Жикица Милошевић9. август 2003.0 коментар

Verona: Castelvecchio – u carstvu skulptura

Tekst i foto: Žikica Milošević

Na obali reke Adiđe (Adige), koja izvire tamo negde daleko i visoko, na severu i u Alpima, nakanio se veliki knez Kangrande II iz porodice Skaliger (Cangrande II della Scala), koji je veličinu još pri rođenju uz ime svoje dobio; da postane veliki zauvek, i kao neimar. Naravno, ne ličnim zidarskim trudom (samo je Petar Veliki mogao da lično zasuče rukave, i na holandskim brodogradilištima argatuje zarad vizije Velike Rusije), već graditeljskom vizijom, arhitektonskim rafinmanom i odrešenim kesama zlatnika. Između 1354. i 1356. godine, Kangrande II je, na onoj obali reke na kojoj nisu živeli Romeo i Julija, ali sa koje se pruža odličan pogled na grad, podigao Tvrđavu Svetog Martina (Castelo di San Martino), i ova građevina je, neosporno, dominirala civilnim delom varoši, braneći je i pomno nadgledajući, kao strogo vojničko utvrđenje… Nikla je velika i lepa utvrda, koja je ispočetka imala čisto vojnu namenu, ali, takva je sudbina svih tvrđava-lepotica bila ispočetka; lepotica na kojima sada sede zaljubljeni parovi, crtaju umetnici i pijuckaju kafe u sumrak, od Petrovaradina do Kalemegdana…

A tada, Skalama je jedino bilo bitno da se iz tvrđave mogu odbraniti od neprijatelja spolja, ali podjednako toliko i od narodnih ustanaka… Izvrstan pogled na grad i ekskluzivitet korišćenja Mosta Skala (Ponte Scaligeri) učinio je da Tvrđava Svetog Martina postane okosnica vojne moći Skala. Posle pada Verone pod vlast Mletačke Republike, 1404., Castelo di San Martino postaje skladište municije i oružja Republike Svetog Marka, a Venecijanci će u nju postaviti i Vojnu Akademiju (Academia Militare) za svoju armadu…

I tokom sledećih nekoliko vekova, kroz nekoliko sledećih država koje će držati Veroneze pod svojom kontolom, tvrđava nastavlja sa svojom ulogom vojne utvrde, no rekonstruisana. Veliki deo pređašnjih zidina biva ugrađen u zamak, koji preživljava sve i svašta- srušene kule ponovo će biti podignute, zidine restaurirane… Ako dođete danad u Veronu, videćete poslednju verziju tvrđave, koju su, tokom dvadesetog veka, već polako počeli nazivati laičkim imenom Stara (Castelvecchio = Stara tvrđava).

Kastelvekio danas ima nepravilnu zidinu sa šest kula sa krovom, od kojih se najveća zove Mastio; poseduje kanale oko sebe, kroz koje teče rečica Adiđeto (Adigetto, iliti Mali Adiđe), i unutrašnje zidove koji dele tvrđavu na tri dvorišta. Prilikom poslednjih restauratorskih i arheoloških radova, stručnjaci su pronašli i ostatke jedne malecke crkve, crkve Svetog Martina, koji je i dao ime tvrđavi samoj.

No, tvrđava kao tvrđava je bila interesantna uvek, ali sada ona nije samo puko utvrđenje koje na svojim zidinama ima pečat prolivanja svakovrsne krvi. Od 1923. godine počinju radovi na preuređenju tvrđave u muzej umetnosti, a Antonio Avena i Ferdinado Forlati dva su pregaoca koji će uspeti, konačno, 1925. godine, da ga svečano ”puste u rad”. Tako je rođen muzej Kastelvekio.

Međutim, bio je to jedan sasvim prosečan muzej sve dok Maganjato (Magagnato) nije počeo, tokom 1958. godine, sa preuređivanjem Kastelvekija naveliko, umajući vizionarsku ideju da ga pretvori u jedan od najelegantnijih muzeja Evrope, u čemu je, kada ga je 1964. godine, po svojoj zamisli, i dovršio- itekako uspeo.

Sada je Kastelvekio jedan od, definitivno, najlepših muzeja kontinenta, ali ne samo to- on je zasigurno, a to nije čudno, imajući u vidu i čitavo veronsko nasleđe kamenih lukova, kamenih mostova, statua i sarkofaga, i jedan od najlepših muzeja (kamenih) statua čitave Evrope, i može da se poredi samo sa sebi ravnima- muzejima grčkih, rimskih i egipatskih statua razbacanih po Atini, Parizu ili Londonu…

Muzej počinje u prizemlju, gde se nalazi i biblioteka tvrđave, a odatle počinje bajka i mistični ples kamenih statua… Soba broj 1. čuva već jedno veliko (rano)hrišćansko blago- sargofag svetih Sergeja i Baha (Sergija i Vakha po pravoslavnom) iz davne 1179., ali i mnogobrojne figurice, te lombardske dragulje, uz mnogobrojne reljefe i epigrafe iz romaničkog i ranosrednjovekovnog razdoblja. Pomenuti sarkofag predstavlja remek-delo kamonorezačkog zanata srednjovekovne epohe, jer na svom gornjem delu reljefno prikazuje dva mladića koji su uhvatili sokola, i profile svetaca samih, dok su njihova žitija, sve do mučeničke smrti za veru, oslikana po obodu njihovog kamenog kovčega…

Staklo, bronza, zlato ranog srednjeg veka, kada su, kao što smo to već napomenuli u odeljku o istoriji, raznorazni Varvari germanskog porekla nahrupili u severnu Italiju, i pomešali se sa rimskom tradicijom, romanskim južnjačkim nasleđem; sve je to svedočanstvo jednog nerirnog doba koje je ostavilo ukrase i nakit, spomenike i uspomene neobične, grube lepote. Nakit, koji je u tzv. ”varvarskoj umetnosti” srednjeg veka bio izrazito inspirisan složenom ornamentikom, dostiže svoj vrhunac u zvezdastom kamenu sa biserima, smaragdima, ametistom i zlatnim držačima, koji je čudesno iskopan 1938. u jednoj veronskoj ulici. Smatra se da je ovaj komad nakita bio poklon grada Venecije, u 12. veku, tada moćnim Skalama, tj. Mastinu II iz ove porodice. Ne propustite ovaj svetlucavi varvarski dragulj!

Već sa ulaskom u drugu sobu, možete se diviti veronskoj skulpturi srednjega veka, a posebnu važnost pridajte, kao i ostali poznavaoci skulptura, statuama svetica Katarine Aleksandrijske, Cecilije i Marte, kao i Jovanu Krstitelju… Soba broj 3 daće vam priliku da uživate u Madoni i detetu na tronu, od XXX, ili Raspeću od XXX, … sledeće prostorije se nižu same od sebe. Veronsko slikarstvo, ne manje važno od skulpture, osvojiće vas sjajnom i poletnom slikom Frančeska Karota (Francesco Carotto) ”Dečak sa slikom pupazza”…. kao i mnogim drugima, jer sadrži izvrsnu kolekciju veronskih slikara od srednjeg veka, pa sve do ”Settecenta”, tj. 18. veka…. Sala do oružja prikazuje zbirku srednjo- i novovekovnog oružja, i to takođe u periodu od 14. do 18. veka.

Raspeće sa Bogorodicom i Svetim Jovanom Jevađelistom

…Možete nastaviti tako dugo… Muzej Kastelvekio ima preko 25 prostorija koje su krcate umetninama, a priču o njima možete, putem obaveznih slušalica nazvanih ”audiovodiči” (koje smo vam već opisivali, a koje svaki iole bolje opremljeni muzej već naveliko ima…) slušati na tri jezika: italijanskom, nemačkom i engleskom….

U muzeju se održavaju, uz stalne postavke, i izložbe posvećene pojedinim stvaraocima ili stilovima – ako odete u Kastelvekio do 2. novembra ove godine, imaćete priliku da o istom trošku vidite i retrospektivu francuskog dvorskog slikara Luja Dorinjija (Louis Dorigny)…

Ali, za kraj- nužno pitanje: po čemu ćete ovaj muzej pamtiti, i po čemu ga mi ovde i sada, ali bogami i mnogi drugi širom sveta, izdvajaju od ostalih? E, pa, upravo po onome što je Veronu istorijski i oblikovalo- sjajnom, mada ne uvek harmoničnom mešavinom Kelta, Romana i Germana, njihovih dijametralno suprotnih senzibiliteta, koji su se sudarili u okviru jednog burnog i zanimljivog vremena, i odrazili kroz kamenu (i ne samo kamenu) umetnost u kojoj su vizantijska mistika, venecijanska radost, gotička vitka elegancija, romanička stamena snaga, mediteranska svetla i severnjačka snažna i melanholična duša, kroz stilove poznate istoriji pod imenima otonski, karolinški, vizantijski ili vilhelminski, prodisali na jedan harmoničan način, mireći sve četiri strane sveta i sve četiri vizije života u ovom divnom gradu, koji se nalazi negde na razmeđi; da bolje kažemo- četvoromeđi svetova koji čine sâmu dušu Starog kontinenta.