Tekst i fotografije: Aleksandar Ignjatović
Iako je po planu particije Palestine Vitlejem (katolici kažu: Betlehem) trebao biti u istoj državi sa Jerusalimom, dakle, „Svetoj Zemlji“ koja je pod patronatom UN a nije u sastavu ni arapske ni jevrejske države, svedoci smo da je sada čitav Jerusalim u Izraelu a Vitlejem u Palestini.
Očigledno da ovo znači nekakvu granicu i prelazak sa jedne jurisdikcije u drugu, ali ne treba paničiti, jer se ova promena jurisdikcije lako „odrađuje“.
Naime, do Vitlejema se iz Jerusalima stiže sa autobuske stanice u Istočnom Jerusalimu, odmah pored Damaskinske kapije (engleski: Damascus Gate), prigradskim autobusom.
Postoje dva, jedan koji staje na graničnom prelazu pa se odatle snalazite-kud-koji-mili-moji, najbolje taksijem ili privatnim prevozom. Ovu vezu najčešće koriste Palestinci.
Druga, bolja opcija je da idete sve do autobuske stanice Vitlejem i siđete tamo. Na granici će u autobus ući izraelski vojnici i to je to.
Podignite pasoš i držite ga u ruci da vide da ste stranac, jer Izraelcima je ulazak dozvoljen samo uz posebnu potvrdu.
Na izlazu je izraelskim graničarima najbitnije da niste Izraelac koji nelegalno odlazi u Palestinu, a to što ste Srbin ih se „niš’ ne tiče“, sve dok ih njihove zemlje izlazite.
Što se njih tiče, možete nastaviti i za Jordan i tek tamo se raspravljati kud ste krenuli i ko ste.
Druga priča je kad ulazite iz Vitlejema nazad. Tada će detaljno pregledati pasoše i prelistavati ih, ali opet, nikakve brige nema.
Pretpostavljam da baš morate da imati imidž vehabije da biste sa srpskim pasošem ikome u svetu danas bili sumnjivi, jer 90-e su davno prošle.
Kada dođete u Vitlejem, na autobuskoj stanici koja je malo van centra grada, dočekaće vas gomila taksista. Ponudiće vam vožnju do vašeg hostela, arapski nasrtljivo, što je mali kulturni šok posle „evropskog“ Izraela.
Pošto sam bio na kraju puta, a hteo da pokupujem što više suvenira sa ovog specijalnog mesta, a bio i savršeno sunčan dan, odlučio sam da ih objasnim da ću pešačiti.
Rezignirano i besno su mi rekli: „Da, potrošio si sve pare u Izraelu, a za nas nema ništa!“.
Moje objašnjenje je bilo „Ja uvek pešačim, ja sam bekpeker. Drugo, ja sam u Palestini zato što vas volim a ne što vas mrzim, da vas mrzim ne bih ni bio kod Arapa. Treće, ja ću te pare potrošiti na suvenire, hranu i piće, svejedno ostaje vama, samo ja ne koristim taksi baš često.“
Izgleda da sam bio ubedljiv, sudeći prema njihovim licima.
Hodanje gradom do centra je savršeno bliskoistočno iskustvo, sa mnogobrojnim radnjicama, bazarima, gomilom sveta na ulicama, i naravno, radnjama bez ispisanih cena.
Za razliku od Izraela, ovde su samo arapski i engleski danas zvanični, hebrejski je ukinut 90-ih, ali srećom mnogo lokalaca govori engleski, mada mnogi baš i ne.
Osnovno znanje arapskih reči, brojeva i „Selam alejkum“ na ulasku u radnju mogu puno pomoći. Postoji par hostela i mnogo hotela, pansiona i čega sve ne, ali nije preterano zgodno dolaziti noću, jer po starom arapskom običaju, noć nije za smucanje nego za spavanje, i neki put možete poljubiti vrata hotela koji ste rezervisali ako dođete u 21h ili kasnije.
Vitlejem dolazi od hebrejskog naziva Bet Lehem, odnosno „Kuća hleba“, a pošto su hebrejski i arapski vrlo slični, arapski naziv je Beit Lahm, što mu dođe na isto i u prevodu.
Jevrejska Biblija kaže da je to grad iz koga je potekao David i gde je krunisan za kralja Izraela, ali mislim da je za ostatak sveta najvažniji kao rodni grad Isusa, koji je, kao što znamo, bio iz galilejskog Nazareta.
To sve dovodi do toga da je grad toliko puta dao ime drugim gradovima na svetu da je teško pobrojati. Recimo da je najpoznatiji tropski brazilski velegrad Belem (tako se kaže na portugalskom), a svi koji vole Lisabon vole i Belemsku ili Vitlejemsku kulu (Torre de Belem) na ušću Teža u Atlantik.
Vitlejema ima svuda, ali ovaj je prvi i jedinstven. Iako je ovo jedno od najranijih hrišćanskih naselja na svetu, kao i svuda na Bliskom Istoku, hrišćani se iseljavaju i bojim se da će jednog dana hrišćanski sveti grad biti kao Venecija gde su gondolijeri Bosanci a kisneske suvenire prodaju Rumuni: dakle, bez autentičnosti, same kulise, bez žive hrišćanske kulture, puki spomenik.
Posle Hrista car Hadrijan je uništi grad u već poznatom Ustanku Bar Kohba ali je sreća što je to ipak Hristov grad pa je carica Jelena, Konstantinova majka, obnovila i grad i izgradila prvu Crkvu Rođenja Hristovog 327. godine.
Dobri Samarićani su 529. prestali da budu dobri nakratko i ukaljali smoje dobro ime time što su spalili crkvu 529. ali ju je obnovio famozni car Justinijan, i manje-više ona sada izgleda isto kao što ju je Justinijan poslednji put video.
Dalje ide poznatim tempom: prvo Arapi, pa Turci, pa krstaši, koji su se potrudili da uvedu katoličanstvo u regiju, a onda opet Turci dok 1918. nisu došli Britanci.
Pošto Međunarodna Jerusalimska Zona nije zaživela, grad su zauzeli Jordanci od 1948. do 1967. i zato se na bankomatima i dalje izdaju jordanski dinari (ne na svim). Od 1967. do 1995. je bio pod izraelskom vlašću a danas je jedan od najznačajnijih gradova Palestine, iako ima svega 25 hiljada žitelja.
Novi Zavet ima dve verzije kako je Hrist rođen. Jevanđelje po Luki kaže da su Marija i Josif živeli u Nazaretu i da su doputovali u Vitlejem na popis stanovništva, i da su se posle Isusovog rođenja vratili kući. Matej kaže da je Sveta Porodica već živela u Vitlejemu i ne spominje se nikakav popis. Neki kažu da posredi uopšte nije ovaj Vitlejem nego Vitlejem Galilejski, jer ko je lud da pešači toliko zarad popisa – Rimljani su bilo mnogo bolje organizovani i imali su više popisnih mesta. Marko i Jovan uopšte ne spominju Roždestvo.
Najznačajnija stvar u gradu je, jasno, Crkva Rođenja Hristovog, koja je od Justinijanovog vremena, doživela brojne dogradnje, ali suštinski je ostala ista: crkva iznad pećine u kojoj se rodio Hrist koji je tad bio samo Isus.
Najviše dodataka su naravno, zvonici i ikonostasi, rad brojnih majstora tokom poslednjih mnogo vekova, tako da je sve apsolutno spektakularno. Imali smo sreće da smo na ulazu u crkvu zatekli grčku pravoslavnu liturgiju naizmenično na grčkom i arapskom, što je ne-pravoslavcima bilo izuzetno egzotično.
Problemi koji se u crkvi sreću jesu da je ovde sva silesija svih turista, hrišćana i nehrišćana, vernika i nevernika, protestanata i pravoslavaca, katolika i baptista, bučnih južnjaka i tihih severnjaka, pobožnih Afrikanaca koji brbljaju i agnostika Amerikanaca koji su tihi, i tako dalje.
Sve ovo utiče da popovi moraju da održavaju red i mir čestim uzvicima da se sva ova masa „hodočasnika“ utiša. Čekali smo u redu da siđemo u pećinu gde je Isus rođen gde se nalazi kolevka i Vitlejemska zvezda.
Pitao sam „Da li mi čekamo da vidimo CRADDLE (kolevku)?“ da bi mi sagovornik nežno sugerisao da se to pravilno kaže „MANGER“ u Isusovom slučaju, a kad budem imao svoju bebu, mogu komotno da govorim „craddle“. Setio sam se pesme „Mercy Seat“ od Nika Kejva gde on jasno kaže „Christ was born into a manger…“.
I svet mi je postao jasan i harmoničan u sekundi. Već par sekundi kasnije držao sam ruku na srebrnoj Vitlejemskoj zvezdi i gledao Kolevku. Momenat kada se u gužvi i fotografisanju oseti čista tišina u glavi. Ovde su došla Tri mudraca sa Istoka, ovde se porodila Marija, ovde je bilo jedno veliko Ništa da bi se rodila beba u štali koja će obgrliti Sve. Impresivno.
Hadrijan, glavni lik „Hadrijanovih memoara“ Margerit Jursenar, rimski car i mrzitelj jednobožačkog sistema, na mestu Isusovog rođenja napravio je hram Adonisu, rimskom bogu lepote i žudnje, da bi napakostio hrišćanima, dakako.
Zanimljivo je da je iako je glavna bazilika pravoslavna, obližnja spojena Crkva Svete Katarine pripada rimokatolicima i postoji status quo koji ne da da se dve denominacije sukobe jedna sa drugom oko prostora.
Mise i liturgije se vrše naporedo i tolerantno. Postoje brojne oltari i ikonostasi sa raznim uticajima, od jermenskih do neogotičkih.
Što se ostatka Vitlejema tiče, prekoputa Crkve Roždestva nalazi se Omarova džamija, ali je ona relativno nova, iz 1860. godine i sagrađena je da obeleži posetu Kalifa Omara Vitlejemu.
Ako se krene Zvezdanom ulicom, koja je glavna u Vitlejemu, vidi se mnoštvo radnjica, turističkih prodavnica, ima finih malih restorana i sve je jeftinije nego i Izraelu.
Odlično je kupiti začine, a preporučujem kari, kurkumu, zatar i šafran.
Crkve i religijski domovi su svuda unaokolo i sve je prepuno divnih kamenih kućica, uličica kao nedge na moru, a sve je divne narandžastooker boje sa sivim prelivom.
Ako se ode dovoljno daleko, u nove centar grada, ono što će vas šokirati je da se odmah pored hotela, grobalja, zgrada, nalazi ogroman zid nalik na Berlinski nekada.
To je izraelski zid koji su oni izgradili da bi odvojili područja koja smatraju delom Izraela od onih koja će biti deo nezavisne Palestine.
Palestinci su mnogo toga uzeli na svoju korist, pa su počeli štancovanje suvenira po ugledu na Belinski zid. U tome im je puno pomogao Benksi, čuveni engleski crtač grafita, koji je oslikao 9 grafita sa palestinske strane.
Sam je nazvao Vitlejem „Rajem za crtače grafita“ a Vitlejem se naziva i „Deda Mrazov Geto“ u slengu, od vremena izgradnje zida.
Grafiti su nezaobilazna turistička atrakcija, a neki se mogu obići peške, dok su drugi daleko i mogu se obići samo taksijem.
Ako napravite pun krug, doći ćete do Kapele mlečne pećine, gde je Marija navodno ispustila par kapi svog mleka dok je dojila Isusa, u pećini gde se skrivala kada je Irod poslao žbire da jure novorođenu decu.
Zbog ovoga je pećina obojena u mlečno belo i danas je vrlo upečatljiva i spolja i iznutra. Beli prah koji se sastruće sa zidina pećine kažu da pomaže u isceljenju neplodnosti.
Naravno, poželite da pojedete i popijete nešto? Ništa zato, brojni su kafe ili restorani na glavnom Trgu Kolevke (Manger Square) a u prodavnicama koje drže hiršćani možete kupiti sjajno crno palestinsko pivo, Tajbeh (Taybeh) koje se pravi u Ramali.
Prodavac je ipsred radnje držao zastavae svih pravoslavnih zemalja, pa i Srbije, i zastavu Poljske, ne znam iz kojih razloga, greškom ili smatrajući malenu Poljsku pravoslavnu crkvu značajnom.
Kada sam video zastave, znao sam koje je vere, jer katolički prodavci će obavezno imati zastavu Republike Irske: to ne možete promašiti!
Pitao me je odakle sam, i bio je vrlo zadovoljan mojim odgovorom. Ja sam bio vrlo zadovoljan njegovim zadovoljstvom, zastavom Srbije i pivom.
Takođe, možete posetiti Solomonove bazene, ili Izvore kralja Davida, ali ova uobičajena arheologija, kao i Herodijum, koji je pod administracijom Izraela, nekih 6km odatle, nekako deluju bledo posle svega viđenog.
Tekst je, u kraćoj formi i sa manje fotografija, originalno objavljen u časopisu Travel Magazine, 2015. godine, izdanje Duke & Peterson, sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
