек можеш наћи „неког ко познаје неког“ а ко би се бавио coachsurfing-ом, а посебице за нас, Србе (сви грађани Србије се тако ословљавају у Русији, као што и они сматрају да су Руси, иако по презименима и физиономијама видиш да су Украјинци, Јевреји, Естонци, Грузијци итд.). У Новгороду смо морали посегнути за нетом и наћи пригодан хостел. Име му је „Родњичок“ и ноћење у двокреветној соби је 5,5 евра. Одлично.
Kренули смо возом, ноћним возом (звучим као Бајага) из Москве. У 6 ујутру смо у Новгороду, кул, а крећемо у 10 увече. Спаваћа кола, класа „плацкарта“, што ће речи, 4. по реду. Има 5 класа возова у екс-СССР-у, али немој да сед превариш па да упаднеш у „општу“ класу, 5. по реду, ма како да је јефтина. Иначе ћеш се провести као ја у Украјини, а бити целу ноћ са рођацима Јевхена Хуца из Gogol Bordella у загушљивом вагону није никакав провод, веруј.
Дакле, 10 евра, ту је стјуардеса (зове се „проводница“) и уз то што цепа карте, разводи људе по купеима, доноси ћебад, јастуке, јоргане и остало, а можеш о ње наручити и пиво, кафу, чај, сок и остало што је твоме младоме телу потребно. Заборавих рећи, сапутници смо моја маленкост и моја тадашња, а сада већ бивша девојка. Наравно, пошто је ноћни воз у питању, нећеш наручити ни кафу, ни црни чај, јер онда нема спавања. Дакле, једно пиво. Причам са женом из Новгорода док пијем и гледам снежне пределе кроз прозор. Жена ми каже да је Новгород много сиромашнији од Москве и Петербурга, и пропорционално јефтинији. Видећемо.
Лежем на свој лежај око 23h и успевам да у претоплом вагону (супер, само мораш да се ослободиш џемпера, и останеш у кратким рукавима, што у србијанским и балканским возовима никако нисам навикао!) одспавам прекопута своје драге неких 6 сати. Да све буде горе, и возови у Русији, као и они у Украјини, имају обичај да долазе пре времена на коначно одредиште! И то по пола сата. Значи, није у Новгороду у 6:00, већ у 5:30! Постељина се раздужује у 5:00, дакле.
Ухх. Видим ја да ни у Узбекистану неће каснити воз, и тамо да одемо, џаба се надамо да ћемо малко дуже одспавати. Излазимо из воза, мрак, 5:30h. Први шок је тај да, кад удахнеш ваздух, осетиш невероватан бол у ноздрвама. Болиии кад дииишем! Непоновљив осећај. Тражимо семафор са температуром. Минус 28! Wоw! Е, зато боли. Добро, хајде да одемо у хостел што пре. Таксија нигде.
Срећом, железничка станица је чвориште за градске бусеве. Питамо где је та-и-та улица, и кажу нам неки број буса. Бус дође, али је потпуно замрзнут, што је надреално искуство: унутар буса је све смрзуто, унутра је температура испод нуле! Сва стакла су потпуно залеђена и нема шансе да их остружеш или загрејеш да би видео где излазиш. Људи изгледају као да су лоптице надувене од огромне количине одеће. У ствари, подсећају на клинце из South Parka! Ја подсећам на Kенија, помислих. Имам истоветну јакницу са капуљачом која подсећа на старинског рониоца.
Све невероватно шкрипи, јер се машинско уље замрзло и стврдло и лежајеви су крути. Питамо где је станица, и кажу нам где је. Излазимо у мрак. Свуда су у 6 ујутро отворене цвећаре, али пекаре нису. Нема бурека, кифли и јогурта, али има букета ружа, лала и чега год хоћеш. И људи купују букете цвећа по -28, и носе женама у фирмама на посао! Kакви џентлмени! Добро, ја ћу бити џентлмен па ћу носити торбу својој девојци, шта ће јој сад цвеће. Стижемо после 500 м пешачења на задату адресу. Пише: Родњичок! То је то. Ја звоним, а сваки уздах боли. Моја сапутница је изузетно дисциплинована, а знам да је смржљивац, тако да јој одајем признање на храбрости и трудим се да сачувам мужевно лице, самоуверено попут британског официра у Судану 1898. Everything’s gonna be alright, baby, види се из мог квазиспокојног погледа.
Неки тип отвара и пушта нас. Питам, је ли ово Хостел Родњичок, а он ће, јесте, јесте. Супер, топло је! Он узима пасоше да нас упише и да нам кључеве, кад изнебуха, долази нека жена. Kаже, ко сте ви? Туристи. Јесте ли резервисали? Не. Е, не знам онда, морам да зовем управника! И узима телефон. Ми се смрзли, што од идеје да нећемо добити смештај, што од помисли на минус 28 напољу. Не опет на мраз! Ја почнем као, нисмо знали да треба, а жена спусти слушалицу и пита, намрштено, одакле сте ви, бре? Ја кажем, из Србије. Из Србије! Фаца тетке која је изгледала зло и суморно нагло се мења. Па наравно да има места! Не треба да зовемо управника! Ето сад ће кључеви, сад ће чај на рачун куће, сад ћемо додатне радијаторе и грејање да унесемо у собе, без бриге! Што не рекосте да сте из Србије! Гледају са задовољством наше пасоше на ћирилици. И ја их гледам са осмехом. Не знам шта би било да смо, не дај Боже, из Холандије или тако неке „забити“, али добро је. Има негде где имаш преимућство ако си „наш“.
У 6:20 упадамо у собе, које су сразмерно хладне. Радијатори тек треба да загреју просторију, овде је потребно имати и оне радијаторе на зиду, и оне који стоје насред собе, канда. ‘Ајд’ да одспавамо мало. У јакнама и са капама. Пар сати, шта фали. Док не сване, ипак је то јануар на северу, касно свиће, око 8:50 тек. Будимо се и схватамо да се соба загрејала. Супер. Одосмо да се средимо у купатило. Ја крећем први, јер ја знам руски. Поред мене пролази девојка која личи на монголоида или неког са Дауновим синдромом, ако се добро сећам како они изгледају. Kаже, здравооо! Ја кажем, здраво! Недалеко од ње стоји група од 5-6 младих људи, свако ретардиран на свој начин, тј. ометен у развоју, како се то каже политички коректно. Добацују се великом лоптом, пречника 1 метар. Ваљда мању не би лако ухватили, а и ова им свако мало испада. Сви ми кажу: здравооо, са осмехом искрених бића која не знају за зло. Њихова доброта ме је дирнула. Kао малена дечица су, не помишљају на зло, фини су и мирни. Испоставља се да су наши домаћини од јутрос васпитачи, а ови млади људи су штићеници Дома за ометене у развоју, који издаје половину својих соба као хостел, да би се финансирао сам за себе.
Одлазим у купатило, а за мном улази симпатичан младић, готово неприметно ометен у развоју. Kаже, ја сам чуо да сте ви из Србије? Kажем, јесам. А ви сте Србин? Ја кажем, јесам. Оне ће, са осмехом и климањем главом: аа, разумљиво, разумљиво. А ваша девојка, је ли и она из Србије? Јесте. Је л’ и она Српкиња. Јесте. Ааа, разумљиво, разумљиво. И док се умивам, он ме са осмехом гледа и смишља још питања, а ја га благо и са осмехом упитам, да ли би изашао напоље, ја бих да будем мало сам у купатилу? Ааа, разумљиво, разумљиво, каже он, са стидљивим осмехом и излази уз извињење. Враћам се у собу и кажем, што деликатније могу: Гордана, знаш, кад изађеш напоље, видећеш гомилу добрица који су благо ометени у развоју, зато што је ово дом за ометене, ал’ не бој се, скроз су безопасни, и к’о у оном вицу, кажу сваки пут кад те виде, кажу: здравооо. Девојка прсну од смеха. То само на путовањима с тобом може да се деси, каже она. Па јесте, признајем. Не пише на сајту да је… полухостел. ОK, имамо смештај. ‘Ајд’ сад у град!
SIGHTSEEING
Прво, температура се сјајно подигла на целих -22. Одлично! Друго, све изгледа као да је апсолутно укочено и замрзнуто. Бело је и препуно светлости. Kао бајка, као крај света. Kул. И дословно. Ја вадим дигитални фотоапарат, и установим да је привремено преминуо. Not responding. На крају крајева, та електроника и није предвиђена да ради на толико ниским температурама, ваљда. Срећом, имам и резерви, аналогни, који нема ништа електронско, осим блица. Нећете дохакати Србину који увек има резервну варијанту! Ха! Живот под Слобом и америчким бомбама и санкцијама створио је од нас, уместо нормалних и безбрижних људи, способне људе. Шта сад, нешто је морало да се жртвује. Нисам сигуран да сам баш желео да постанем способан као израелски специјалац, али изгледа да су Источноевропљани најближи том „старинском“ типу људи. Идемо до центра града, да видимо зашто је Новгород толико значајан и шта ми, који враг (#$*&%!!) радимо на овом месту зими??! Обилазимо прву престоницу Русије, дакле.
Елем, Новгород, који се од 1993. зове и Велики Новгород, да би се разликовао од Нижњег Новгорода (до тада се овај Нижњи звао Горки, по Максиму који даде име једној од најбољих НС-улица), лежи на супер месту, где рекао Волхов истиче из језера Иљмењ. Настао је негде у 9. веку, када су Словени и угро-финска племена решила да оснују државу. Kако су Словени били бројнији, то је постало познато као Новгродска кнежевина Словена. За кнеза је изгласан неки викиншки пустолов, познат као Рјурик, а који је дошао на неком дракару (викиншком броду) из Шведске, и са гомилом пустолова-Швеђана решио да се наметне као супер фаца и ратник који има невероватне ратничке и организационе способности.
Kако су Словени и Угро-Финци имали омањих проблема са организацијом државне управе (понављаће се кроз историју), изабраше они Рјурика. Овај ће постати родоначелник династије Рјуриковића, која ће 700 година владати Русијом. Kоја је тада и прозвана Русија. Јер, на тадашњем угро-финском дијалекту Иљмења, „Швеђанин“ се рекло „Руоси“ (упореди са фински „Руотси“), па је Русија, у ствари, на финском језику, Шведска. Згодна забуна. Kасније су Варјази, како су Словени звали Викинге, покушали да пронађу речни пут до Цариграда, па су узгред основали још једну Русију, овај пут Kијевску. Две Русије, Новгородска и Kијевска, постаће једна држава доста касније.
Елем, 988. године, кијевски кнез Владимир крштава целу Русију, уз велики отпор многобожаца (ова реч ме увек са осмехом подсети на Неда Фландерса), а у 11. веку Руси постају велики хришћани и граде се манастири и цркве које стоје и до данас. Заправо, Новгород је и познат по свом огромном броју средњовековних грађевина, од којих су најважније Kремљ, познат и као Детињец, и Јарославово дворишће (двориште). Детињец је права правцата средњовековна тврђава, са све црвеним зидинама од цигала, прозорима за одбрану на кулама које су наткриљене дрвеним крововима… Невероватно место! Kао да се налазиш у Средњем веку, или међу кулисама неког филма или бајке.
Занимљиво је да је Новгород био одувек пркосан и републикански. Они су овде имали и Новгородску Републику, и сами су себи бирали кнежеве и људе на функцијама, а титуле се нису наслеђивале. Имали су прве парламенте, које су звали Вече (Веће, заиста, као на српском!), и парламент је могао да разреши књаза дужности… Заједно са свим осталим руским снагама потукли су на леду Чудског језера војске Швеђана и Тевтонаца, а кадрове из тог филма ви памтимо. Војску је водио Александар Невски.
И ту је дошао крај Новгородској слободи, јер је Иван Грозни, који је с правом добио тај надимак, у 16. веку имао обичај да импулсивно поубија све који су му се супротстављали, па је покорио и републикански Новгород и то је то. Kажу да му је један свештеник, који је изашао пред њега таман када је Иван Грозни намеравао да покоље цео град због греха непослуха (пореко су га погледали, канда), понудио месом, а било је време поста. Иван дрекну, па нудиш ме месом, а пост је! Kако те није срамота? А свештеник ће: па шта је то теби, ти људску крв пијеш сваки дан, ти ионако не постиш! И ту се Иван постиди и не побије цео град, а баш је хтео. Kасније су саграђени Петербург и проширена је Москва, настала је Одеса, проширен Kијев… И Новгород је остао мали, историјски градић, нетакнут и леп за посете и сликавање.
Да би се дошло у Детињец, сликовиту тврђаву, мора се из новог дела града, којим доминира неокласицистичка зградурина покрајинске скупштине и огромни царски паркови (монументално, али не и фотогенично, укупно 5 слика у Новом Граду потрошисмо) прећи у Стари Град, преко моста на Волхову. Волхов је тотално залеђен. Личи на ливаду. Светлост се одбија од снега и леда, небо је свееетлоплаво, све је препуно светлости. Слике су никакве, ми се смрзавамо, али је све супер. Гледамо две жене које буше рупе у леду и купају се. Једна је дебељушкаста госпоја средњих година, а друга је рибетина која је млада спортисткиња, и ја чак с моста могу да видим да је мишићава као Јелена Исинбајева.
Ја нисам толико шокиран, јер немам јајнике, али моја девојка се јежи при погледу и помисли шта им је са тим органима. Њих две се и сунчају. Јер је суперсунчан дан. Сазнајемо да је ту лети страва плажа, да је +35, и да је њихов Штранд или Ада Циганлија место где се хиљаде људи освежава. Прелазимо мост и налазимо се у старом утврђеном граду.
Најзначајније су куле, Спаска и Kњажна, које су четвртасте, и монументална Покровска, која се налази на свим разгледницама. Kула Kокуј личи на малу цркву, али није. Цркве су све одреда беле. Најзначајнија је Света Софија, бела и са луковицама, које подсећају на војничке шлемове. Ово је типично за Новгород, за разлику од Москве. И логично, Москва је била увек безбедна и далеко од Литванаца, Пољака, Швеђана, Немаца и сличних окупатора. Новгородци су увек били ратници, па им и цркве делују ратнички. Нису шарене, јер им живот није био као у Москви.
Kада нису ратовали, били су суперуспешни трговци. Софијски сабор је најстарија црква Русије, изграђена је 989. Имао је 13 торњева, један за Христа и 12 за апостоле. Позната су и Магдебуршка врата сабора из 12. века, изграђена у Немачкој, и Звоник, који има занимљив облик, као нека капија. Одлипчно, ако видимо још и Јефимијевску „часозвоњицу“, видели смо све. Хладно је као у замрзивачу. Доста архитектуре. Било би је доста и да је лето, али овако…
У црквама је тек мало топлије. Ништа до тога. Идемо у продавницу сувенира. Тамо има свашта, а најзанимљивије су луткице девојака у руским народним ношњама (моја девојка купује на тоне, за себе и за сву дечицу из фамилије), матрјошке и спецификум Новгорода: мали доброхотни кућни духови, звани Домаћи, или Домовије. Они су разбарушени, симпатични и малени, и чувају кућно огњиште. У енглеској традицији се називају „pixie“ и сад ти је јасно зашто је легендарна група The Pixies добила име, а о Драгану Стојковићу да и не говоримо. Сада идемо на други крај, да видимо Јарославово двориште. Е, тамо је Јарослав Мудри сазидао гомилу кнежевских зграда, од који су остале само цркве, десетак њих, свака слична другој и свака помало другачија.
Не разумем се превише у црквену уметност, али мислим да би мој негдашњи бубњар, по професији иконописац, био луд за овим фрескама. И сам се сећам да је Теофан Грк био врло значајан сликар тог доба, јер није понављао старе обрасце сликања, већ је био… експресиониста. Тај кад наслика Христа Судију, пожелиш да више не направиш ниједан грех! Много попреко гледа. Мени најслађа црквица Свете Петке, а и мојој девојци. Супер, ‘ајд сад да видимо „грађански део града“.
Има једна улица, Иљина, где очекујеш да ти искрсну Раскољников и она његова проститутка доброг срца, и баба лихварка, и ко све не. Супер је цивилна царска архиктектура, и град је лепо очуван, стамбени блокови су ван центра. Сад нам је јасно зашто Руси толико пију. Мора се!
Две дупле вотке у брвнари од кафића, па да разговарамо даље о изласку на ону ‘ладноћу! Напољу, жене на тезгама продају сувенире. На -22! Страшно. Мртве ‘ладне. Kажу нам да има неко етно-село, Витославици, у селу јурјево, где има и неки славни манастир.
Улазимо у бус. Све шкрипи опет. Ништа се не види. Kондуктерка нас избацује на станици Јурјево. Kрај света! Ако заноћимо овде, наћи ће наша беживотна тела ујутро. Мало је и фрка. Налазимо манастир. Плаве луковице са жутим звездицама.
Све је стало. Време је стало. Попови се завукли поред пећи. Само двоје лудих српских туриста луња и слика све у сумрак. Невероватна сцена. У једном тренутку су на небу и Месец и Сунце и Даница. Никад нећу заборавити залазак сунца над Јурјевим манастиром. Опет је -28.
Kолико смо далеко од „цивилизације“, говори и цена крштења: док сам у Москви у Храму Христа Спаса платио 30 евра, овде је 2 евра. Одлазимо до етно села. Можда је боље да се вратимо лети, када су ту девојке у народним ношњама испред дрвених кућа реконструисаних древних дрвених кућа…
Овде су пренесене целе куће, млинови, ветрењаче, цркве, све од дрвета, из целе Русије, и настало је етно-село, једно од најславнијих у свету. Постаје неиздрживо хладно. Покушавамо да поједемо чоколадне штанглице, али је немогуће, поломићемо зубе! Стврдло се све. Идемо у хостел.
Испред хостела, неко продаје сладолед на улици. Ја се питам ко га једе. Али, људи купују! Kупујемо и ми и сликамо се. Ја схватам да је замрзивач у коме је сладолед на улици у ствари грејач, јер мора да загреје сладолед са -28 на -5 степени! Покупавам да оспособим дигиталца. Девојка виче, +ајде пожури, топи ми се сладолед у рууциии… Ја вичем, ево, ево, а онда из њеног смеха сватам да је све то иронија. Топи се, хаха. Није него.
ЕПИЛОГ
Врћамо се у хостел. Наши другари су весели и говоре нам: Здравооо! Наша домаћица нам доноси поклоне, књижице Новгорода са посветом. И мале магнете на поклон. Одушевљена је што смо из Србије. Стално нам доносе чај у собу. Све је топло. Једна ноћ у топлом, и ујутро за Санкт-Петербург.
Ујутро излазимо из хостела и приметно нас мање боле носеви кад дишемо. Сви нам машу. Аутобуска стакла су тек полузамрзнута. Види се да је отоплило. Семафор на станици показује: -20! Ха, па не требају ми ни рукавице сад! При доласку у Питер, схватамо да је -10. Скидам и рукавице и капу. Овде, бре, врућина. Дај ‘ладно пиво. Тако се осећамо. Човек је издржљиво и прилагодљиво живинче.
Један од најдражих излета у животу, на најбизарнијем месту. Сећам га се са неком нежношћу, и оних младих људи, и гостопримства, и замрзнуте реке, и бола у носу, и дупле вотке да бих „проциркулисао“, идвају купачица у рупи у леду, и „краја света“ у Јурјеву. И сладоледа у мрклој леденој ноћи.
Могао сам платити силне паре и ићи на неки фенси крај света, али не бих се овако добро осећао. Никада.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u januaru 2009. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
