Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Марија Ердељи/СНП
За викенд пред Нову годину, Српско народно позориште нас је погостило једном премијером, и то не било каквом – већ потпуно прилагођеном времену у којем се покорност тражи безусловно, а обезбеђује се или подмићивањем и „милом“ или пак, грубошћу и „силом“. Наизменично, и шизоидно, методом штапа и шаргарепе.
У таквим друштвеним околностима, млади режисер Страхиња Бојовић, кога смо већ упамтили по друштвено ангажованим представама које је „довео“ на нашу позорницу из „белог света“, и у њима глумио, поставио је овај комад „правовремено“. Ко га није читао или гледао пре, ево кратког сижеа – Ежен Јонеско, у свом класичном маниру апсурдне драме ставља у центар једну породицу у којој се сви зову Жак, и наш главни јунак, и његови родитељи, и баба и деда, слично као што се у „Ћелавој певачици“ цела једна породица зове Боби Браун. То већ на самом почетку указује на механизам међусобног пресликавања личности и губитка индивидуалности. Већ то је препознатљиво јонесковски, уз апсурдне дијалоге и понављања, а цела породица је приказана карикатурално, готово као да су побегли са оптимистичног часа аеробика 1983. године – са пастелним тренеркама и осталим аксесоаром.
Оно што је мучно у самој представи, а што нам је Страхиња дочарао, је да цела та привидно весела булумента дубоко ауторитарна, и да покушава да сломи нашег главној јунака (Андрија Ковач), који делује понекад одсутно, понекад као да му је свеједно, а понекад као да кује заверу против система. Његова породица му нуди час штап, час шаргарепу, да би постао „узоран члан заједнице“, но његов бунт се види и по драматичном нереду „просторије“ у којој обитава. Жак кује заверу да – не буде покорен веселом комформистичком свету.
Породица, друштво и традиција врше притисак на Жака да пристане на брак који му је „одређен“. Прича се врти око питања да ли ће он пристати или се одупрети. Уместо класичне заплетне радње, Јонеско користи апсурдне дијалоге, клишее и нелогичне сцене да покаже како механична „покорност“ појединца постаје средство контроле над његовим животом. Но, прави заплет после загушљиве атмосфере породичне монотоније и опресије у првој половини представе, долази, како рекосмо, када се Жаку намеће брак са извесном Робертом, и Жак овде изводи ужасне марифетлуке – прво каже да му Роберта „није довољно ружна“, и да „му се од ње не повраћа, те му стога не може бити жена“. У гротескном обрту, он захтева да му се доведе жена која има три носа, и заиста – иста породица доводи готово исту жену – Роберту II, која заиста има три носа. Жак ни сада није задовољан, али тада се Роберта, којој се дотад не види лице, појављује као – сила природе, и почиње своје монологе и дијалоге.
Избог Нине Стаменковић за Роберту је пун погодак – будући да је Нина заиста «сила природе» и има транформативни утицај на Жака, који коначно «оживљава» уз жену коју сматра и интелектуално и физички привлачном. И ту је и Страхињин «plot twist” – иако је у оригиналном тексту и ово део „покорности“ и завршава се у еротичном и животињском бесу у маниру “I fought the Law and the Law won” овде се Жак предаје Роберти, која је „завера“ унутар завере о покорности. Жак се заиста покорава том браку, али кроз сопствено покоравање путености и испуњености, интелектуалне и сексуалне. Он је истовремено и роб Роберте (pun not intended) и господар своје судбине у којој ужива. Он је и покоран члан друштва, на срећу родитеља, али и бунтовник унутар «завереничке ћелије» коју је створио са Робертом.
Како је Ками рекао у «Миту о Сизифу» – Сизифа морамо замислити сретног. У Страхињиној верзији, Жак је победник кроз предају некоме ко је такође завереник и бунтовник против система, и као такав пар, они су тиха непокорност под кринком покорности. А то је њихова ултимативна победа. Као у “Матриксу”, и Матрикс је очуван, али и бунт људских јединки.
