Razgovor vodio: Žikica Milošević
Subotički amerikana sastav Wooden Ambulance je u kratkom periodu izbacio svoj treći studijski album “Rough Charms” (koji je u nekoliko anketa kritičara proglašen najboljim albumom u regiji 2014. godine), i album remiksa i obrada (na njemu su učestvovali samo subotički autori, što svedoči koliko je tamošnja scena jaka) pod nazivom “North From Your Heart”. Sva tri albuma su izdata vrlo brzo, u kratkim razmacima, kao da je “duh stvaranja” obuzeo Gorana Grubišića, frontmena i kompozitora, i ekipu. Grub i promukli vokal i dobri tekstovi, uz melanholičnu muziku, deo su imidža ovog benda. Imali su nekoliko zapaženih nastupa u poslednje vreme, i jedan od najboljih i najnepropraćenijih nastupa na Exitu, u gluvo doba noći na novom Future Shock Stageu. Sledeće godine će valjda izboriti više. U međuvremenu, reč-dve o njima. Njih ima 6, a troje će nam se predstaviti danas.
GORAN GRUBIŠIĆ je pevač, gitarista i kompozitor, kao i tekstopisac benda.
Ana Never je bio (i jeste) kultni subotički bend sa “beskonačnim” pesmama (kako smo to u šali govorili) i sa snažnim uplivom shoegazea i ostalih indie pravaca. Šta te je navelo da napraviš “pitkiji” bend Wooden Ambulance i otkud uopšte to ime?
Ana Never je prethodnih 13 godina u umnogome obeležila moj život. Volim da sviram bubnjeve. Tada se osećam najbolje i na svom terenu, a svirati u Ani Never za mene je prosto najbolji osećaj. Bubnjeve sviram 20 godina, gitaru recimo 12 godina. Kasno sam počeo da je sviram, ali već kada sam znao da sviram samo dva akorda imao sam potrebu da neku svoju intimu ispoljim kroz stvaranje pesama. Bilo je to pre i u doba MySpacea. I tada, u svojim samostalnim počecima koristio sam ime Wooden Ambulance. Stidljivo sam stvarao i svirao sve do kraja 2011. kada smo okupili bend i započeli značajniji rad pod istim imenom. Istina je da je naziv benda prevod na engleski jezik jednog subotičkog lokalizma, tačnije naziva jednog toponima, koji je svim našim sugrađanima i sugrađankama dobro poznat, u pitanju je sada već bivša „Drvena ambulanta“, dom zdravlja kojem sam i ja pripadao, koji su zatvorili i srušili pa sam ja odlučio da preuzmem njegovo ime.
Ja imam tezu da su južne države SAD i Vojvodina vrlo slični po mentalitetu i geografiji: ravnice, velike reke, pomalo usporeni i introspektivni mentalitet, sličan melos, korišćenje žičanih instrumenata i violina, pa i razvlačenje u govoru. Po meni je amerikana kao vrsta muzike nešto što mi je najlogičnije i najbliže u pejzažima koje vidim svaki dan oko sebe. Da li je to bio razlog koji te povukao ka amerikani ili je tu bilo još nečega?
Moram da priznam da tvoja teorija blago rečeno zvuči zanimljivo, ali ja ne poredim te stvari. Istina da pejzaži i spoljni svet koji nas okružuje ima svoju ulogu. Ja uglavnom gradim i smišljam pesme, pevušeći ih dok svakodnevno vozim bicikl. Tako da okružnje, grad, ulice, kuće, atari… deluju kao inspiracija. I ne znam šta me je povuklo amerikani, velika ljubav prema slušanju muzike, oduvek sam opsesivno slušao mnogo različite muzike, muzike koja me je pomerala, oplemenjivala, nagonila da osećam.
Koliko je teško pevati na engleskom u Srbiji (koliko to zatvara vrata široj publici koja obično voli da joj “sve bude jasno na prvu loptu”), a koliko to opet olakšava nastupe u inostranstvu (nedavno ste imali zanimljiva gostovanja van bivše Jugoslavije), jer je engleski univerzalan jezik pop-rok muzike?
Imam dva poluodgovora na ovu temu. Prvi je da ja imam naviku da kažem da ja nisam dovoljno dobar pesnik da bih pisao r’n’r pesmu na srpskom jeziku. Takođe, ne mislim da jezik na kom neki izvođač peva predstavlja samo po sebi prepreku ili prečicu na putu ka publici, kako kod nas tako i bilo gde u svetu.
Imali ste jedan nesvakidašnji izlet na turneju biciklima 2013. godine kao dvojac. Reci nam nešto više o tome.
Dve godine zaredom, 2012. i 2103. Rudi i ja smo išli na biciklističke turneje. Prve godine u 11 dana po Srbiji, a druge godine u 15 dana po Srbiji, Hrvatskoj i Mađarskoj. Svaki dan nastupaš u drugom gradu i krećeš se na biciklu sa svom opremom. Neverovatno iskustvo. Ponekad iscrpljujuće, ali uvek prelepo.
“Rough Charms” je vaš treći album, i najeksponiraniraniji je i najzreliji dosad. U mnogim anketama proglašavan je albumom koji je obeležio 2014. godinu. Pa opet, i dalje ste “skromni” sa pojavljivanjem u javnosti. Hoćemo li videti uskoro više Wooden Ambulancea i kad možemo očekivati neki spot, recimo, za moju omiljenu, “Sidewalk”?
Drago mi je ako delimo mišljenje da je “Rough Charms” naš najzreliji album, jer to govori da svakim albumom radimo pravu stvar. Nekome je možda najdopadljiviji prvi album, ali po sadržaju i svemu ostalom, mislim da je svaki album uvek bio neka vrsta uspona. Ne bavim se planovima o pojavljivanjima u javnosti, želim samo da radimo, snimamo, sviramo koncerte… Žao mi je što sa poslednjeg albuma nemamo nijedan spot, ali takve su okolnosti mi sve uvek radimo sa nula novca, sticajem srećnih okolnosti i zahvaljujući dobroj volji prijatelja i fanova imali smo nekoliko lepih spotova za pesme sa prethodnih albuma. Eto, ovo ujedno može biti i poziv rediteljima da se jave da uradimo spot za “Sidewalk” 🙂
Šta očekuješ od budućeg rada?
Da budemo na broju, da budemo zdravi, da radimo, stvaramo, snimamo nove albume i sviramo koncerte.
ANAMARIJA TUMBAS, poznata i pod imenom Anne Marie, pod kojim gradi solo karijeru, priključila se bendu na trećem albumu kao dragoceni vokalni dodatak.
Kako si se priključila Wooden Ambulanceu?
Subotica je mali grad i svi smo donekle povezani, pogotovo mi koji se bavimo muzikom na bilo koji način, što prirodno dovodi do raznih kolaboracija. Imala sam tu čast da me Goran pozove da snimim prateće vokale za “Rough Charms” što sam, naravno prihvatila, iako je prvi sastanak u studiju bio neslavan jer me je na pola puta uhvatio neviđeni pljusak što bi, neko kao ja, protumačio kao loš znak ali sve se završilo kako treba, a ja sam nekako prosto pustila korenje u bendu pa su me, sirotu, i zadržali.
Kako ti se čini emocija amerikana muzike i koliko te to “dopunjava” nakon prethodnog rada na projektima koji su prevashodno elektronski (D’ Sub Faces, Sputñik, solo Anne Marie…)
Nekako sam uvek vukla na British stranu cele priče, valjda otud ta želja da se bavim elektronskom muzikom poslednjih par godina na šta je prvenstveno i uticao Igor Andrejić (D’Sub Faces), a kasnije i Sputñik koji mi je savršen kao ogromnom fanu britpopa, Smithsa i Oasisa, a moram da spomenem i Sinišu Nimčevića (HPE) sa kojim sam sarađivala na poslednjem projektu za Anne Marie i koji me je dosta inspirisao da nastavim u tom pravcu, ali kao neko ko takođe voli voli country i blues, mislim da je amerikana jedan divan novi-stari pravac u kom mogu da se pronađem, a kada si u dobrom društvu i kada radiš ono što voliš, sve je kao san. Svako od nas svira u još nekom sastavu i nešto potpuno drugačije, ali kad se nađemo, volim da kažem da činimo jedan savršen mali sunčev sistem sa gazda Goranom u centru.
Šta očekuješ od “Rough Charmes” i daljeg rada sa Wooden Ambulance?
Od “Rough Charms” očekujem da ostane čaroban kakav jeste, a od daljeg rada očekujem da krenemo ka još čarobnijem.
PREDRAG MAJKIĆ svira bubnjeve i već je dugo u ekipi. Ima ga i na “pivskom logotipu“ benda koji je remek-delo dizajna! Neki sa „etikete“ su u međuvremenu otišli, ali Peđa neumorno drži ritam.
Kako si se priključio Wooden Ambulanceu?
Presporo. Pratio sam Goranov rad i dok su u opticaju bili poluakustični začeci ali nisam previše obraćao pažnju. Međutim, nakon prvog nastupa benda (2012.) sam satima razmišljao samo o jednoj stvari: „Tom bendu sam potreban ja, a taj bend meni još više.“ Prvi put sam svirao s Wooden Ambulance avgusta 2013. na nekom sešnu a 2014. je dotadašnji bubnjar otišao u inostranstvo. Posle par nedelja mi je Goran poslao mejl pa smo počeli sa intenzivnim probama.
Kako doživljavaš “renesansu amerikane” u Srbiji: osim vas, tu su i Stray Dogg i još nekoliko bendova koji baštine taj stil, koji se ovde izgleda dobro “prima”?
Imam utisak da se radi o sveopštoj renesansi, ne bih to rezervisao samo za jedan žanr. No, pošto već pitaš, jedini moj dodir s amerikanom su zajednički koncerti s bendovima vičnim toj vrsti izraza. Ipak, osluškujem šta se u okolini dešava pa povremeno nalazim skrivene dragulje.
Kakve?
Nedavno sam preživeo Mnjenje, hipnotički maraton u repetitivnoj mahnitosti u kom se takmiče Big Black i Tony Williams. Naravno, pobednici su svi oni dovoljno srećni da prisustvuju tom okršaju. Ipak, lični favorit mi je i dalje supervulkan pod imenom 3 mačke 100 godina koji retko možete videti van Zrenjanina.
Šta priželjkuješ ili očekuješ posle trećeg albuma?
Da konačno stignemo i uobličimo nove ideje koje jurimo za četvrti album. Sve što se desi preko toga smatram za čist dobitak.
Hoćemo li imati više prilika da vas gledamo uživo?
Hoćete. Goran stalno i predano radi na stvaranju takvih prilika i hvala mu na tome.
Izvorno objavljeno na www.bravo.rs
